Danilo Kiš - Livada u jesen

Književni rod - epika

Književna vrsta - pripovetka iz zbirke pripovedaka "Rani jadi" čija je tema: iznenadno i bolno odrastanje glavnog junaka Andreasa Sama.

Tema - je piščevo sećanje na oca, a njegova uspomena je neraskidiva od cirkusa na jesenjoj livadi.

Ideja - je piščeva želja da oživi detinjstvo i konačno spozna (i reši) probleme teškog i tužnog odrastanja.

Kompozicija
- Prva celina je deskriptivna i opisuje livadu.
- Druga celina je narativna i priča o izmišljenom susretu sa nestalim ocem

Pripovedač - reč je o subjektivnom naratoru, dečaku. Pisac je koristio metaforično značenje i ironični naglasak da bi opisao sudbinu svoje porodice u ratu, kao i pustoš koju rat ostavlja u duši dečaka koji odrasta naglo.

Danilo Kiš je majstor simbolične deskripcije. Ratne događaje dočarava posredno. Koristi postupak nabrajanja. Kontrastom povezuje uzvišeno i banalno: livadske biljke i lekovite trave i otpatke na smetlištu.

Sećanja Danila Kiša na teške ratne godine - Panorama zaleđenog Dunava. Kod gradskog kupališta, tamo gde stoje drvene kabine, u ledu je, kao zasečena u staklenu masu, probijena velika rupa: preko rupe prebačena je daska trampulina. Naokolo vojnici: na brkovima im se hvata slana, iz nozdrva im izbija para. Iz pravca kabina pojavljuje se odjednom jedna mlada žena, gola: drži za ruku devojčicu. I devojčica je gola. Koža im je crvenomodra od hladnoće. Vojnici ih guraju na dasku trampuline. Pucaju im u teme ili ih probadaju bajonetima. Žrtve padaju u tamnozelenu vodu Dunava. Jedan ih civil gura čakljom pod led. Prizor je snimljen iz božanske perspektive apsolutne objektivnosti sivog zimskog oblaka gde glasovi ne dopiru. Sada se objektiv širi i vidimo kako sa one strane kabina stoji kamera koja ne drhti, ne razlikujemo lica; jedva razaznajemo muškarce, žene i decu. Vidimo jedino, negde pri kraju reda, u grupi onih koji su pristigli kamionom među poslednjima, jednog čoveka sa šeširom i naočarima, u izlizanom sivom kaputu, jer onaj ko je smestio kameru u te visine (kako bi time izbegao napasti detalja, opise golih telesa, prizore poniženja – kad telo reaguje na smrtni strah svojim sopstvenim načinom – kako bi izbegao scene silovanja, razbijenih lobanja i krvi na izgaženom snegu, kako bi izbegao da se čuju glasovi, urlici, jauci, vapaji, molbe, molitve i preklinjanja, kako bi, dakle, postigao božansku objektivnost u tom svetu bez Boga), taj, dakle, ne može da ne izdvoji, pristrasno, iz te gomile onog koji je njegov otac.

– U jednom ranijem razgovoru rekli ste da je toga dana vaš otac ostao živ zahvaljujući nekom čudu, a da se to čudo sastojalo u tome što se rupa u ledu bila začepila od leševa.

– Taj je mehanički problem unekoliko usporio egzekuciju. Izgleda, međutim, da je vest o tim varvarskim postupcima mađarske soldateske dospela do međunarodne javnosti, i da je na nečiju intervenciju masakr bio bar privremeno obustavljen. Moj otac se vratio kući u kasne popodnevne sate, oronuo, naglo ostareo, sa onim strašnim pogledom što ga je imao u Kovinu tri godine pre toga. Taj dan što ga je proveo na Dunavu i to čekanje na red pred kabinama kao u predvorju pakla (a nije mogao da ne čuje pucnje i urlike i bućkanje vode) potpuno su srušili njegovo ionako načeto zdravlje.

Povezivanje sa vremenom radnje zbirke Rani jadi - o svom ratnom iskustvu Danilo Kiš je progovorio u zbirci pripovedaka Rani jadi. Rat se ne opisuje direktno, već posredno kroz opis teškog života jevrejskog dečaka Andreasa Sama i njegove porodice. Lokalizacija novele Livada, u jesen: Pripovedač Andreas Sam oživljava sećanje na oca Eduarda, koji je prerano nestao iz njegovog života kao jedna od mnogobrojnih žrtava nacističkog pogroma Jevreja u Drugom svetskom ratu.

Priča Livada, u jesen sastoji se iz dve veće celine: deskriptivne – koja opisuje izgled jesenje livade nakon odlaska cirkusa i narativne – u kojoj je opisan Andijev otac, Eduard Sam, kako šeta tom livadom i pronalazi recept za kiselicu. No, prva, deskriptivna celina, može se podeliti u dve potceline: opis livade na kojoj je bila cirkuska šatra i opis livade u kojoj je priroda netaknuta ljudskom rukom, a u kojoj se zbiva nevidljiva borba između plemenitog bilja i korova. Prvu kompozicionu celinu možemo nasloviti delom rečenice iz samog teksta: I nigde više šarenog vašara (a njenu potcelinu: Vodi se tu neka za oko nevidljiva borba), dok drugoj kompozicionoj celini možemo dati naslov: Odjednom, sa zapada, izranja iz trava moj otac.

Nakon odlaska cirkusa livada izgleda tužno. Utabana je, izrovana, puna otpadaka. Pripovedačeva pažnja se posebno zadržava na zgaženoj travi, dubokoj jami u kojoj je bio zaboden šatorski jarbol sa barjakom na vrhu, izrovanom zemljištu i ilovači izvučenoj iz dubine, i nizu otpadaka koji su nakon odlaska cirkusa ostali iza ljudi: svetli poklopci pivskih flaša, raskvašeni opušci cigareta, ogrizine jabuka, već zarđale koštice od voća, zgaženi fišeci od sladoleda, tragovi konja i ljudi, sasušeni brabonjci cirkuskih zveri, kore hleba, listovi starih novina na kojima su sedeli gledaoci, istrgnute stranice iz đačkih svezaka s crtežima, kutije od cigareta, od šibica, razvaljene kese od hartije po kojima šetaju mravi. Detalji koje pripovedač opisuje, ali i način na koji su predstavljeni, otkrivaju nam unutrašnju dramu dečaka čiji je narod tragično stradao u zlokobnom metežu Drugog svetskog rata. Strašne jame u kojima su sahranjivani živi ljudi, Jevreji i Srbi, kao i dramatično bacanje Jevreja pod led na Dunavu za vreme rata (u jednoj takvoj povorci, koju je čekala stravična smrt, našli su se otac, majka, sestra i pisac, tada mališan, Danilo Kiš, i samo sticaj čudnih okolnosti spasao je porodicu od nestanka) pripovedač projektuje na opis jame u koju je bio zaboden cirkuski jarbol na čijem se vrhu nalazi zastava. Zastava, konji i šatori, sastavni su deo rata, tako da na ove detalje pripovedač obraća posebnu pažnju. Na mestu gde je stajao stari kosmati cirkuski konj, "poni", zemlja je izrovana kopitima, trava iskorenjena, samo se još nađe pokoja vlat zgažene i izmuljane slame, sasvim potamnele.

Na taj način, pripovedač posredno slika ratom zahvaćenu stvarnost, u kojoj bi zgažena trava i izrovana zemlja predstavljale narod koji se našao pod vojničkom čizmom neprijatelja. S druge strane, sam cirkus, sa svojom lažnom veselošću i skitalačkom sudbinom, simboliše najpre samu pripovedačevu porodicu (svoju trilogiju koju čine knjige Rani jadi, Bašta pepeo i Peščanik, sam pisac je nazvao Porodični cirkus; takođe, Andreas Sam, sa majkom i sestrom seli se u Crnu Goru, što je opisano u priči Dečak i pas, koju su učenici radili u petom razredu), a potom i sudbinu jevrejskog naroda. Smena ovih cirkuskih šatri, iz godine u godinu, predstavlja istorijski pogled na sudbinu jevrejskog naroda (ali i na sudbinu čitavog čovečanstva), čije se rane (žrtve) neprestano obnavljaju, ali i zarastaju, padajući u zaborav: Ona jama od prošle godine, ona u kojoj je tada bio zaboden stub šatora, sada se uopšte ne vidi i ne bi se moglo reći gde je bila, jer ta je jama već zarasla kao rana, samo još temeljitije – nije od nje ostao ni ožiljak; pokrile su je zemlja, trave, korovi. A i ova će uskoro nestati, podlokana kišom i zatrpana zemljom, zatim će je neko vreme skrivati sneg, a kad dođu prolećne mlake kiše i pljuskovi, zatrpaće je zemljom i pokriti travom, kao da je nikad nije ni bilo. I neće biti ni traga od jesenje svečanosti koja je ovde cvetala pod ružičastim šatrama.

Opisujući odlazak cirkusa, pripovedač njihove drvene kućice poredi sa velikim lađama, čime aludira na Nojevu barku, koja ipak istrajava i odoleva sveopštoj smrti koju je doneo potop. Simbolika potopa sasvim je jasna. To je ona ratna stihija zla koja je zahvatila i potopila gotovo čitav svet. Iza odlaska cirkusa na livadi ostaju otpaci. Nabrajajući ih, pripovedač otkriva svoje psihološko stanje, pustoš koji je rat ostavio u njegovoj detinjoj duši. Reč je o subjektivnom pripovedaču, koji na posredan način otkriva svoja teška preživljavanja i patnje. Otuda, pripovedač opisuje baš jesenju livadu. Jesen je vreme sveopšteg umiranja u prirodi, čime je na simboličkoj ravni priče predstavljeno ratno vreme u kojem se našao dečak.

Izvan ovog utabanog polja, trave su guste, mirišljave, izmešane s kasnim poljskim cvećem, modrim i žutim, s napuklim zvončićima i svakojakim korovom koji buja pobednički, daveći svojim pipcima, pri vrhu već zarđalim no ne manje snažnim, nežne stabljike cvetova i modrozelenih trava. U prirodi se vodi neka nevidljiva borba, neko bujanje iz kojeg strče pobedničke sablje korova i njihovi dugi pipci, a cveće, pogođeno tom nezasitom navalom proždrljivih trava, buja poslednjom snagom, nekako preterano mirisno. Korov, dakle, simboliše vojnike, ali i sve one zadojene mržnjom prema jevrejskom narodu, i uopšte, sve ono što guši normalan život.

Otac se pojavljuje odjednom, sa zapada, tako što izranja iz trave, zamahujući visoko svojim štapom. Glagol izranjati odaje mehanizam funkcionisanja dečakovog sećanja. Njegov lik izranja iz njegove svesti. Zanimljivo je da se otac pojavljuje sa zapada. Kao što sunce umire na zapadu, tako se u dečakovom sećanju pojavljuje lik mrtvog oca, koji je nekada obasjavao dane njegovog detinjstva. Zapad simboliše i mračno vreme rata, tamu u ljudima. Opis prirode koja umire, biljaka koje nasilno dave korovi, budi u dečaku sećanje na oca, nestalog u smutnim vremenima rata, u nekom od brojnih koncentracionih logora. Poput biljaka, i njega su sustigli dugi pipci korova. Dečak u sećanju vaskrsava sliku oca, koji šeta livadom u potrazi za biljkama koje skuplja za svoj herbarijum. U otpacima koji su ostali iza cirkusa, otac pronalazi nemački recept za umak od kiselice.

Kulinarski specijaliteti u gladnim godinama rata deluju apsurdno. No pripovedačeva ironija dostiže vrhunac kada otac okrene drugu stranu recepta, na kojoj se nalaze ostaci ljudskog izmeta. U gladnim ratnim vremenima taj kuvar može da posluži samo u higijenske svrhe. Ironija je još veća što je kuvar nemački. Zato otac uživa u toj maloj osveti, čime je dočarana i bespomoćnost žrtava.

_________________

Danilo Kiš - Livada u jesen

Otišli su cirkusanti, "atlete" i mečkari, jesen je na izmaku. Tu na Malom polju ili na Grofovom zapećku, kako ga još zovu, ostali su još samo tragovi njihovog boravka, utabano polje i zgažene trave. Nasred livade nalazi se jama, duboka skoro metar i jasno vidljiva među razgaženim krtičnjacima. Tu je još nedavno bio zaboden šatorski jarbol, pri dnu širok i netesan, a pri vrhu tanak i vitak; na njemu barjak. Oko jame izrovano zemljište, sasvim golo, nazire se ilovača izvučena iz dubine. Nije to ona jama od prošle ili pretprošle godine, kako bi se moglo pomisliti. Jer cirkusi dolaze i odlaze, mali provincijski cirkusi sastavljeni od Cigana i mađioničara, od pelivana i "atleta", svake godine, s jeseni, kao poslednje slavlje leta, kao neki smešni paganski praznik. Ali to nikad nije ista družina niti isti šator, pa ni isti jarbol. Ona jama od prošle godine, ona u kojoj je tada bio zaboden stub šatora, sad se uopšte ne vidi i ne bi se moglo reći gde je bila, jer ta je jama već zarasla kao rana, samo još temeljitije - nije od nje ostao ni ožiljak; prekrile su je zemlja, trave, korovi. A i ova će uskoro nestati, podlokana kišom i zatrpana zemljom, zatim će je neko vreme skrivati sneg, a kad dođu prolećne mlake kiše i pljuskovi, zatrpaće je zemljom i pokriti travom, kao da je nikad nije ni bilo. I neće biti ni traga od jesenje svečanosti koja je ovde cvetala pod ružičastim šatrama.

I nigde više šarenog vašara, nigde pelivana, nigde kikota majmuna i barikanja tromih slonova. Cirkus je otišao, iznenadno kao što je i došao. Jednog jutra, rano, pre izlaska sunca, mišićavi mladići u mornarskim majicama, koji su tu danima izvodili svoje veštine od kojih je svima zastajao dah, povadili su kočeve, poskidali žice i konopce, oborili ružičasti šator i gordi jarbol sa zastavom. Zatim su sve to spakovali hitro i umešno u svoje drvene kućice, slične velikim lañama. Onda su krenuli, tiho, kao da se kriju, točkovi kućica su škripali tužno, a kroz prozore, pored zamahnutih zavesa, moglo se videti kako posluju oko ručka čarobne žene-ribe, dok se iz dimnjaka dizao plavi dim, jedva vidljiv u jutarnjem plavetnilu neba. Životinje su rikale u kavezima, samo se slon vukao iza povorke, dostojanstveno i lenjo, hladeći se svojim golemim ušima.

Sada, tek dan-dva po odlasku cirkusa, polje još nosi sveže tragove svega onoga što se tu zbivalo. Po tom širokom prostoru, širem od kruga koji je pokrivao šator (po izgaženosti zemlje jasno se vide njegove granice), leže po zemlji još svetli poklopci pivskih flaša, razbacani bez reda, opervaženi po ivicama tankom čipkom, kao cvetovi, raskvašeni opušci cigareta, ogrizine jabuka, već zarđale koštice od voća, zgaženi fišeci od sladoleda, tragovi konja i ljudi, sasušeni brabonjci cirkuskih zveri, kore hleba, listovi starih novina na kojima su sedeli gledaoci, istrgnute stranice iz đačkih svezaka s crtežima, kutije od cigareta, od šibica, razvaljene kese od hartije po kojima šetaju mravi. Na mestu gde je stajao stari kosmati cirkuski konj, "poni", zemlja je izrovana kopitima, trava iskorenjena, samo se još nañe pokoja vlat zgažene i izmuljane slame, sasvim potamnele. Malo dalje, vide se tragovi negdašnjeg šatora za majmune; četvrtasti plato, iz kojeg još vire, po uglovima, grubo tesani klinovi od hrastovine, s gornje strane oljušteni ušicama sekire. Mada je prošlo tek nekoliko dana od odlaska cirkusa, trave se već mestimice ispravljaju, kao zelene čelične opruge, naknadno, čudesno, kao da je tek sada sišlo s njih ljudsko stopalo ili konjsko kopito.

Izvan ovog utabanog polja, trave su guste, mirišljave, izmešane s kasnim poljskim cvećem, modrim i žutim, s napuklim zvončićima i svakojakim korovom koji buja pobednički, daveći svojim pipcima, pri vrhu već zarđalim no ne manje snažnim, nežne stabljike cvetova i modrozelenih trava. Ovo je poslednji zamah trava, poslednji srk korenja. Bokvice su isturile svoje potamnele stabljike okićene grozdovima, lišće korova počelo je po ivicima da tamni i da se nabira, pretvarajući se pri vrhu u kandže koje prodiru jedna u drugu. Vodi se tu neka za oko nevidljiva borba, neko bujanje iz kojeg strče pobedničke sablje korova i njihovi dugi pipci, a cveće, pogođeno tom nezasitom navalom proždrljivih trava, buja poslednjom snagom, nekako preterano mirisno. Opijeni i poneseni tim mirisima, teškim i izmešanim, i tim bojama, zbunjujuće isprepletenim, pčele i insekti zuje bezglavo po tom mirišljavom razbojištu, sudaraju se sa zunzarama i osama, sa lažipčelama i leptirima. Poneki skakavac, podnaduo i težak, i sam boje lista koji vene, proleti šumno preko livade, zatim padne, onako težak i trom, u gustu zapletenost bilja, kao divlji, zreli plod.

Tako izgleda livada, pusta jesenja livada posle vašara...

Odjednom, sa zapada, izranja iz trava moj otac, zamahujući visoko svojim štapom, i zastaje na samoj ivici utabanog polja, tamo gde je bio šator s majmunima. Sagnuvši se, on počinje svojim strogim i znalačkim pogledom da ispituje na cveću pogubni učinak jeseni. Onda mu se pogled zaustavlja na parčetu zgužvane hartije koja sasvim strči iz ove botanike i odudara svojim bledim mrtvilom od bujne živosti jesenjeg zelenila. Prvo je dodirnu šiljkom svog štapa, kao što ptica dodiruje kljunom nepoznat plod, zatim se sagnu i raširi je, pa onako kratkovid, ne dižući je sa zemlje, poče da sriče sa nje gotska slova. Bila je to stranica istrgnuta iz nekog nemačkog kuvara kojim su se, bez sumnje, služili cirkusanti i "atlete", kako bi sačuvali gumenu elastičnost svog tela i čeličnu snagu svojih mišića: Umak od kiselice. Vrti glavom moj otac, s izrazom ljutnje i prezira, jer se, očigledno, ne slaže sa ovim nemačkim kuvarom, čija se besmislenost sada, u ovim ratnim danima, najtragičnije oseća. A moj otac ima oproban recept za kiselicu koja se spravlja bez masti, samo s vodom i solju, naravno s dodatkom nekog aromatičnog bilja i začina, dostupnih svakom, no čija imena još čuva u tajnosti. Eto, zato se on sad mršti, zato nastavlja da čita s ironičnim osmehom na usnama. Zatim, ponesen tekstom, koji ga samo još više uverava u prednost njegovog načina, on okreće drugu stranu, ne obraćajući pažnju na već stvrdlu skramu ljudskog izmeta koji se nahvatao preko gotskih slova - dijagonalno. "He!" kliče moj otac, "eto vam, gospodo, vašeg milerama! Eto vam vašeg gotskog umaka!" I, zadovoljan zbog te male osvete, on se uspravlja, zatim jednim preciznim pokretom mačevaoca nabada tu stranicu na šiljak svog štapa, kako bi još neko vreme mogao da je ima uza se, kao podsetnik. Onda ponovo zakorači u visoke trave, stiskajući pod pazuhom svoj herbarijum (HERBARIUM PANNONIENSIS), u kojemu su ležali, kao skupocene marke, presovani cvetovi i uzorci livadskog bilja: krasuljka, bogorodičine trave, žalfije, šafrana, Gypsophila peniculate...

____________________

Nepoznate reči

atleta – sportski takmičar velike fizičke snage i uvežbanosti; rvač
mečkar – osoba koja ide po manjim mestima i za novac prikazuje veštine dresirane mečke
jarbol – dugačka šipka na koju se kači zastava
barjak – zastava
pelivan – akrobata na žici, rvač
paganski – mnogobožački
podlokati – potkopati dejstvom vode
šatra – veliki, visoki šator pod kojim se drže cirkuske predstave
barikanje – rikanje, bukanje
umešno – vešto, spretno, okretno
opervaziti – oivičiti
ogrizina – ogrizeni ostatak, otpadak od jela, od pojedene hrane
fišek – papirnata vrećica napravljena ručno uvijanjem papira, kornet za sladoled
brabonjak – izmet nekih životinja u obliku loptice
ušice – metalni deo alatke sa otvorom u koji se utiče držalja
kiselica – kisela čorba
ironičan – podsmeh, ismevanje, izrugivanje zasnovano na suprotnosti između onoga što se govori i onoga što se zapravo misli
mileram – pavlaka
gotski – pisano starim nemačkim pismom
umak – sos
herbarijum – zbirka presovanih biljaka

_________________________________

Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika. Jedan od najvažnijih pisaca u istoriji srpske književnosti. Kiš je počeo kao pesnik, a potom se okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini 20. veka izveo poetički preokret u srpskoj književnosti. Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je pesma Oproštaj s majkom (1953), a njegove prve knjige - kratki romani Mansarda i Psalam 44 - objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje, 1962. godine.

Romani: Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972).
Knjige priča: Rani jadi: za decu i osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno objavljene priče, 1994).
Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika, knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990), Skladište (posthumno, 1995).
Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva (posthumno, 1990).
Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968), Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980).

Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je posthumno 1992. godine.

Najvažnije nagrade: NIN - ova nagrada za roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada "Železare Sisak" za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada, Nagrada "Skender Kulenović", Sedmojulska nagrada, "Preis des Literaturmagazins 1988", "Premio letterario Tevere", Nagrada AVNOJ-a, Nagrada "Bruno Šulc". Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće svetske jezike.

Danilo Kiš - Enciklopedija mrtvih 

Danilo Kiš - Grobnica za Borisa Davidoviča

Danilo Kiš - Između nade i beznađa 

Danilo Kiš - Izvjesna je samo smrt

Danilo Kiš - Mansarda - esej 

Danilo Kiš - Noć i magla

Danilo Kiš - Nož sa drškom od ružinog drveta

Danilo Kiš - Rani jadi

Danilo Kiš - Rani jadi - interpretacija

Danilo Kiš - Verenici