Danilo Kiš - Enciklopedija mrtvih lektira

Danilo Kiš - Enciklopedija mrtvih

Danilo Kiš - Enciklopedija mrtvih

 

Sam Danilo Kiš je izjavio da je ovo delo o ljubavi i smrti gde devet priča predstavljaju devet samostalnih poglavlja, a linije između realnosti i fantazije skoro da i nema.


Neke priče su mi se same po sebi nametnule, a možda i više dopale, ali kada se osvrnem, shvatam da su sve one jednako jake i upečatljive. Svaka sa sobom nosi neku, na prvi pogled, vidljivu ili pak, dobro skrivenu poruku. U svakom delu oseća se smrt, kao i strah od iste. Kiš se na jako dobar način poigrava sa prostorom prebacivanjem iz jednog u drugi, kao i sa likovima, spajajući nespojive. Ono što smatram da je čudesno u ovoj knjizi jeste to što vas uvlači u radnju i ne pušta dok neshvatite svaki njen deo, događaj pa čak svaku tačku i zarez. U priči koja nosi isti naslov kao i delo, sve je tako nestvarno, ali pisac na kraju daje dobro objašnjenje. Tu je do najsitnijih detalja opisan život jednog običnog čoveka, koji se u životu ostvario na svim poljima kao suprug, otac. Posle njegove smrti, njegova kći zalazi u jedan čudesan svet a to je svet snova. Tu, u biblioteci nalazi podatke o svom ocu i, zbog toga što joj toliko nedostaje, želi da ih zapamti sa sobom ponese što više. Možda je smatrala da će joj na taj način biti bliži, iako ga više nema. Dok je okretala strane, nailazila je na slikovito prikazane faze njegove bolesti i to pomoću cveća.


Simon čudotvorac nam pokazuje jednu drugu stranu, a to je da, ukoliko čovek želi da pobedi smrt, mora da uradi nešto vredno pamćenja. On se služio mađioničarskim trikovima, a to je prikazao kao veru kojoj ljudi treba da se priklone. Zbog svega njemu sledi neizbežna smrt.

 

Danilo Kiš nam je još jednom ukazao na nešto o čemu možda često razmišljamo i nerado priznajemo, da će jednog dana doći, a to je smrt.

 

U tekstu "Pobuna na groblju - čudo i gnosa u Enciklopediji mrtvih" ispituje se odnos pobune, čuda i gnose u pričama sa legendarnom pozadinom iz zbirke Enciklopedija mrtvih Danila Kiša. Analizom tri priče iz ove zbirke dolazi se do zaključaka o glavnim etičkim i estetičkim pitanjima koja se nužno nameću kada tri pomenute filozofske i religijske kategorije postanu tema književnog dela. Kritičari koji su dosad analizirali Enciklopediju mrtvih retko su propuštali da istaknu Kišov enciklopedijski ideal kao intertekstualnu metaforu, ali i kao konstruktivno načelo proze. Međutim, ako Enciklopediji mrtvih pristupimo bez prethodno formiranih interpretativnih shema, umesno je zapitati se na kom se nivou Kišove proze nalazi pomenuti enciklopedijski kvalitet. Najpre, na planu uključene građe devet priča iz Enciklopedije predstavljaju suviše uzak izbor da bi pokrenule čak i daleke asocijacije na enciklopedičnost. Zatim, ukoliko bismo se pozvali na "enciklopedijsko" kao narativni postupak primenjen u jednoj određenoj priči ("Enciklopedija mrtvih"), lako bismo se uverili da se ostale priče u formalnom smislu toliko razlikuju od nje da praktično onemogućuju bilo kakvo konzistentno poređenje. Prihvatimo li pretpostavku da ideja enciklopedičnosti ne mora biti vezivno tkivo Kišove zbirke, otvara se pitanje šta je sa ostatkom knjige, sa osam priča čiji geografski konteksti podrazumevaju razliku između nekoliko kontinenata, a vremenski okviri obuhvataju period od dve hiljade godina.

 

Tražeći odgovor na to pitanje, tumači su utvrdili i druge tematske celine u Enciklopediji mrtvih; jednim od takvih predloga okupljene su u zasebnu celinu tri priče sa legendarnom pozadinom: Simon Čudotvorac, Legenda o spavačima i Slavno je za otadžbinu mreti. Zajednički motiv koji spaja ove legende podstiče na razmišljanje o jednom od najzanimljivijih problema u Kišovoj poznoj prozi. Reč je o dramatičnoj viziji sukoba umetnosti i metafizičkog zla ili, kako sam Kiš to objašnjava, o književnosti kao nekoj vrsti "pobune protiv čovekove smrtnosti i protiv poretka koji vlada svetom". U svakoj od tri priče smisaono središte zapleta je trenutak u kojem pobuna propada, a njeni predvodnici stradaju (njihova smrt je doslovna u pričama "Simon Čudotvorac" i "Slavno je za otadžbinu mreti", a metaforična u "Legendi o spavačima"). Treba istaći da se kod Kiša tragičan ishod pobune ne pojavljuje prvi put u Enciklopediji mrtvih.

 

U Grobnici za Borisa Davidoviča takođe postoje primeri insubordinacije; međutim, oni se uglavnom svode na pokušaje bekstva iz logora i po pravilu begunce prekim putem vode u smrt. Pobuna koju Kiš afirmiše u Enciklopediji mrtvih se u velikoj meri razlikuje od tih ranijih primera. Naime, Kiša je razmišljanje o krajnjim mogućnostima revolta vodilo od ideje pobune protiv nasilja i progona proisteklih iz konkretnih istorijskih i ideoloških premisa do vizije duhovne pobune sa metafizičkim pretenzijama. Glavno sredstvo te pobune u Enciklopediji mrtvih jeste čudo. Svakako, ni taj motiv nije bez presedana u Kišovoj prozi.

 

U Grobnici za Borisa Davidoviča čudo se pojavljuje kao pseudo-religijska predstava kojom pripovedač prikriva sopstvenu ulogu u povezivanju priča Psi i knjige i Grobnica za Borisa Davidoviča uz pomoć niza navodno neobjašnjivih sličnosti u strukturi zapleta. Takva koincidencija je malo verovatna, ali ne i nemoguća: stvar je subjektivne predispozicije da li će se nazvati slučajnošću ili čudom. Međutim, događaji o kojima se pripoveda u Enciklopediji mrtvih razlikuju se od pomenutog slučaja po tome što nesumnjivo prevazilaze granice ljudskog iskustva. Prelazeći sa subjektivne na objektivnu koncepciju čuda, Kiš prihvata jednu konfliktnu viziju odnosa ljudi i prirode. Takođe, treba imati u vidu da fikcionalne ličnosti koje izvode čuda i suprotstavljaju se zakonima prirode nisu anonimne figure.

 

U Kišovim pričama sa legendarnom sadržinom protagonisti su jasno izdvojeni od okoline i stvaraju čuda iza kojih ne stoji autoritet ni božanske instance, ni institucionalne religije. Sam Kiš je smatrao da devet priča Enciklopedije mrtvih treba tumačiti kao devet alegorija koje predstavljaju različite aspekte stvaralačkog čina – u tom slučaju bi bila prihvatljiva pretpostavka da čudotvorci iz Kišovih priča predstavljaju alegorijski korelat umetnika. U želji da motive pobune i čuda objedini u celovitu viziju, Kiš u Enciklopediji mrtvih uvodi gnostički mit. Pristalice ove drevne religijske misli su smatrale da se čovek ne može smatrati krivim za nesavršenost sveta. Uzroke te nesavršenosti treba tražiti u predistoriji čovečanstva, u proizvoljnoj odluci nekog transcendentnog subjekta da stvori svet. Onaj koji je tu odluku doneo i sproveo u delo, demijurg, ili nije znao šta radi, ili je – verovatnije – jednostavno bio vođen zlim namerama. U gnostičkoj interpretaciji istorije, dakle, ne postoji rajsko stanje kome vredi težiti; jedina popravka koja ima smisla jeste pobuna protiv čitavog poretka. Taj polemički stav gnostika Kišu omogućuje da dođe do novih uvida u sopstvenom kritičkom shvatanju istorije. Mit o cikličnom toku vremena u Grobnici za Borisa Davidoviča je bio sasvim pogodan kada je trebalo dovesti u pitanje samo zakone koji istorijski tok pretvaraju u kružno kretanje zla.

 

Uvođenjem gnostičkog mita u Enciklopediji mrtvih Kiš proširuje optužbu i usredsređuje se na instancu od koje ti zakoni potiču, napada demijurga u dvostrukom svojstvu tvorca i zakonodavca. Ali, s pravom se možemo pitati kakvu poetičku funkciju ispunjava spajanje gnostičkog učenja i čuda u priči Simon Čudotvorac. U gnostičkim učenjima, priroda je carstvo tame i ne može se promeniti pukim izvođenjem čudesa; ona mogu samo da zasene narod. Umesto toga, prirodu treba sasvim prevazići i ostaviti je samoj sebi. Da li se uprkos toj načelnoj orijentaciji u gnostičkim zajednicama iz pragmatičnih razloga ipak upražnjavala magijska delatnost – to je pitanje kojim se i danas bave istoričari religije. Međutim, jasno je da Kiš insistira na centralnoj ulozi čuda upravo u okviru gnostičkog učenja i u ovom tekstu se iznosi pretpostavka: i u ovom slučaju on odstupa od istorijski verodostojnog objašnjenja i implicitno se oslanja na metaforički potencijal čuda. Ako bi se analiza ovde zaustavila, Kiša bismo mogli uvrstiti u naslednike velike humanističke tradicije, a gnostički mit bi bio samo konkretno sredstvo kojim se pisac služi da potvrdi tu osnovnu orijentaciju. Ali, složimo li se oko toga da je u trima pričama sa legendarnom pozadinom dominantna ideja metafizičke pobune i sukoba vrednosti, to nikako ne znači da iza takve pobune nužno stoje ideje humanističkog optimizma. Naime, gnostički bunt protiv nekompetentnog i zlonamernog tvorca je ugrožen sa dve strane. Prva opasnost je iskušenje da se od mističnog individualizma pređe u rezignirani elitizam.

 

Gnosa je definisana kao spoznaja sopstvenog božanskog porekla koja je "rezervisana za elitu". Lična priroda te spoznaje ne samo da unapred isključuje potrebu za stvaranjem zajednice, nego pod izgovorom anti-konformizma može da dovede do nipodaštavanja drugih kao pojedinaca. Ako se prva opasnost sastoji u tome da se aksiološki sistem postavi daleko iznad domašaja drugih, onda druga, suprotna opasnost vreba od potpunog ukidanja vrednosti. Još od prvih hrišćanskih hereziologa gnosticizam je bio na rđavom glasu zbog navodnog raspusnog ponašanja svojih pristalica.

 

Ali, junaci Kišove proze nisu podložni toj optužbi. Nihilizam u Enciklopediji mrtvih je poetičke prirode i tekstu se iznose argumenti u prilog tezi da iz vrednosnog sistema tri priče proizlazi fatalističko relativiziranje svakog poduhvata, uključujući i estetsko stvaralaštvo. U drugom delu teksta se ispituju poetičke konsekvence Kišovog pokušaja da u Enciklopediji mrtvih izbegne te dve opasnosti. Polaznu tačku tog ispitivanja predstavlja piščeva sugestija da bi priče iz ove zbirke trebalo shvatiti kao alegorije stvaralačkog procesa. U tom figurativnom smislu, gnostički mit postaje validna interpretativna shema koja može da objasni neke od aporija Kišove imanentne poetike. Na alegorijskom planu, motivi pobune i čuda se oblikuju kao Kišov odgovor na poetičko pitanje odnosa autora i čitalačkih očekivanja u narativnom tekstu. U "Simonu Čudotvorcu", "Legendi o spavačima" i "Slavno je za otadžbinu mreti" pobuna i čudo se pretvaraju u bizarne svetkovine, sa velikim brojem posmatrača koji uprkos živoj znatiželji ne mogu da proniknu u smisao događaja. Istina je da Kiš ove nekompetentne radoznalce nigde ne dovodi u direktnu vezu sa čitalačkom publikom, ali je isto tako tačno da tu vezu nigde eksplicitno i ne isključuje. Određene paradigmatične reakcije svedoka legendarnih dešavanja, međutim, opravdavaju uspostavljanje te paralele.

 

Narod može da funkcioniše ili kao pasivni očevidac legendarnih događaja i primalac poruka koje ti događaji nameću – u tom slučaju sveci i čudotvorci (pripovedač tu ne pravi značajnu vrednosnu razliku) iznalaze najubedljivija sredstva da nadmaše svoje protivnike; ili, naprotiv, preuzima aktivnu ulogu u legendarnom događanju i pretvara se u nezvanog gosta koji junake prinuđava ili na kompromis, ili na povlačenje u samoizolaciju i smrt. Sa druge strane, u svojim nefikcionalnim tekstovima Kiš je, insistirajući na estetskom dostojanstvu književnosti, formulisao jedan model komunikacije između pisca i čitalaca koji prilično podseća na preromantičarsku podelu na elitnu i širu publiku, sračunatu na to da se ovoj drugoj vrsti čitalaca odlučno porekne bilo kakva kompetencija u rasuđivanju o književnim delima. Kiš je smatrao da je potrebno izolovati i zaštititi književnost tako što će se šira, nekompetentna publika odbiti od lakih odgovora na arkanum književnog dela; sa druge strane, pak, osećao je da odgovori, ukoliko uopšte postoje, ne mogu biti skriveni jer će čitaoci ionako prokrčiti sopstveni put ka delu. Umesto razrešenja te interpretativne aporije, Kiš je izabrao kompromisno rešenje: njegov pripovedač i junaci izriču lako razumljive, ali krajnje skeptičke maksime kao što su one kojima se završavaju "Simon Čudotvorac", "Legenda o spavačima" i "Slavno je za otadžbinu mreti". Te maksime razotkrivaju specifičnu prirodu poetičkog gnosticizma u Enciklopediji mrtvih: u Kišovoj poetici gnosis glasi da niko ne može steći gnosis. Što se tiče druge pretnje, gnosticizam nikako ne bi trebalo shvatiti kao fatalistički, a pogotovu ne kao nihilistički, pogled na svet. Gnostička spoznaja jeste prepoznavanje božanske suštine (pneuma) u vlastitom smrtnom biću, jedino treba priznati da ona ne znači momentalno rođenje u duhovnom svetu. Do tog preporoda može doći samo nakon smrti, kada se božanska suština oslobodi materijalne ljušture, te tamnice u kojoj ju je zatočio demijurg. Gnosticizam, dakle, poseduje izrazitu eshatološku komponentu koja nije sasvim različita od apokaliptičnog duha hrišćanske religije; problem je moralnog rasuđivanja (i religijskog izbora) da li će se zemaljska egzistencija opisati kao izgnanstvo iz raja ili kao zatočeništvo. Međutim, u trima pričama sa legendarnom pozadinom iz Enciklopedije mrtvih Kiš smrt junaka tumači na krajnje pesimističan način. Život je "pad i pakao", a smrt ne donosi izbavljenje u transcendentnom svetu – ona predstavlja rastakanje materijalnih oblika iz kojeg se ne može izvesti nijedna etička vrednost.

 

Budući da Kiš u gnosticizmu nije mogao pronaći uporište za ovakvo shvatanje smrti, postavlja se pitanje: gde ga je, onda, pronašao? Jedno od mogućih objašnjenja je da je tokom rada na Enciklopediji mrtvih Kiš bio pod uticajem jedne specifične interpretacije gnosticizma koju je formulisao Emil Sioran. Prema tom tumačenju, transcendentni bog, koji je demijurgu dozvolio da se igra svojom rđavom energijom i da je upotrebi za stvaranje jednog posrnulog sveta, nije i ne može predstavljati izvor vrednosti zato što je tuđ svetu. Zlo je uvek u prednosti zato što je delatno; dobro je, naprotiv, pasivno i upravo zbog toga, u krajnjoj liniji, irelevantno. Sioranova filozofija je mogla predstavljati podsticaj za Kiša ne samo zbog te radikalno nihilističke interpretacije gnostičkog mita, već i zato što je francuski mislilac bio spreman da na isti način kao i Kiš problematizuje sopstveno književno stvaranje. U Sioranovoj filozofiji, svaki kreativni čin – pa i stvaranje književnog dela – na svoj način ponavlja izvorno zlo, demijurgovo stvaranje sveta. U Enciklopediji mrtvih Kiš iz ovog stava izvlači dalekosežne poetičke zaključke. U priči "Slavno je za otadžbinu mreti", pripovedač sa simptomatičnom ironijom tvrdi: "Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk.

 

Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt". Iluzornost svih tvorevina imaginacije Kiš najpre ilustruje na primeru legendi. Tako, metempsihoza, verovanje da duše pokojnika nakon smrti napuštaju telo i sele se u neki drugi oblik, spaja priču "Simon Čudotvorac" i nekoliko temeljnih legendi antičkog sveta u jednu ironijsku intertekstualnu celinu. Simonova pratilja Sofija je samo jedna u dugom nizu legendarnih preljubnica i incestuoznih žena koje se vremenom degradiraju do nivoa običnih prostitutki. Prostitucija ovde dobija metaforička svojstva jer upravo ti "putujući" motivi, po Kišovom mišljenju, na kraju odaju legende. Ako se neki element pojavljuje u više legendi, on će sve te priče uterati u laž, obelodaniće njihovu iluzornost. Međutim, vrlo brzo se pokazuje da argument o opscenosti stvaranja ne pogađa samo legende, nego čitavo polje književnosti.

 

Marijeta, junakinja priče "Posmrtne počasti", nije legendarna ličnost, već opskurna lučka prostitutka čiju smrt žale samo mornari koji kupuju njenu ljubav. Pripovest o njenoj sahrani nikakvim čudom ne može iskupiti činjenicu smrti, ona je samo umnogostručuje. Kiš, dakle, ne može da ne dovede u pitanje i sopstvenu priču, na isti način na koji je postupio sa legendama. Otuda su, u značajnoj sceni na kraju priče, pojedinačni književni pokušaji da se prevaziđe svet ogrezao u zlu simbolično predstavljeni uvelim cvetovima koji su tokom patetične i besmislene pobune ukradeni sa otmenih grobova i ritualno prineti na humku prostitutke.

___________________________________

 

Danilo Kiš - Enciklopedija mrtvih

 

Ono što čini tu enciklopediju jedinstvenom na svetu – ne samo zato što je unikatna – to je način na koji su opisani ljudski odnosi, susreti, pejzaži; ono obilje detalja od kojih je sastavljen ljudski život. Podatak (na primer) o njegovom mestu rođenja, potpun i tačan ("Kraljevčani, opština Glina, srez sisački, oblast Banija") popraćen je još i geografskim i istorijskim pojedinostima, jer tamo je sve zapisano. Sve. Predeo njegovog rodnog kraja dat je tako živo da sam se, čitajući, prelećući zapravo redove i pasuse, osećala kao da sam bila tamo, u srcu tog predela: sneg na vrhovima dalekih planina, gola stabla, zaleđena reka po kojoj, kao na Brojgelovim pejzažima, promiču na čkaljkama deca, među kojima sam videla jasno i njega, svog oca, mada tad još ne bejaše moj otac, nego samo onaj koji će biti moj otac, onaj koji je bio moj otac. – Zatim bi predeo naglo ozeleneo, buknuo bi cvet na stablima, ružičast i beo, procvetavaju na moje oči bokori gloginja, sunce preleće iznad sela Kraljevčani, zvone zvona sa seoske crkve, muču krave u štalama, a na prozorima kuća sja rumeni odraz jutarnjeg sunca i topi ledene stalaktite na oluku.

 

Onda sam videla, kao da se sve to na moje oči odvija, kako se kreće ka seoskom groblju pogrebna povorka. Četvorica gologlavih muškaraca nose čamov sanduk na ramenu, a na čelu povorke korača, sa šeširom u ruci, čovek za koga znam – tako i piše u Knjizi – da je moj deda po ocu Marko, muž pokojnice koju ispraćaju na večni put. Tu stoji sve i u vezi s njom, uzrok bolesti i smrti, godina rođenja, tok bolesti. I piše u čemu je sahranjena, ko ju je okupao, ko joj je stavio novčiće na oči, ko joj je vezao bradu, ko je sanduk tesao, gde je stablo posečeno. Mislim da iz ovoga možete naslutiti, bar približno, količinu informacija koju unose u Enciklopediju mrtvih oni koji su uzeli na sebe težak i hvale dostojan zadatak da zabeleže – bez sumnje objektivno i nepristrasno – najviše što se može zabeležiti o onima koji su završili svoj zemaljski put i uputili se ka večnom trajanju. (Jer oni veruju u čudo biblijskog uskrsnuća, i ovom golemom kartotekom samo pripremaju dolazak tog časa. Tako će svak moći da pronađe ne samo svoje bližnje nego, u prvom redu, svoju sopstvenu zaboravljenu prošlost. Ovaj će registar tada biti velika riznica sećanja i jedinstven dokaz uskrsnuća.) Očigledno, za njih nema razlike, kada je u pitanju život, između nekog banijskog trgovca i njegove žene, između seoskog popa (a to je bio moj pradeda) i seoskog zvonara, nekog Ćuka, čije je ime takođe zapisano u knjizi o kojoj govorim. Jedini uslov – to sam odmah shvatila, jer mi je izgleda ta misao došla još pre nego što sam i uspela da je proverim – da bi se ušlo u Enciklopediju mrtvih jeste da onaj čije je ime tu zapisano ne bude zastupljen ni u jednoj drugoj enciklopediji. Ono što mi je zapelo za oko pri prvom pogledu, dok sam prelistavala tom "M" – jedan od hiljadu tomova na to slovo – jeste odsustvo poznatih ljudi. (To sam začas proverila, okrećući promrzlim prstima stranice, tragajući za imenom mog oca.)

 

U Enciklopediju ne bejaše, kao posebna jedinica, unesen ni Mažuranić, ni Mejerholjd, ni Malmberg, ni Maretić, iz čije je gramatike moj otac učio, ni Meštrović, koga je jednom video na ulici, ni Maksimović Dragoslav, strugarski radnik, kojeg je poznavao moj deda, ni Milojević Tasa, prevodilac Kauckog, s kojim je moj otac razgovarao jednom kod "Ruskog cara". Enciklopedija mrtvih delo je neke sekte ili verske organizacije koja je u svom demokratskom programu istakla egalitarističku viziju sveta mrtvih - bez sumnje inspirisanu nekom od biblijskih postavki – a sa namerom da se ispravi ljudska nepravda i da se svim Božjim stvorenjima da jednako mesto u večnosti. Shvatila sam uskoro i to da Enciklopedija ne seže u daleku tamu istorije i vremena, nego da počeci ove knjige datiraju negde posle 1789. Ova čudna eruditna kasta mora da ima svuda po svetu svoje privrženike koji riju po čituljama i po biografijama ljudi, uporno i diskretno, a zatim obrađuju podatke i dostavljaju ih ovoj centrali koja se nalazi u Stokholmu. (Nije li možda, pitala sam se na trenutak, i gospođa Johanson njihov adept? I nije li me dovela u ovu biblioteku – pošto sam joj poverila svoju nesreću – da bih otkrila Enciklopediju mrtvih i našla u njoj zrno utehe?) To je sve što mogu da znam, da slutim o njihovom radu. Razlozi njihovog tajnog delovanja mislim da se mogu otkriti u dugoj tradiciji crkvenih progona, a s druge strane, rad na enciklopediji kao što je ova zahteva izvesnu razumljivu diskreciju, kako bi se izbegao pritisak ljudske sujete i sprečio pokušaj korupcije.

 

Jer – a to je mislim osnovna poruka sastavljača Enciklopedije – nikad se ništa ne ponavlja u istoriji ljudskih bića, sve što se na prvi pogled čini da je isto jedva da je slično; svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo. (Stoga sastavljači Enciklopedije mrtvih, tog veličanstvenog spomenika različitosti, insistiraju na pojedinačnom, zato im je svako ljudsko stvorenje svetinja.)

 

Carstvo nebesko počiva na temeljima od laži – nastavlja Simon, pogledavši u nemilosrdno sunce – a krov mu je na dve vode, od laže i paralaže. I njihovi su spisi sastavljeni od lažnih reči i lažnih zakona, svaki je zakon po jedna laž: deset zakona, deset laži... Nije im dovoljno što je taj njihov Elohim tiranin i osvetoljubiv i zao kao kakav zli starac, nego još treba da mu se divite, da padate pred njim na zemlju ničice, da ne mislite ni na šta drugo do na njega! Da ga nazivate, tog tiranina, jedinim i svemogućnim i pravednim! I da se pokoravate njemu jedinome! O, narode samarijski, kakvi su to šarlatani koji te posećuju, koji ti pune uši lažima i lažnim obećanjima? Oni su prisvojili za sebe njegovu milost, a od vas traže da mu se pokoravate bez roptanja, da snosite sve nevolje života, rane, bolesti, trešnje, povodnje, kugu, a da ga pri tom ne kunete. Zašto bi inače zabranjivali da mu uzimate ime u usta? Laž je, velim, narode samarijski, sve što vam propovedaju Petar i Pavle, sve je to laža i paralaža njihovih učenika, sve je to strašna i golema podvala! Zato: ne ubij! Jer ubijanje je njegov posao, tog njihovog Jedinog i Svemogućeg i Pravednog! Njegovo je da kolje i da ubija decu u kolevci, majke pri porođaju i starce bezube! To je njegov zanat; zato: ne ubij! To je njegovo i slugu njegovih da ubijaju! Oni su jedini pozvani za to! Oni su određeni da budu vukovi, a vi da budete ovce! Stoga se, narode samarijski, prepusti njihovim zakonima!... I zato: ne bludniči, da bi mogli oni da odvode za sebe cvet tvojih devojaka! I zato ne zavidi bližnjemu svome, jer nemaš šta da mu zavidiš! Oni traže od tebe sve, dušu i telo, duh i misao, a zauzvrat ti daju obećanja; za tvoju sadašnju pokornost, i tvoju sadašnju molitvu i tvoje sadašnje ćutanje daju ti šarenu lažu obećanja, obećavaju ti budućnost, budućnost koje nema...  

 

... A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na mirijade života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na mirijade mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca...  

 

- Svaka je zemlja zemlja i svejedno je gde čovek seje. Prava je zajednica kada se čovek i žena izmešaju.
- Svaki čovek i svaka žena? upita Petar i umalo se od čuđenja ne obrnu.
- Žena je urna blaženstva, reče Simon. A ti, kao svaki smetenjak, jednako zatvaraš uši kako ih ne bi zagadio hulom, i sklanjaš pogled ili bežiš kad nemaš šta da odgovoriš.


Tu sledi duga teološka rasprava o Elohimu, o kazni, o kajanju, o smislu života, o odricanju, o duši i telu, sve to izmešano skolastičkim dokazima i citatima na hebrejskom, grčkom, koptskom i latinskom.

 

- Duša je alfa i omega", zaključi Petar. "Dobro je ono što godi Bogu.

- Dela nisu dobra ili loša po sebi, reče Simon. Moral određuju ljudi a ne Bog.

- Dela milosrđa jesu zarok večnosti, reče Petar. Čuda su dokaz za one koji još sumnjaju.

- Može li vaš Bog da popravi oštećenje jedne device? upita Simon, pogledavši svoju pratilju.

- On ima duhovnu moć, reče Petar, očigledno zbunjen tim pitanjem.

 

Sofija se smeškala dvosmisleno.

 

- Da li ima, hoću da kažem, fizičku moć? nastavi Simon.

- Ima, reče Petar bez oklevanja. Onaj koji je izlečio gubavce, onaj koji je...

- ... Pretvorio vodu u vino et caetera et caetera, prekide ga Simon.

- Da, nastavi Petar. Njegov zanat su čuda i ...

- Mislio sam da je njegov zanat stolarstvo, reče Simon.

- I milosrđe, reče Petar.

 

Najzad, razljućen zbog tolike Petrove tvrdoglavosti i upornog pozivanja na Njegova čuda, Simon reče:

- Mogu da učinim čuda kao taj vaš Nazarećanin.

- Lako je to reći, uzvrati Petar i glas mu zadrhta.

- On je naučio na egipatskim vašarima razne veštine, reče jedan od Petrovih učenika. Treba se pribojavati podvala.

- I vaš je Nazarećanin – kako se ono zvaše? – mogao da nauči egipatske magije, reče Simon.

- Čudo se zbilo više puta, reče Petar.


Danilo Kiš - Enciklopedija mrtvih - verzija 2

__________________________________

 

Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika. Jedan od najvažnijih pisaca u istoriji srpske književnosti. Kiš je počeo kao pesnik, a potom se okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini 20. veka izveo poetički preokret u srpskoj književnosti. Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je pesma Oproštaj s majkom (1953), a njegove prve knjige - kratki romani Mansarda i Psalam 44 - objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje, 1962. godine.

 

Romani: Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972).


Knjige priča: Rani jadi: za decu i osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno objavljene priče, 1994).


Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika, knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990), Skladište (posthumno, 1995).


Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva (posthumno, 1990).


Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968), Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980).

 

Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je posthumno 1992. godine.

 

Najvažnije nagrade: NIN - ova nagrada za roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada "Železare Sisak" za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada, Nagrada "Skender Kulenović", Sedmojulska nagrada, "Preis des Literaturmagazins 1988", "Premio letterario Tevere", Nagrada AVNOJ-a, Nagrada "Bruno Šulc". Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće svetske jezike.
 

Danilo Kiš - Grobnica za Borisa Davidoviča

Danilo Kiš - Između nade i beznađa 

Danilo Kiš - Izvjesna je samo smrt

Danilo Kiš - Livada u jesen

Danilo Kiš - Mansarda - esej

Danilo Kiš - Noć i magla 

Danilo Kiš - Nož sa drškom od ružinog drveta

Danilo Kiš - Rani jadi

Danilo Kiš - Rani jadi - interpretacija

Danilo Kiš - Verenici

loading...
4 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Danilo Kiš - Enciklopedija mrtvih

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u