Danilo Kiš - Mansarda - esej lektira

Danilo Kiš - Mansarda - esej

Danilo Kiš - Mansarda - esej

 

Značaj vozova u Mansardi Danila Kiša

 

Mada će se običnom čitaocu posle prvog čitanja učiniti da je uloga vozova u Kišovoj "Mansardi" tek sporedne ili čisto estetičke prirode, što ona jednim svojim delom i jeste, ipak je sa druge strane mnogo značajnija. Vozovi ili pojmovi koji su vezani za njih javljaju se u delu svega nekoliko puta, što se poklapa sa utiskom haotičnosti koji delo ostavlja za običnog čitaoca. Jer iako Kiš u jednom momentu kaže da je njegovim ambicijama sada najdalje pisanje ljubavnog romana, Mansarda na jednom svom planu čitanja to može biti i to i jeste i taj deo zapravo izgleda nedorečen i haotičan. Ipak sa druge strane, ova "satirična poema" jeste i okvir Kišovog pisanja i rada, pa na tom polju čitanja i motivi koji na onom prethodnom imaju čisto estetički karakter sada dobijaju sasvim nova značenja i tumačenja. Vozovi su pre svega vezani za Lautana. Postavljaju se pitanja, zašto ih se on tako boji, zašto ih krivi da su i oni pomalo krivi što nije napisao "baladu točkova", što zvuči pomalo paradoksalno, na šta ga podsećaju, kakav je to strah koji oni u njemu izazivaju, kakav je to "mu'jački" nagon.


Prvo mesto gde se motiv voza pojavljuje, jeste sam početak dela, poglavlje "Euridika": "Slušao sam kako plaču u noći nevidljivi vozovi i kako se rožnato lišće hata noktima za zamrzlo tle." Ova slika vozova na prvi pogled javlja se u jednom estetičkom momentu odnosno, možemo ju protumačiti kao emotivno nabijenu sliku jeseni, što se i dalje u tom poglavlju vidi u trećem pasusu. Ipak i bez vozova ova slika "rožnatog lišća" koje se "hvata noktima za zamrzlo tle" bila bi dovoljna da prikaže atmosferu pozne hladne jesenje noći. Postavlja se pitanje koja je onda zaista uloga "vozova koji plaču" u toj rečenici? Jedan od mogućih odgovora na to pitanje možemo naći ako pogledam sam kraj knjige, deo "IZVOD IZ MATIČNE KNJIGE ROĐENIH" sa napomenom da se radi o "kratkoj autobiografiji" kojem pisac namerno daje ulogu poglavlja, gde se nalaze dva za ovo tumačenje bitna podatka, prvi: ... mnoge pojedinosti iz porodične hronike ostaće, međutim, zauvek nerazjašnjene: godinne 1944, moj otac kao i svi naši rođaci biće odvedeni u Aušvic, odakle se skoro niko od njih neće vratiti. Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svoga oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema književnosti nije bez značaja činjenica da je moj otac bio pisac međunarodnog reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe. Sada ova slika dobija sasvim drugo značenje. Kao što se danas u filmu nagoveštaj smrti daje obično metonimijom, slikom parka ili prilaza nekoj oronuloj sumornoj građevini, gde naravno i dan mora biti sumoran, u kojem su staze jedva prohodne od otpalog jesenjeg lišća, tako i ovde ovu sliku možemo tumačiti kao sećanje na oca koji je poginuo u Aušvicu, ali i još dublje, znajući da je ovo autopoetički tekst, i da je Kiš ovde naveo principe po kojima će pisati, kojih se do kraja dosledno držao, možemo ovo tumačiti i kao nagoveštaj njegove teme o sudbini Jevreja u i posle Drugog svetskog rata koju je obradio. U tom kontekstu može da se javi i "internacionalni red vožnje" koji se nalazi pored drugih knjiga pod "staklenim zvonom" kao večna zaostavština koju je njegov otac ostavio, čitavo kosmopolitansko izdanje. Ovo tumačenje zadovoljava temu rada samo sa jednog manje više pozitivističkog stanovišta, koje da bi protumačili motiv voza u celosti, a ne samo jednu sliku, nikako nije ni dovoljno ni povoljno.

 

Sledeće mesto na kom se javlja motiv vozova, svoje tumačenje traži u samom tekstu. Slika koja izgleda otprilike ovako:

 

Jauci vozova, nesvesnost, predosećanje, strah od zavijanja

Glasno, nenadano priznanje o strahu od vozova

Mužjački nagon, strah, nespokoj

 

Ova "sekvenca" na samom mestu u knjizi na kom se nalazi ne može dobiti puno razjašnjenje, dobija ga tek u poglavlju "Mansarda III". Zapravo njeno razjašnjenje jesu: rečenica koja prethodi spisku stanara, sam spisak tj. ličnosti sa spiska, deo teskta posle spiska i poslednje poglavlje "Nedelja. Sunčan dan". Naime, rečenica koja prethodi spisku glasi: "Upalih onda i drugu šibicu i postavih je između sebe i stisnute gomile likova koji čekaju milost uobličenja." Stisnuta gomila likova sa spiska, odnosno stanari su u direktnoj vezi sa vozovima, zapravo poslovi kojima se oni bave jesu poslovi na železnici, izuzev nastojnice, domaćica i dece – učenika, studenata, koji su u indirektnoj vezi , a kako saznajemo, i sama mansarda je blizu stanice, a čak i sama slika stisnute gomile likova asocira nas na gomilu koja se gužva u vozu. Nakon spiska sledi još nekoliko bitnih rečenica za odgonetanje motiva vozova: "Htedoh već da krenem, da se vratim, no vetar donese odnekud žalobno zavijanje nekog voza izgubljenog u noći. Uskoro dopre do mene, sad već izbliza, kloparanje točkova. Gospode, trgnuh se, nisam zbog sebičnosti napisao najlepšu pesmu! Pesmu vozova izgubljenih u noći. Baladu točkova! Nisu li krivi tome pomalo i vozovi? Nisu li me oni zatrovali daljinama, zvezdama, sebičnošću?" Naime, vartimo li se na prvo poglavlje videćemo da je Kiš ubacio jednu jako bitnu onomatopeju, zvuk koji Euridika ispušta, ono dugo muklo "O" podseća u svojoj dužini na mučno odjekivanje sirene na vozu u daljini koji se kreće čime je vešto, u ovom slučaju, nagovešten dolazak voza. Bitno je ukazati i to da su vozovi uvek u pokretu, nigde se u delu oni ne pominju u stanju mirovanja, čak se nigde ne pojavljuju ni u stanju dolaženja , već samo prolaženja, odlaženja – putovanja, pa se otuda i javljaju daljine i zvezde (oni putuju daleko, nema ni nagoveštaja ni gde ni odakle, u nepoznato kao što su nepoznate i zvezde).

 

Sama pojava voza, može se i mora razložiti osvrtom na poglavlje "Mansarda III" na dva dela, na ono što oni jesu – formu i na ono što se u njima nalazi – sadržinu, sadržinu koja tek u sebičnoj formi dobija svoje uobličenje. U kontekstu sa time možemo onda tumačiti i zvezde odnosno rečenicu koja se također nalazi u gore citiranom pasusu: "Gospode, živeo sam na mansardi kao na zvezdi!" Mansarda nije predstavljena svojom unutrašnošću, ona je također kao i vozovi predstavljena formom, izgledom, nije malo mesta u delu u kojima se daje opis njenih zidova, poda po kom mile bubašvabe i pacovi, nije ni slučajno što se mišomor postavlja tek kad Fabulan ostaje sam na mansardi, odnosno negde između trećeg poglavlja "PUTOVANJE ili razgovor" i četvrtog poglavlja "POVRATAK" jer je njemu bitna sadržina, bitno mu je ono što se u mansardi nalazi, da li je to višak ili ne, a ne da li to doprinosi izgledu, obliku, formi mansarde.

 

Stisnuta gomila likova i dobija svoje uobličenje, zapravo dva lika iz te gomile. Naime, u poslednjem poglavlju "Nedelja. Sunčan dan" poslednji lik koji je naveden "Kovač Alek, ložač" i jedan koji na spisku nije naveden uvode se u celu priču. Bitno je primetiti da sem sa Jarcem-Mudrijašom Lautan ni sa kim od sustanara iz te "mnogospratne kamene zgrade" nema nikakav odnos. Čak se i nastojnica javlja tek onako uzgred kao lik koji je u funkciji objašnjavanja Fabulana – Jarca-Mudrijaša. U ovom poglavlju nasuprot drugim Lautan stupa u odnos sa Alekom i mladom ženom sa trećeg sprata. Kiš to vešto nagoveštava u poslednjim redovima poglavlja "Mansarda III" u petoj "belešci" koja i nije upućena Lautanu, već samom autoru "5° Sići sa zvezde" Ona ispisana kurzivom ne stoji "u" tekstu već izvan njega, zapravo ona je u sadejstvu sa njime, upućuje na njega tj. ona direktno korespondira sa onime što stoji kao uvod u "Mansardu", citat A.A. Bloka, koji govori o tome kako žemo ovde ugledati mnogospratnu kamenu zgradu u kojoj su ljude razne nepogodnosti terale sprat po sprat uvis, a što su na višem živeli, to je njihov senzibilitet za život postajao sve slabiji . Kao što i vidimo, senzibilitet Lautana za život naspram Alekovog i jeste slab. Dok mu Alek nudi sijalicu od četrdeset sveća da uz nju piše, da bi mogao bolje da vidi i mansardu i "dvorište", Lautan to odbija jer njemu sveća daje štimung za pisanje, a kao što vidimo iz teksta ne zanima ga dvorište, zanima ga zvezda tj. Mansarda, a za nju mu je i dovoljna sveća. U tom kontekstu bitna je i sledeća rečenica koju "čika Alek" izgovara: "Ne znam da li se sa vašeg prozora dobro vidi bašta..." kojom on kao da se odnosi kritički prema Lautanu i zamera mu to što ne piše o njima, o bašti, o životu, što ne piše jedan realističan roman kao Fabulan.


Stavimo li ovo poglavlje u kontekst sa gore navedenom sekvencom, dobićemo i odgovor na pitanja kakav je to strah, nespokoj, mužjački nagon, predosećanje koji muče Lautana. To su psihološki momenti koje pisac unosi u lik da bi nagovestio nešto što dolazi tek kasnije.

 

Kroz celo delo Lautan svojim postupcima deluje kao lirski lik, za njega nije fabula, on se bavi formom i zato ga muče jauci "iz" voza, jauci sadržine.


Nespokoj i predosećanje muče ga zbog poslednjeg poglavlja jer će ipak na kraju morati pokleknuti.
Mužjački nagon je nagon za stvaranjem, uobličavanjem, ali isto tako može da se protumači, mada jako banalno, i kroz Blokov citat kao nagon za parenjem, razmnožavanjem kao faktom života (životnog šarenila).


Naime, u poslednjem poglavlju pažnja je sa forme pomerena na sadržinu, kao što smo već rekli, uvode se čak tri lika pored Lautana (mada devojčica Sanja ne učestvuje u radnji, ona se tu pominje u kontekstu dešavanja iz poglavlja "Mansarda III", pa ju možemo računati kao lik), Alek sa kojim Lautan vodi razgovor, o Sanji i sveći i mlada žena koja peva pesmu, a koju Lautan posmatra iz dvorišta i koja mu se pakosno/prkosno plazi. Prvi put ovde mi imamo, mada samo delimočan, opis kuće i dvorišta, imamo i radnju sa stanarima. Kao što vidimo, on silazi sa zvezde i počinje da upotrebljava sadržinu koju oblikuje i daje joj formu. Ipak bitno je primetiti i pesmu koju peva mlada žena:


Nikad nećeš moći sa mnom
brati dunje ranke...

Nikad nećeš moći sa mnom
Gledati uranke...

 

Poslednja strofa javlja se zapravo kao poenta celog romana. Kiš svoje pisanje ne bazira na Fabulanu tj fabuli, na putnicima vozova, oni su za njega samo pomoćni materijal, njegovo se pričanje "Mansarde" zasniva na vozovima, na Lautanu i ma koliko se trudio da napiše jedan običan roman, jednu običnu priču koja će se zasnivati samo na sadržini, on to neće moći.


Uloga vozova sada dobija jednu sasvim drugačiju sliku, oni su zapravo veza između, kako je već rečeno forme i sadržine, jedino što još ostaje nerazjašnjeno, jeste šta se onda podrazumeva pod pesmom vozova, baladom točkova? Odgovor se krije u sintagmi balada točkova. Ovde po svemu sudeći imamo jednu igru reči koja, ako to nije, stvara veliki paradoks, a ako jeste, prikriva sintagmu koja bi se potencijalno mogla umesto nje umetnuti: "Baladu putnika", priču o likovima koju Kiš ipak u svojoj "satiričnoj poemi" nije ispevao, kao što nije ispričao ni jedan ljubavni roman. Tome doprinosi i sama činjenica da je balada prelazna lirsko epska vrsta koja peva o nekom tragičnom događaju, prepune mračnog, tajanstvenog, ponekad bolnog osećanja. Lako je u dvadeset i prvom veku zaključiti da je oduvek bilo lakše napisati jedan realističan roman sa gomilom likova nego jednu sažetu dobru kratku priču ili jednu pesmu koja je potpuno bezlična.

__________________________________

 

Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika. Jedan od najvažnijih pisaca u istoriji srpske književnosti. Kiš je počeo kao pesnik, a potom se okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini 20. veka izveo poetički preokret u srpskoj književnosti. Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je pesma Oproštaj s majkom (1953), a njegove prve knjige - kratki romani Mansarda i Psalam 44 - objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje, 1962. godine.

 

Romani: Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972).
Knjige priča: Rani jadi: za decu i osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno objavljene priče, 1994).
Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika, knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990), Skladište (posthumno, 1995).
Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva (posthumno, 1990).
Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968), Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980).

Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je posthumno 1992. godine.

 

Najvažnije nagrade: NIN - ova nagrada za roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada "Železare Sisak" za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada, Nagrada "Skender Kulenović", Sedmojulska nagrada, "Preis des Literaturmagazins 1988", "Premio letterario Tevere", Nagrada AVNOJ-a, Nagrada "Bruno Šulc". Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće svetske jezike.

 

Danilo Kiš - Enciklopedija mrtvih 

Danilo Kiš - Grobnica za Borisa Davidoviča

Danilo Kiš - Između nade i beznađa 

Danilo Kiš - Izvjesna je samo smrt

Danilo Kiš - Livada u jesen

Danilo Kiš - Noć i magla

Danilo Kiš - Nož sa drškom od ružinog drveta

Danilo Kiš - Rani jadi

Danilo Kiš - Rani jadi - interpretacija

Danilo Kiš - Verenici

loading...
4 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Danilo Kiš - Mansarda - esej

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u