Danilo Kiš - Rani jadi - interpretacija lektira

Danilo Kiš - Rani jadi - interpretacija

Danilo Kiš - Rani jadi - interpretacija

 

Svaki pokušaj da se Rani jadi olako definišu ili žanrovski odrede ostaje osujećen i to nam postaje jasno čim sklopimo korice knjige. Dok je čitamo, uranjamo u njenu liričnost, mahom detinji doživljaj sveta, maštenske i sanjalačke prizore. Čini se da je jednostavno prihvatiti dečju perspektivu i putovanje čak i kroz najbolnije stranice istorije – svetske, porodične, lične. Međutim, na kraju ćemo se naći tamo gde i odrasli Andreas Sam – na početku, u Ulici divljih kestenova, u bašti, na pragu nekadašnjeg doma, na početku otkrivanja i razumevanja porodične tajne i tragedije, na početku romana Bašta, pepeo. Tako nas Rani jadi uvode u Porodični cirkus, svojevrsnu triologiju, koju čine i romani Bašta, pepeo i Peščanik. Ono što je u Ranim jadima samo skicirano, naznačeno, nagovešteno, u romanima će biti osvetljeno iz više uglova i perspektiva. Hodajući kroz lavirint cirkusa, sagledavamo mozaičnu sliku odjeka rata i pogroma, jedne porodice koja se osipa i propada, gubi centralnu, očinsku figuru, koja se pak formira i kao centralna literarna figura i literarni izazov. S druge strane, Rani jadi se mogu čitati i sasvim nezavisno od romana koji slede, premda će upotpunjavanje literarnog doživljaja biti sasvim poželjno za decu i osetljive.

 

Iako otvaraju Porodični cirkus, Rani jadi objavljeni su nakon romana Bašta, pepeo. Godine i redosled objavljivanja se u svakom slučaju ne moraju podudarati sa vremenom nastanka dela, te je tako sam pisac tvrdio da su Rani jadi ipak prvi nastali. Pre 1970, godine u kojoj se Rani jadi pojavljuju kao celovita i uobličena knjiga, pojedine priče koje je čine objavljivane su samostalno. To je jedan od razloga zašto ovo delo treba posmatrati kao zbirku pripovedaka, iako postoje i mišljenja da treba govoriti o romanu. U tekstu Promenljivi lik celine: Danilo Kiš kao pripovedač objavljenom u zborniku Spomenica Danila Kiša, Ala Tatarenko zaključuje: Definicija Ranih jada kao ciklusa pripovedaka i kao romana svedoči o njihovoj žanrovski ambivalentnoj, hibridnoj organizaciji (287), navodeći i razmatranja drugih autora. Gotovo svi Rane jade pozicioniraju negde između zbirke pripovedaka i romana, iako su u svakom slučaju bliži prvoj odrednici. Međutim, ni tu odrednicu ne treba ostaviti bez izvesnog objašnjenja. Iako su priče svojevremeno objavljivane zasebno i mogu se kao takve čitati, sasvim je sigurno da ih povezuje nešto više od samog naslova, pa i ključnih tema i motiva. Ono što ih najčvršće vezuje jeste Andreas Sam, koji to čini sa pozicije glavnog junaka, a više od toga - sa pozicije pripovedača, premda ta pozicija nije uvek ista i nedvosmislena, o čemu će biti reči kasnije.

 

Nesumnjivo je, međutim, postojanje izvjesne žanrovske srodnosti između Ranih jada i Kišove novelističke faze: već je u Ranim jadima Kiš pokazao sklonost ka kraćoj formi i ka ulančavanju kraćih oblika u ciklus (Delić 70), ističe Jovan Delić, a o problemu žanra i pripovedačkom glasu piše i Mihajlo Pantić: Formalnu raznolikost (bogatstvo) priča iz Ranih jada objedinjuje isti pripovedački glas (koji je najčešće poistovećen sa glasom glavnog junaka, Andija Sama), odnosno, lirska elementarnost njegove naracije. Zahvaljujući toj raznolikosti (na kojoj aurtor insistira i kada je u pitanju celokupno njegovo delo), priče iz prve Kišove pripovedačke knjige mogu se čitati na različite načine. Ponekad kao pesme (lirske skice), ponekad kao fragmenti neke veće prozne forme koja se sluti ili podrazumeva, a uvek kao dokumenti jednog koliko stvarnog, toliko i imaginarnog detinjstva koje je proživljeno u istoj meri u kojoj je i odsanjano (28, 29). Ovo zapažanje Mihajla Pantića dovodi nas do još jednog bitnog činioca Kišove proze, a to je udeo autobiografskog, koji se ne može zaobići, posebno onda kada govorimo o Porodičnom cirkusu. Autobiografsko ne čini poseban, izdvojen sloj Kišovog dela. Ne može se izolovati i posmatrati zasebno u odnosu na neki drugi aspekt njegovog stvaralaštva, zato što se autobiografsko i fikcionalno prožimaju, zato što je život literatura, a literatura život. I kao što za Lazu Kostića ukrštaj jave i sna čine prostor za stvaralaštvo, tako za Danila Kiša ukrštaj atobiografskog i fikcionalnog otvara mogućnost za san, često lucidan san, u kome onaj koji sanja uspeva da utiče na događaje u snu, upravlja njima i sopstvenim odlukama, ali i dalje ne može da bira ni prostor ni vreme sna, niti da menja njegovu prirodu. Čini se da se upravo tako Kiš odnosio prema svom nasleđu i poreklu – spoznao u sebi i Kerkabarabaš i Cetinje, i judaizam i pravoslavlje, pročitano i doživljeno; susreo se sa zagonetnom figurom oca, misterijom njegovog nestanka, neznanjem o njegovoj sudbini, dokumentima koji su ostali iza njega i stvorio lik Eduarda Sama. Koliko je Eduard Sam zapravo Eduard Kiš suštinski je nevažno. Verodostojnost je samo posledica upliva autobiografskog u fikcionalno. Ono što svedoči o vrednosti dela jeste autentičnost, istinska privrženost temi, individualno iskustvo koje postaje opšte. Cilj nije napisati autobiografiju, o tome je i sam Kiš govorio, već obuhvatiti temu, prostor, vreme, lica do kojih je autoru stalo, pronaći autentičan literarni izraz. O tome piše i Branislava Stojanović u tekstu Odbačeni fragmenti Ranih jada objavljenom u zborniku Spomenica Danila Kiša: Sopstveno teško detinjstvo, „hladne dane" i sve ratne okolnosti nije opisivao da bi došao do autentične istorijske slike, već do što potpunijeg literarnog izraza, onog koji bi stereotipe autobiografskog romana i ratne tematike doveo na jedan drugi nivo (185). U istom tekstu govori se, ne prvi put, o Kišu kao piscu koji je više brisao nego pisao. Takva autorska pozicija takođe svedoči o autentičnosti Kiša kao pisca, ali i o specifičnosti pozicije i poziva pisca uopšte, o specifičnosti samog čina pisanja. Pisanje nije plod trenutne inspiracije, pisac je sopstvena muza i sopstveni najstroži sudija. Otuda toliko verzija, prepravljanja, brisanja, odbacivanja. Od toga se ne beži, jer se ne može pobeći ni potrebi za pisanjem. Autentična potreba rađa potrebu za autentičnošću, za samospoznajom, za vraćanjem u detinjstvo i traženjem odgovora na pitanje: ko je Andreas Sam? Više od pitanja o identitetu, to je pitanje o pamćenju, sećanju i uspomenama na detinjstvo: Zakucaću na neka vrata i pitaću: Da li se ova ulica pre rata zvala Bemova ulica, jer sve mi je to vrlo sumnjivo, gospodine, ne verujem da bi tolika kestenova stabla nestala, makar bi jedno ostalo, drveće, valjda, ima duži vek, kestenovi, gospodine, ne umiru tek tako (...) O, ništa ne brinite, gospođo, samo evociram uspomene, znate, posle toliko godina sve nestaje. Eto, vidite, na mom je uzglavlju izrasla jabuka, a singerica se pretvorila u bokor ruža. Od kestenova pak, gospođo, vidite, nema ni traga. To je zato, gospođo, što kestenovi nemaju svoje uspomene (Kiš 8, 9).

 

Sećanjem na detinjstvo Andi Sam pokušava da definiše sebe, a time i svoje poreklo, nasleđe, porodicu. Sazrevanje glavnog junaka prati propast njegove porodice, uzrokovana ratom i nestankom oca. Nakon prološke S jeseni, kada počnu vetrovi, u priči Ulica divljih kestenova susrećemo se sa odraslim Andreasom, koji lirskim skokom unapred pokušava da rekonstruiše svoje detinjstvo, prividno vodeći dijalog sa novim stanovnicima nekadašnje Bemove ulice, zapravo razgovarajući sam sa sobom, sa svojim uspomenama i sećanjem, da bi se taj razgovor pretvorio gotovo u solilokvij. To je pripovedački glas o kome piše Mihajlo Pantić, glas koji objedinjuje fragmente Ranih jada, iako se formalno pozicija pripovedača često menja. Priču Ulica divljih kestenova možemo posmatrati kao onaj lucidni san, nastao u ukrštaju fikcionalnog i autobiografskog.

 

Prološka priča S jeseni, kada počnu vetrovi u zbirci je jedina data kurzivom. Njena formalna izdvojenost na prvi pogled upućuje i na njenu suštinsku nezavisnost od ostatka zbirke, međutim, činjenica je da u ovom lirskom prologu nailazimo na gotovo sve bitne činioce zbirke. Najpre se određuje vreme, jesen, kao godišnje doba koje donosi promene, izazove, sazrevanje. Zrenje kestena opisano na samom početku priče često se u literaturi dovodi u vezu sa sazrevanjem dečaka sa kojim se odmah potom upoznajemo: A divlji kesten pada bez i najmanjeg vetra, sam od sebe, kao što padaju zvezde – vrtoglavo. Onda udari o tle tupim krikom. Ne rađa se kao ptica iz jajeta, postepeno, nego se odjednom rasprsne dlakava ljuštura, iznutra beličasto plava, a iz nje iskaču vragolasti, tamni melezi, zacakljenih obraza, kao jagodice nasmejanog crnca (Kiš 5). U priči dalje čitamo i o upečatljivim čulnim doživljajima, jakim mirisima, izraženim bojama, vrlo bitnim utiscima iz Andreasovog detinjstva. Zapravo, u prološkoj priči ne saznajemo ko je dečak. Vodi nas glas takozvanog sveznajućeg pripovedača, koji u priči koja sledi ustupa mesto govoru u prvom licu. Između lirski intoniranog završetka prve priče: One koji bi tiho, bez krika, izgubili svest, iznosili bi u drugu salu, gde bi lebdeo detinjasti, mlekoviti miris lipe i kamilice (Kiš 6) i početka naredne: Gospodine, da li biste znali da mi kažete gde se nalazi ulica divljih kestenova? Ne sećate se? A mora da je negde ovde, imena se više i ne sećam (Kiš 7) kao da postoji oštar rez, pad klape, tupi krik, direktni prelaz iz dečaštva u zrelost, nagla promena perspektive. S druge strane, za takozvanog sveznajućeg pripovedača prve priče možemo smatrati odraslog Andreasa, koji o sebi kao dečaku govori u trećem licu, a prvu priču možemo čitati i kao domaći zadatak malog Sama, jer govoreći o dečaku, zapravo govori o sebi, o onome što ga određuje (jesen, mirisi, boje, zvuci), što mu je blisko. Upravo bliskost pripovedača sa onim o čemu se pripoveda stvara lirski naboj, uprkos pripovedanju u trećem licu.

 

Ni u priči Igra se perspektive malog i odraslog Andija neće poklopiti. Prvobitno nazvana Parabola, ova priča u sebi sadrži putokaz namenjen i čitaocima i Andiju. Malom Andiju za razumevanje spostvenog porekla, neminovnostima i predrasudama vezanim za njega, odraslom Andiju za rekonstrukciju i razumevanje sopstvenog detinjstva i porodice, čitaocu za objašnjenje pozicija junaka, vremena i atmosfere u kojima se nalaze, za dalje razgovetnije čitanje i razumevanje. Gledajući kroz ključaonicu svog sina kako se igra, Eduard Sam u njemu prepoznaje Maksa Ahašveroša, svog oca, Jevrejina lutalicu, trgovca guščijim perjem: A ovo će je uvrediti, mislio je zadovoljno. Treba da joj pokažem kako teku ponornice krvi. Kako Andreas nije zapravo njen Plavi Dečko (kako ona misli), nego njegova krv, unuk Maksa Lutajućeg (Kiš 11). U drugom delu priče čitamo o caru koji se oženio Cigankom zato što je bila najlepša u carevini, na kraju je ubivši, želeći da njegov naslednik sačuva presto. Međutim, i u mladom careviću teku ponornice krvi i on takođe započinje igru u kojoj ima nečeg grešnog, igrajući se prosjaka. Tu priču Andiju pred spavanje govori njegova majka. Tako drugi deo Igre objašnjava prvi. Između ostalog, još jednom se susrećemo sa činjenicom da pitanje književnosti zauzima bitno mesto u Andijevom životu (priča o careviću objašnjava njegove životne postupke), kao i u čitavom Kišovom opusu, tako da se gotovo sva njegova dela mogu čitati kao neka vrsta metateksta. U ovu priču upleteni su biblijski motivi, elementi bajke, pa i novele, sa izraženim obrtom na kraju: „Je li ubio i sina?" začu ona iz mraka i trže se. Onda se vrati da pomiluje dete. „Nije", reče šapatom, ne paleći svetlo. „Nije" (Kiš 16).

 

Kao što Eduard Sam posmatra svog sina kroz ključaonicu i saznaje nešto o njemu i ponovo saznaje nešto o sebi i o svojim precima, tako odrasli Andreas Sam zauzimajući poziciju sveznajućeg pripovedača gleda kroz ključaonicu svog oca, svoju majku, sebe, svoje poreklo. Svojevrsnom kaleidoskopskom tehnikom autor nas uvodi u igru, da bi se na početku sledeće priče perspektiva opet naglo promenila.

 

Želja da ne propustim događaj u koji su bile umešane manje-više sve meni poznate ličnosti iz ulice, kao i moja potajna namera da razmrsim klupko svih tih događaja u koje se u poslednje vreme bio upleo moj život, naterali su me da se hrabro pridružim gomili onih koji su jurili zadihano i koji su me povukli za sobom (Kiš 17). Tako počinje priča Pogrom, pripovedana u prvom licu, iz perspektive malog Andreasa Sama. Iako se pripoveda u prošlom vremenu, te se stiče utisak da vreme pripovedanja i vreme o kome se pripoveda razdvaja duži period, ipak dobijamo perspektivu malog Andreasa - gomilu u kojoj se nalazi poredi sa stonogom, boji se da ga ne pregaze, jasno mu je da nekuda žure i da negde beže, ali ne zna kuda i od koga, posmatra ponašanje, tiskanje, gotovo paniku ljudi u magacinu, oseća opasnost, ali nije spreman da definiše situaciju u kojoj se našao. Kroz ono što se prikazuje i način na koji se prikazuje dobijamo perspektivu malog Andreasa, dok glas odraslog Andreasa dopire do nas putem pripovedanja u perfektu, te zahvaljujući tome ne dobijamo utisak simultanosti vremena u kome se radnja odvija i vremena pripovedanja. Tako još jednom čitamo priču u kojoj se prepliću tačke gledišta junaka-pripovedača, ovoga puta uz pomoć drugačije tehnike. Pojavljuju se i čulni utisci, posebno mirisi, koji su izuzetno bitni i za junaka-pripovedača obeležavaju bitne događaje ili po bilo čemu važne utiske: Kroz zavesu smrdljivih isparenja i dahtanja da mene je dopirao, i pored snežnog filtra, miris jeftinih parfema, nakisli miris znoja koji se širio iz zelenih uniformi financa i plavih mundira vatrogasaca (...) Vazduh je mirisao na petrolej i sapun, a iz razjapljenih usta magacina kuljali su slojevi najrazličitijih mirisa, kiao prethodnica narandži i limunova, mirišljavih sapuna i začina, praćeni vizuelnim i auditivnim senzacijama: Zatim su počele da nadiru, uz jeftine zvuke lima, neke četvrtaste konzerve koje su sevale u mraku svojim bezopasnim mesinganim sjajem, kao kakvi noževi iz escajga, svežnjevi sveća zavijenih u plavi pakpapir zveckali su kao sasušene kosti, jabuke su padale s tupim zvukom, da bi bile odmah zatim smrskane pod nogama, kao sažvakane (Kiš 17, 18). U ovoj priči opisani su prvi događaji koji za junaka-pripovedača predstavljaju bitne utiske iz detinjstva, što može biti još jedan od argumenata za pripovedanje u prvom licu i (delimično) iz dečje perspektive. Da naslov priče nije Pogrom, moguće je da ne bismo razumeli uzrok bežanja, panike, provale u magacin i Andijeve začuđenosti. Ova priča nas uvodi u vreme o kome se pripoveda, period Drugog svetskog rata. Dalje se bolje upoznajemo sa Andijem i ostalim likovima – njegovom majkom, sestrom, drugovima, učiteljicom, širom porodicom, porodičnim prijateljima i odsutnim ocem.

 

Priču od koje se crveni otvara prizor iz Andijevog sna – igra i razgovor s drugom. I dok mu njegov drug Gal skreće pažnju da se nepotrebno pravi važan i u zadacima piše nešto čega se niko u razredu ne bi setio, Andiju se piški i razmišlja kako to da učini u prirodi, a da ne pocrveni ako neka devojčica naiđe. Tako se u odsanjanom bezazlenom dečjem razgovoru javlja tema stvaralaštva i pisanja.


"Sam, ti uvek nešto fantaziraš. Kakav je sad to osmeh hleba? Šta ti to znači?"
"Tako. Valjda miris hleba. A o čemu si ti pisao?" (Kiš 20)

 

Kada upotrebimo metaforu, već smo u domenu književnosti, govorio je Kiš. Andi to čini u svojim pismenim zadacima, stalo mu je do stila i do toga da bude jedinstven, svestan je svoga talenta, a sve se to može čitati kao još jedan (auto) poetički iskaz.


San, majčin glas, livada, ruže, mirisi, bitni su motivi koji se javljaju i u Serenadi za Anu. Njihovo asocijativno nizanje i važno mesto koje zauzimaju i ovu kratku priču približavaju lirici, a zaključak nas opet upućuje na važnost verodostojnosti, dok se iskaz Cveće i mirise (Kiš 25) može smatrati refrenom čitave zbirke.

 

Otac, tačnije njegov privid, pojavljuje se u priči Livada, u jesen. Livada ostaje zapuštena nakon odlaska cirkusa i čitajući o kiši, blatu i snegu koji menjaju njen izgled, kao i o svemu što su akrobate, atlete i klovnovi ostavili za sobom, uočavamo jedan važan pripovedni postupak koji Kiš koristi, a koji u romanima Bašta, pepeo i Peščanik posebno dobija na značaju – katalog. U ovoj priči nabraja se sve ono što Andi zatiče na livadi i pojedine biljke iz očevog herbarijuma. Upotreba kataloga doprinosi osnaživanju verodostojnosti i dokumentarnosti, a to je za Porodični cirkus izuzetno važno, zato što u delima koja ga čine autobiografsko ima značajnu ulogu. Budući da tri dela objedinjuje upravo sintagma Porodični cirkus, ni sam motiv cirkusa ne treba zanemariti. Andiju se priviđa otac koji dolazi na prostor sa kog je cirkus upravo otišao i staje tamo gde je bio šator s majmunima. Eduard Sam je u ovoj priči samo skiciran, ali vrlo vešto, počev od spoljašnjih obeležja (herbarijum pod miškom, štap i njegov šiljak), do prikazivanja njegovog raskošnog karaktera, prezira prema gotskom umaku, ironičnog osmeha, sveznalaštva, gordosti. Ima nečeg klovnovskog u njegovom ponašanju, njegovoj ličnosti, koja je snižena i uzvišena, ponizna i ponosna u isto vreme: „O", nasmeja se čovek – pomislivši valjda da sam neki veliki lažov ili šaljivčina – „zbilja sam sreo jednog takvog čoveka. Nosio je crni šešir sa tvrdim obodom, naočari sa gvozdenim okvirom, štap i sve ostalo. Imao je smešan hod i nosio je crni gerok i pantalone sa svetlim štraftama. Imao je visok okovratnik od kaučuka. Bilo je to", reče, „pre ravno četiri godine u Bukureštu. Taj je čovek bio, mladiću, japanski ministar teške industrije!" (Kiš 61) Tako čovek koji je dolazio iz daleka opisuje čoveka koji odgovara Andijevom opisu oca. Dalje, u prvom fragmentu priče Iz baršunastog albuma pojavljuje se pretpostavka o očevoj smrti, budući da se nije vratio iz logora. Andi takvu pretpostavku pripisuje zlobi strine Rebeke: Sve mi se čini da je taj zlobni prizvuk poticao iz želje da mi se saopšti činjenica da moj otac ne samo što nije umro kao heroj, s nekom besmrtnom rečenicom na usnama, koja će se pamtiti i navoditi kao primer filozofskog držanja i mudre hladnokrvnosti pred licem velike smrti, nego naprotiv, da je pred svojim dželatima... Oh, ne sumnjam (Kiš 63, 64). Bašta, pepeo, a posebno Peščanik razigraće ono što je u Ranim jadima samo naznačeno i doneti lik Eduarda Sama oslikanog svim bojama.

 

Pre priče Čovek koji je dolazio iz daleka figura oca se pojavljuje i u priči Verenici, u kojoj se pripovedačka perspektiva menja, zauzima je ponovo odrasli Andreas Sam, a pripovedanje se odvija u trećem licu. Upravo u ovoj priči javlja se često citirana i komentarisana rečenica, važna za razumevanje autorovog pripovedačkog postupka: Da ostanemo pri trećem licu. Posle toliko godina, Andreas možda i nisam ja (Kiš 31), koja nam pokazuje da je zbog nepouzdanosti uspomena i sećanja i stalnih promena životnih okolnosti tako nestabilna pozicija pripovedača, upravo bilo koga ko pokušava da se seti nekog prošlog vremena i svedoči o njemu. Zbog nepouzdane prošlosti teško je sebe potvrditi u sadašnjosti. Otuda i pitanje o sopstvenom identitetu – imamo li ga ako su nam sećanja maglovita, prošli događaji gotovo nejasni, a poreklo do kraja nerasvetljeno.


U priči Verenici data je jedna od Andijevih poslednjih uspomena na oca, a potom i njegova prva dečačka ljubav, prvi poljubac, zbog koga je spreman da pobegne u svet ukoliko neko za to sazna.

 

Želja za bekstvom javlja se i u priči Zamak osvetljen suncem, jer Andi gubi Narandžu, kravu gospodina Molnara, čoveka kod koga radi. U ovoj priči, kao i u prethodnoj, sve češće se ukazuje na težak socijalni i materijalni položaj Andijeve porodice, što svedoči o surovim ratnim vremenima, posebno za jednu jevrejsku porodicu u izbeglištvu. Takođe, ovo je priča u kojoj se prvi put više pažnje poklanja životinjama, koje čine još jedan važan tematski sloj ove zbirke. Andi traži izgubljenu kravu zajedno sa Dingom, psom gospodina Berkija, i usput mu govori o bekstvu, šumskim vilama, knjigama, uveren da ga pas sasvim razume. Andijev monolog bavi se temama koje čine svako detinjstvo i koje su česte i važne u literaturi za decu, kao što su knjige koje deca čitaju, utisci koje ostavljaju na njih, snaga dečje mašte, ljubav prema životinjama. U priči Kruške gospođa Molnar Andija poredi sa psom, zato što njuhom bira kruške koje će jesti, što još jednom potvrđuje važnost mirisa za Andija. O životinjama govore i priče Mačke i Konji, ali na jedan teži i suroviji način. Pokazaće se u njima naličje ljubavi prema životinjama i potvrditi činjenica da rat ne čini zlo samo ljudima. „Nema pravde na svetu", reče dečak u sebi. „Ni među ljudima, ni među mačkama!" (Kiš 53) reći će Andi kada oseti da zrno neosetljivosti i surovosti klija u njemu. Ubivši slepe, tek rođene mačiće, ostaće zajapuren i prestravljen pred onim što je učinio. Priča Konji ima sličnu fabulu, ali može se reći da se životinje ubijaju iz sasvim suprotnih pobuda. Nakon što se izgladneli i iscrpljeni konj sruši, vojnici odlučuju da ubiju i kobilu, ne želeći da se muči bez hrane, koju je gotovo nemoguće nabaviti u teškim ratnim uslovima. Slike mrtvih životinja mogu se okarakterisati čak i kao naturalističke, posebno slika ubijenih mačića, dok će slika mrtvih konja čije glave njiše vetar izgledati manje surovo, ali će izazvati podjednako jak i mučan utisak.

 

Pas Dingo ostaje verni Andijev pratilac i kada ide kod lekara da kupi sumpor u šipkama kao lek protiv šuge. To je još jedan detalj koji opisuje težak položaj porodice Sam, o kome se govori i u pričama Dok mu bištu kosu i Priča o pečurkama. Da bi se zaštitio od neprijatnih događaja, Andi beži u svet mašte i anticipira trenutke olakšanja i radosti. Tako u priči Livada dok je kod lekara zamišlja kako već hoda livadom i trijumfalno odlazi kući noseći sumpor i dva miliona plavih ratnih novčanica. Ovaj postupak govori kako o prirodi glavnog junaka, tako i o prirodi samog pripovedanja (pripovedača), raspolućenog između sadašnjosti i prošlosti: Sve će to biti prošlost. A nikad dotle nisam pravio razliku između ta dva vremena. Tada sam, tog dana kod lekara, naučio: kada ti je mučno, treba da misliš o onome što dolazi posle. To je kao livada u povratku (...) Vraćao se obalom reke ka selu. Pobednik nad vremenom, još uvek nemoćan pred cvećem i livadom (Kiš 44, 45).

 

Stvaralaštvo je velika tema čitavog Kišovog opusa. Gotovo svaki njegov tekst može se čitati kao svojevrsni autopoetički iskaz. Tako iz odnosa Andijeve majke prema pletenju i želji za autentičnošću i originalnošću prepoznajemo autorski odnos prema stvaralaštvu uopšte, još jednom obrađen motiv pletilje, a na sasvim poseban način: Tajna majčine veštine bila je prosta – ona se nikad nije ponavljala. (...) ...ali je na zadatu temu pravila novu varijaciju, samo naizgled sličnu uzoru, pa je, menjajući rukopis i šaru, stvarala jedan sasvim nov stil, samo naizgled sličan prethodnom, tek toliko da se po njemu prepozna ruka majstora, njegov lični pečat, neponovljiv. Originalnost i velika dela nisu plod samo fantazije (iako je ona svakako potrebna) i trenutnog nadahnuća, već mukotrpnog rada, želje za usavršavanjem, promišljanja, pisanja i brisanja: A trebalo je samo zaviriti u naličje majčinog pletiva, tamo gde beše utisnut simetrični negativ njene rukotvorine, pa videti, po čvorićima i vezama, po sitnom korenju pletiva, koliko je truda bilo potrebno da se iz tih rasparanih niti, iz otpadaka i kratkih končića napravi lice pletiva, gde talog i tvoračke zavrzlame ne behu vidljive, nego je sve delovalo čisto i lako, kao pravljeno od jedne jedine niti, u jednom jedinom zamahu (Kiš 67, 68). Dokumentarnost i privrženost temi i istini (što nije zahtev za postojanjem autobiografskih elemenata, iako se kod Kiša sve ove komponente spajaju) su još neke odlike Kišove poetike, posebno izražene u triologiji Porodični cirkus. U poslednjim fragmentima priče Iz baršunastog albuma Andi pred odlazak užurbano pakuje ono što mu je u tom trenutku, a ispostaviće se i za buduće, najvažnije, a to su njegove sveske i očeve fotografije i dokumenta, jedini materijalni dokaz da sam nekad bio i da je nekad bio moj otac (Kiš 69). U jednoj rečenici spajaju se gotovo svi bitni elementi Kišove poetike – individualnost, verodostojnost, činjenice i fantazija, erudicija, poetička osvešćenost: ...a meni se više sviđala gola-golcata istina (stvar koju sam, barem u književnosti, i do dana današnjeg sačuvao) (Kiš 70, 71).

 

Do 1983. Dečak i pas bila je poslednja priča zbirke. Žanrovski, njen prvi deo, Pas koji govori je basna. U Andijevom pismu gospodinu Berkiju objašnjen je nastanak basne Andijevom željom da kada poraste i postane pesnik napiše o Dingu pesmu ili basnu u kojoj će pas govoriti. Još jednom se potvrđuje važno mesto koje životinje zauzimaju u ovoj zbirci, a uz to ovaj fragment pored objašnjenja Dingovog porekla sadrži još jedan, vrlo važan, pogled na vreme o kome se pripoveda, ratno stanje, odnos životinja i ljudi, emocije koje i psi poseduju. O važnosti ovog fragmenta ne govori samo promena pripovedačke perspektive, već i poetički iskaz koji se upravo iz te perspektive saopštava: Ne, moj život nije roman. On je sav od malih priča, od mnogih malih dogodovština, veselih i tužnih, no u tim je pričama uvek prisutan dečak, kao što sam i ja prisutan u njegovim pričama (Kiš 79). Čini se da je ova rečenica pravi odgovor na pitanje o žanrovskoj određenosti Ranih jada, pa čak i na pitanje o poziciji pripovedača. Ako Andreas Sam kao formirani pisac zbog obećanja iz detinjstva piše basnu, prisustvo dečaka u njegovim pričama (i obratno) možemo tumačiti kao neraskidivu povezanost malog i odraslog Andreasa i stalnu smenu i isprepletanost njihovih perspektiva. Ukoliko uključimo i prisustvo ironije (koja je na nivou zbirke česta, ali suptilna), navedeni iskaz možemo čitati kao izjednačavanje perspektive pisca i psa. Budući da autor jednu od najvažnijih rečenica posredno pripisuje psu, ne vodi li upravo on taj pasji život?

 

Eolska harfa zatvara zbirku. Pisac ju je 1983. pridružio ostalim pričama, želeći da Rani jadi dobiju svoj lirski epilog, kako sam autor navodi u napomeni na kraju. Ponovo, ne bez ironije, napominje da Eolska harfa dolazi na kraju balade. Ne bežeći od topline i izvesne melanholije i sete, ali svakako bežeći od preterane sentimentalnosti i patetike, Kiš ironično upotrebljava taj klišetirani izraz.


Da bi eolska harfa ispunila svoju svrhu, te bila i lepa i korisna, sposobna da prenosi zvuk vremena, potrebno je da jelovo stablo prestane da bude drvo i nakon deset godina postane električna bandera, sa prevrnutim kineskim šoljama na vrhu, povezana žicama sa drugim banderama. I opis eolske harfe možemo čitati kao poetički iskaz i metaforu za stvaralaštvo – potrebne su godine, trud, patnja, pucanje, žega, sneg i kiša da bi se dotaklo savršenstvo, da bi harfa prenosila zvuk vremena.

 

Već naviknuti na česte izmene perspektiva pripovedača, uočavamo da se u ovoj priči oseća najveća udaljenost između vremena pripovedanja i vremena o kome se pripoveda. Događaji iz detinjstva smešteni su u prošlost, a pripovedanje se odvija u prvom licu, nesumnjivo s tačke gledišta odraslog Andreasa. Na završetku priče kao da se vreme pripovedanja i pripovedano vreme približavaju onda kada je potrebno dati uputstva za korišćenje eolske harfe, a s tačke gledišta dečaka: Sad se samo treba osvrnuti da se uverite da nema nikog na Carskom drumu, nikog u žitu, nikog u jarku, nikog na horizontu. Ukoliko nailaze kola natovarena senom, lucerkom ili žitom, hitro se sakriti u odvodni kanal ispod druma i sačekati da kola prođu (Kiš 85, 86). U poslednjem pasusu, iako i dalje čujemo pripovedački glas odraslog Andreasa, o dečaku se govori u trećem licu, ne toliko zbog pitanja identiteta (Andreas možda i nisam ja), koliko zbog objektivnosti harfe i njenog proročkog glasa, čime se zaokružuje sudbina junaka-pripovedača-autora i zbirka pripovedaka Rani jadi čini celovitom.

 

Kao što kaže Dingo, pas koji govori, život nije roman, već je sav od malih priča. Rani jadi su slika jednog detinjstva, veselih i tužnih malih dogodovština, priča koje su bliske poeziji, a čvrsto povezane da podsećaju na roman: Slika jeseni kao doba kad počinju nepogode, vremena padanja kestenova iz ušuškanosti na zemlju, evocira raspoloženje izgubljenog raja detinjstva, kada glavni junak „ispada" u nimalo prijateljski svet. Sledeća priča povezana je se prvim motivom kestena: ovaj put se radi o potrazi za Ulicom divljih kestenova kao mestom izgubljenih uspomena. Ovakve „kopče" javljaju se u Ranim jadima prilično često – negirajući proizvoljnost čitanja, diktirajući redosled za koji se opredelio pisac, primećuje Ala Tatarenko u svom tekstu objavljenom u zborniku Spomenica Danila Kiša (289), dalje navodeći da završetak priče Verenici odgovara tematici priče Zamak osvetljen suncem, da se priče Dok mu bištu kosu i Priča o pečurkama suštinski nadovezuju jedna na drugu (traženje vaške i pečuraka), da se Andi poredi sa psom neposredno pre nego što će se pojaviti zajedno s Dingom.

 

Jedan od motiva koji se pojavljuje gotovo u svakoj priči, obeležavajući različite aspekte života jeste motiv ruže. Kao što je već rečeno, cveće i mirisi mogu se uzeti kao refren zbirke, a ruža se najčešće javlja – budi sećanje i uspomene, kao ruže oslikane na cicu u priči Pogrom, ili narandže koje liče na ruže u Dok mu bištu kosu. Simbolizuju ljubav, kao u Serenadi za Anu i smrt u prvoj priči zbirke. Visok stepen simbolizacije srećemo u priči Ulica divljih kestenova – ruže niču na Andijevom uzglavlju, kao simbol zauvek prošlog detinjstva, svega što je nestalo i uspomena koje Sam pokušava da sačuva. U džempere koje plete, Andijeva majka unosi motiv ruže, koja je simbol njenog majstorstva, jednostavnosti i lepote izraza, truda i muke koji se ocrtavaju na naličju, čineći bezbroj čvorića.

 

Ruže na džemperima predstavljaju tajnu stvaralaštva i (okretanjem na naličje), potrebu da se tajna otkrije, što je u skladu sa poetikom Danila Kiša i pitanjima koja ga opsedaju. Kao što je već rečeno, gotovo svaki njegov tekst može se čitati kao metatekst, a uz to i kao prilog za autobiografiju, jer život i literatura su glavne teme Kišovog stvaralaštva. U želji da otkrije istinu o sebi i svom poreklu, on otkriva mnoge književne istine i postupke, a oni se pokazuju kao najsloženiji upravo kada ih ogoli. Pokazuju se kao jednostavni i komplikovani u isti mah. Kišov opus obimom nije veliki, odlikuje ga fragmentarnost, ali svaki fragment njegovog dela otkriva težnju ka formalnom savršenstvu, odstranjivanju svega suvišnog, patetičnog, preteranog. Istovremeno, zahtevajući sklad fikcionalnog, dokumentarnog i autobiografskog ostvaruje sadržajno i suštinski vredno delo. Pisac ima talenat, nadahnuće, ali i obavezu i odgovornost. Pogledamo li svaki tekst s naličja, uočićemo beskrajan niz čvorića, isprekidanog, ispucalog i ponovo spojenog konca. Uvek vredi pokušati razumeti i odgonetnuti te čvoriće, oni će nam pomoći da uživamo u spoju suštinske i formalne lepote, jedinstvu složenosti i jednostavnosti.

 

Priredila Sandra Dančetović

__________________________________

 

Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika. Jedan od najvažnijih pisaca u istoriji srpske književnosti. Kiš je počeo kao pesnik, a potom se okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini 20. veka izveo poetički preokret u srpskoj književnosti. Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je pesma Oproštaj s majkom (1953), a njegove prve knjige - kratki romani Mansarda i Psalam 44 - objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje, 1962. godine.

 

Romani: Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972).
Knjige priča: Rani jadi: za decu i osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno objavljene priče, 1994).
Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika, knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990), Skladište (posthumno, 1995).
Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva (posthumno, 1990).
Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968), Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980).

Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je posthumno 1992. godine.

 

Najvažnije nagrade: NIN - ova nagrada za roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada "Železare Sisak" za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada, Nagrada "Skender Kulenović", Sedmojulska nagrada, "Preis des Literaturmagazins 1988", "Premio letterario Tevere", Nagrada AVNOJ-a, Nagrada "Bruno Šulc". Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće svetske jezike.

 

Danilo Kiš - Enciklopedija mrtvih 

Danilo Kiš - Grobnica za Borisa Davidoviča

Danilo Kiš - Između nade i beznađa 

Danilo Kiš - Izvjesna je samo smrt

Danilo Kiš - Livada u jesen

Danilo Kiš - Mansarda - esej 

Danilo Kiš - Noć i magla

Danilo Kiš - Nož sa drškom od ružinog drveta

Danilo Kiš - Rani jadi

Danilo Kiš - Verenici

loading...
2 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Danilo Kiš - Rani jadi - interpretacija

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u