Crna ruka nad Srbijom lektira

Crna ruka nad Srbijom

Crna ruka nad Srbijom


Organizacija Ujedinjenje ili smrt!, ili kako se još nazivala Crna ruka, spada u najkontroverznije pojave novije srpske istorije. Konzervativna po svojim idejama, a revolucionarna po metodama koja je koristila, ova organizacija je od osnivanja 1911. godine, rukovođena pre svega težnjom za nacionalnim oslobođenjem i ujedinjenjem svih Srba, prisutna u svim prelomnim događajima tog doba: od Aneksione krize, preko Četničke akcije i Balkanskih ratova pa sve do Sarajevskog atentata.

 

No, njen neformalni šef, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, sve više ju je usmeravao u unutrašnjepolitičke vode što ju je dovelo u sukob sa Pašićevom Radikalnom strankom, a potom i sa regentom Aleksandrom. Režim ju je, kao pretnju parlamentarizmu i demokratskom poretku Srbije, likvidirao 1917. na Solunskom procesu.

 

Koreni organizacije


U vreme kada na istorijsku pozornicu stupaju ličnosti koje će sačinjavati organizaciju "Ujedinjenje ili smrt", Srbijom je vladao kralj Aleksandar Obrenović. Otkako je on stupio na presto, smenivši državnim udarom 1893. Namesništvo, Srbija je stalno prolazila kroz teške političke krize. Izvršio je i drugi državni udar 1894, kada je ukinuo liberalni Ustav iz 1888. i vratio onaj iz 1869. Politička situacija je bila vrlo nestabilna, za deset godina njegove vladavine promenilo se dvanaest vlada, a 1898. čak su za jedno vreme bile ukinute političke partije. Kraljev odnos prema strankama najbolje se vidi na primeru Pašićevih radikala – od kraljevih miljenika pretvorili su se u njegove najveće neprijatelje, pa je čak rukovodstvo stranke bilo i pohapšeno, a nedugo zatim opet su se našli u prilici da formiraju vlade. Srbija je 1901. dobila još jedan ustav, tzv. "Prvoaprilski". Političke prilike dodatno su komplikovali i nesređeni porodični odnosi između kralja i njegovih roditelja – bivšeg kralja Milana i kraljice Natalije. Ni spoljna politika kraljeva nije bila ništa stabilnija. Stalno lutanje od proaustrijskog do rusofilskog stava dovelo je do toga da je Srbija izgubila ugled i poverenje kod obe velike sile.


Ipak, najveći udarac ugledu kralja u narodu izazvala je njegova ženidba Dragom Mašin 1900. godine. Draga je bila bivša dvorska dama kraljice Natalije, udovica mnogo starija od kralja, a uz to je imala vrlo rđavu reputaciju u beogradskom društvu. Kralj Milan, koji se u trenutku ženidbe nalazio u inostranstvu (bio mu je zabranjen ulazak u zemlju i 1901. će i umreti u Beču), ispravno je predosetio da taj čin predstavlja fatalan udarac dinastiji Obrenovića. Ponašanje nove kraljice povećalo je nezadovoljstvo u Srbiji – isuviše se mešala u politiku , njeni miljenici su potiskivali stare pristalice dinastije, a posle skandala sa lažnom kraljičinom trudnoćom kroz Srbiju se proneo glas da će za prestolonaslednike biti proglašena njena obesna braća, Lunjevice. Kralj, inače vrlo nestabilna ličnost, ništa nije činio da otkloni te pojave koje su mu donosile sve veću nepopularnost u narodu.

 

Nezadovoljstvo stanjem u zemlji, a posebno kraljicom, naročito je bilo izraženo u vojsci. Oficirski kor, povlašćen u Milanovo vreme, suočio se sa gubitkom privilegija, kašnjenjem plata, čistkama koje su vršile kraljičine pristalice. Oficiri su bili nezadovoljni i odnosom koji je kralj imao prema njihovom dobročinitelju Milanu, kao i ličnošću i ponašanjem nove kraljice i njene porodice.

 

Smatrali su da Srbija sve više tone u politički haos, a da je istovremeno zapušten "nacionalni" rad u vreme kada se približavala završna faza rešavanja Istočnog pitanja. Glavnog krivca za sve ove nevolje nezadovoljni oficiri su našli u kraljici Dragoj i njenom uticaju na kralja. Stoga je 1901. osnovano zavereničko društvo sa ciljem da se iz dvora odstrani kraljica. Desetak viših oficira organizovalo se u Glavni zaverenički odbor i počelo vrbovati svoje kolege i organizovati pododbore. Do samog prevrata, organizacija je brojala oko 200 zakletih zaverenika. Glavna ličnost među njima bio je pukovnik Aleksandar Mašin, brat kraljičinog prvog muža, koji je smatrao da je zbog nje pao u nemilost kralja. Uz njega su istaknuti članovi bili još i general Jovan Atanacković, pukovnik Leonidas Solarević i potpukovnici Petar Mišić i Damnjan Popović. Ovi viši oficiri će posle prevrata igrati značajne uloge u političkom životu Srbije. Zaverenici su našli saveznike u grupi političara, na čelu sa Đorđem Genčićem, bivšim ministrom, liberalom i pristalicom Obrenovića, koji se zamerio kralju zbog protivljenja njegovom braku, pa je jedno vreme proveo i u zatvoru. Među nižim oficirima, koji su činili gro organizacije, najaktivniji su bili poručnici Antonije Antić i Dragutin Dimitrijević – Apis. Vremenom su zaverenici promenili svoju prvobitnu nameru da svrgnu samo kraljicu pa su u svoj plan uključili i obaranje kralja, jer su smatrali da im uklanjanje Drage Aleksandar nikad ne bi oprostio. Sve do početka 1903. smatralo se da je dovoljno da se kraljevski par protera iz zemlje i da se na presto dovede Petar Karađorđević, koji je kao emigrant živeo u Ženevi.

 

Majski prevrat


Za dan prevrata zaverenici su izabrali 29. maj po starom, odnosno 11. jun po novom kalendaru, jer su toga dana na straži u dvoru bili oficiri uključeni u zaveru, koji su prethodno uspeli da se ubace na službu u dvor. Sticajem okolnosti, taj datum se podudarao sa datumom ubistva kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku 1868. U posleponoćnim časovima tog 29. maja grupa od dvadesetak oficira – zaverenika, u pratnji jedne čete garde, stigla je pred dvor. Poručnik Petar Živković, koji je te noći bio dežurni oficir, otvorio im je kapiju i otpočela je potraga za kraljevskim parom. Oficiri koji su trebali da sa svojim jedinicama budu zaštitnica od moguće intervencije žandarmerije stigli su sa velikim zakašnjenjem u dvor (potpukovnik Petar Mišić i major Milivoje Anđelković – Kajafa, i sa njima neformalni vođa zavere pukovnik Mašin). U isto vreme grupe zaverenika zauzimale su važne institucije po Beogradu i hapsile ministre i visoke oficire, kraljeve pristalice. Potraga za kraljem i kraljicom se otegla jer su se oni, čuvši galamu i početno puškaranje zaverenika sa stražom (u kojem je teško ranjen Dragutin Dimitrijević – Apis), sakrili u tajno skrovište a u dvoru je isključena struja. Tek oko 4 časa zaverenici su pronašli Aleksandra i Dragu, ubili ih ispalivši u njihova tela desetine hitaca iz revolvera, koja su zatim isekli sabljama te ih bacili kroz prozor u dvorište konaka kraj Novog dvora.

 

Po izvršenom prevratu, oficiri – zaverenici su rešili da vlast prepuste civilima, ali da zadrže kontrolu nad njom. U tzv. "revolucionarnoj" vladi liberala Jovana Avakumovića, koja je formirana odmah posle Majskog prevrata, bili su prisutni najistaknutiji zaverenici, general Jovan Atanacković i pukovnik Aleksandar Mašin. Posle izbora septembra 1903. sa političke scene su otišli Genčićevi i Avakumovićevi liberali, koalicionu vladu su oformili samostalci i staroradikali, ali su zaverenici zadržali kontrolu nad državnom upravom. Pod njihovim pritiskom, Narodno predstavništvo je krajem juna 1903. za novog kralja Srbije izabralo Petra Karađorđevića i vratilo na snagu Ustav iz 1888.

 

Apis i "mladi zaverenici"

 

Vladavina Petra Karađorđevića poznata je u srpskoj istoriji kao period sveukupnog napretka Srbije, potpunog parlamentarizma i istinske demokratije. Međutim, u prvim godinama svoje vladavine kralj Petar se suočavao sa jednim vrlo teškim političkim problemom koji je kočio razvitak demokratije u Srbiji. Taj problem su predstavljali upravo oni koji su izvršili Majski prevrat – zaverenici. Oni su smatrali da kralj, koji je zahvaljujući njima došao na vlast, treba da bude njihov večiti dužnik i da mora da pristane na njihovo uplitanje u državne poslove. Iako u mnogim prilikama ograničavan , a često i ponižavan od strane zaverenika , kralj Petar se nije usuđivao da se obračuna sa njima jer su mu oni bili jedini oslonac u zemlji u koju se vratio posle gotovo pola veka izgnanstva. U njegovoj krajnjoj popustljivosti prema zaverenicima određenu ulogu je imala i naklonost koju je, kao stari vojnik, imao prema oficirskom kovu i uverenje da je vojska osnov svake države.


Ovakvim svojim ponašanjem zaverenici su stekli mnogobrojne neprijatelje. U vojsci se pojavio snažan pokret protiv njih, čiji će se pripadnici nazivati "kontrazaverenici" ili "kontraći".


Mnoge velike svetske sile, među prvima Velika Britanija, prekinule su sve diplomatske odnose sa Srbijom zbog nasilnog svrgavanja Obrenovića s vlasti. Glavni uslov sa ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Srbijom bilo je uklanjanje oficira – zaverenika sa svih bitnijih državnih funkcija. Kralj se tome žestoko protivio (suočen i sa pretnjama ugroženih), ali je juna 1906. konačno popustio i odstranio njih šestoricu. Jovan Atanacković je podneo ostavku, a Damnjan Popović, Aleksandar Mašin, Petar Mišić, Luka Lazarević i Ljubiša Kostić su penzionisani, ali su svi oni nagrađeni visokim penzijama i sa još 300000 dinara naknade, lično od kralja. Britanci su pristali na ovakvo rešenje, odustali od zahteva za kažnjavanjem zaverenika i ponovo uspostavili diplomatske odnose sa Srbijom. Time je posle tri godine konačno razrešeno "zavereničko pitanje".

 

Rušenjem oligarhije viših oficira – zaverenika, otvorilo se polje delovanja grupi njihovih mlađih saučesnika, nižih oficira koji su bili najzaslužniji za uspeh Majskog prevrata, a koji su dotle bili u senci svojih starijih kolega. Posle prevrata i "mladi zaverenici" su ostali povezani, smatrajući da su tako bezbedniji, ali nisu imali većeg uticaja na političke događaje u Srbiji. Osećajući se zapostavljenim, "mladi zaverenici" su se polako odvajali od starih i nisu se suprotstavili njihovoj eliminaciji sa srpske političke scene 1906. Oni su osetili da mogu iskoristiti prazan prostor koji se tada pojavio da steknu politički uticaj i preuzmu kontrolu nad vojskom. Među njima se izdvajao oficir koji im je postao neformalni vođa i koji ih je najviše usmeravao u političke vode – Apis.

 

Dragutin Dimitrijević Apis rođen je 1876. godine u Beogradu , u siromašnoj porodici. Detinjstvo je proveo u Nišu, gde je živeo sa sestrom i majkom. U gimnaziji je zbog svog džinovskog rasta dobiti nadimak Apis (po staroegipatskom bogu – biku). Sa 16 godina upisao je Vojnu akademiju u Beogradu, koju je završio kao šesti u klasi i 1896. postao potporučnik Sedmog pešadijskog puka u Beogradu. Bio je jedan od najagilnijih u pripremanju Majskog prevrata (iako nije imao velikog uticaja pri odlučivanju) i prilikom njegovog izvođenja je bio i teško ranjen na tri mesta. Posedovao je neobično jak lični magnetizam, kojim je osvajao ljude. Bio je idol mladih oficira, koji su postajali njegove oduševljene pristalice. Njegovi prijatelji su kod njega primećivali čestitost i dobrotu, privrženost porodici (nikada se nije ženio, živeo je sa sestrom i zetom), duhovitost i društvenost. Kao vrlo obrazovan oficir (govorio je tri strana jezika, završio je najviše vojne kurseve u Srbiji i Nemačkoj), obavljao je važne poslove u Generalštabu i bio predavač na Vojnoj akademiji. Međutim, savremenici su mu nalazili i loše osobine: opsednutost politikom, autoritarnu prirodu, oholost i odsustvo višeg političkog smisla. Smatran je "velikom snagom, ali bez kočnica i kompasa".

 

U vreme kada su Apisovi "mladi zaverenici" postajali značajan politički faktor, Srbija se suočavala sa velikim spoljnopolitičkim problemima. Njihovu osnovu predstavljala je težnja zvaničnog Beograda da se otrgne od austrougarske kontrole, koja je postojala još od vremena kralja Milana. Zbog sklapanja carinskog ugovora između Bugarske i Srbije, Austrougarska je početkom 1906. zatvorila granicu za trgovinu sa Srbijom, tvrdeći da taj ugovor krši njeno pravo na povlašćenost. Tako je počeo "Carinski rat" Srbije i Austro-Ugarske, koji je trajao pet godina. Kako je srpski izvoz poljoprivrednih proizvoda bio skoro sasvim usmeren prema Austro-Ugarskoj, izgledalo je da će Srbija ekonomski propasti. Međutim, ona je vremenom uspela da pronađe nova tržišta u zapadnoevropskim zemljama i ovaj sukob je završen 1911. pobedom Srbije koja se potpuno oslobodila ekonomske zavisnosti od svog severnog suseda.

 

U ovim godinama teških iskušenja za Srbiju, "mladi zaverenici" su na unutrašnjem planu sticali sve veću moć. U vojsci su organizovali garnizonske klubove, u kojima su se okupljali i pridobijali nove pristalice. Smatrajući se svemoćnim, "mladi zaverenici" se nisu libili ni da javno prete i maltretiraju novinare i političare koji su ih kritikovali. Njihovo delovanje je postalo toliko opasno da je vlada formirala posebnu službu koja im je pratila postupke.


Osećajući se dovoljno snažnim, mladi zaverenici su se umešali i u dinastičke odnose. Još od ranije bili su nezadovoljni kraljem Petrom, smatrajući da nije na odgovarajući način nagradio njih, koji su ga doveli na vlast, kao i da previše prepušta vođenje države političarima. Naročito ih je plašio prestolonaslednik Đorđe, koji je dobro poznavao Apisa jer su proveli više nedelja zajedno u inostranstvu, koji nije krio nezadovoljstvo njihovim mešanjem u politiku i pretio da će im stati na put kada stupi na presto. Princ Đorđe, za koga se govorilo da je psihički neuravnotežen, bio je izvor bojazni ne samo za vlastoljubive oficire, nego i za Austro-Ugarsku. Smatran je velikim nacionalistom i u toku aneksione krize svoja patriotska osećanja je javno ispoljavao. To je bio još jedan razlog da se u Srbiji postavi i "pitanje prestolonaslednika", tj. zamene Đorđa njegovim mlađim bratom Aleksandrom. Podršku ovoj nameri, pored Apisa, pružao je i Nikola Pašić, jer su obojica (ispostavilo se pogrešno), smatrali da će Aleksandra mnogo lakše kontrolisati.

 

Posle smrti jednog njegovog sluge, koju je princ Đorđe skrivio jednim nesmotrenim udarcem, povela se velika kampanja u štampi protiv njega, i ne mogavši da podnese taj pritisak, abdicirao je. No, to nije bio kraj interesovanju mladih zaverenika za dinastička pitanja. Neprestano su težili da kralja Petra zamene Aleksandrom, smatrajući da će im to doneti još veći uticaj, ali i strahujući da princ Đorđe ne povrati svoj status. Nezadovoljni Karađorđevićima, čak su razmišljali i o njihom zbacivanju, čime je Apis jednom prilikom i zapretio prestolonasledniku Aleksandru.

 

Osnivanje organizacije "Ujedinjenje ili smrt"

 

Posle aneksione krize činilo se da će pokret za srpsko oslobođenje i ujedinjenje doživeti potpun poraz. U Turskoj je mladoturski režim počeo ubrzan rad (uz nemačku pomoć) na modernizaciji i ojačavanju dotad zaostale imperije. Četnička akcija u Otomanskoj imperiji je obustavljena a zulumi nad Srbima su se nastavljali u Staroj Srbiji i Makedoniji. Austrougarska je čvrsto držala Bosnu i Hercegovinu sa namerom da tu večno ostane, pa je čak pokazivala namere da se širi i dalje na istok sklopila je ugovor sa Turskom o gradnji pruge kroz strateški veoma značajan Novopazarski sandžak. Zvanična Srbija je bila prisiljena da se obaveže da će prekinuti svaku svoju propagandu u Bosni i Hercegovini. U takvim okolnostima javlja se ideja o osnivanju jedne tajne organizacije koja bi povela akciju za nacionalno oslobođenje.


Inicijativa za osnivanje jednog takvog društva potekla je od Bogdana Radenkovića, nacionalnog radnika rodom sa Kosova. Radenković, profesor gimnazije u Skoplju, bio je jedan od predvodnika četničke akcije na "srpskom klasičnom jugu", a od 1908. predsednik Srpske demokratske lige, političke organizacije Srba u Otomanskoj imperiji. Nezadovoljan stavovima zvanične Srbije prema položaju Srba u Turskoj, povezao se se nekima od oficira – mladih zaverenika, sa kojima je sarađivao u toku četničke akcije. Predložio im je da osnuju tajnu organizaciju (po ugledu na bugarski VMRO) koja će voditi revolucionarnu akciju u srpskim pokrajinama koje su bile pod tuđinskom vlašću. Oficiri sa kojima je prvo kontaktirao bili su bivši četnici Velimir Vemić i Vojin Tankosić, kao i intelektualac Ljubomir Jovanović Čupa.


Njih četvorica su počeli sa pripremama za osnivanje tajnog društva, i između ostalih su pridobili i uticajnog vođu mladih zaverenika Dragutina Dimitrijevića Apisa. Maja 1911. organizacija "Ujedinjenje ili smrt!" (ime joj je dao Radenković) je i formalno osnovana, potpisivanjem njenog ustava od strane desetorice članova Vrhovne centralne uprave. Organizacija je u javnosti počela popularno da se naziva "Crna ruka", po njenom simbolu – ruci sa razvijenom zastavom, koji je uz lobanju i ukrštene kosti, kamu, bombu i bočicu sa otrovom bio predstavljen na pečatu organizacije. 

 

Kako kaže prvo poglavlje ustava organizacije ("Cilj i naziv"), ona se osniva "u cilju ostvarenja narodnih ideala – ujedinjenja Srpstva" i "pretpostavlja revolucionarnu borbu kulturnoj". Predviđeno je da u cilju ispunjenja svog zadatka ona "utiče na sve službene faktore u Srbiji kao Pijemontu i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj", i da "sprovodi revolucionarnu organizaciju po svim teritorijama na kojima Srbi žive". Ona treba da se svim sredstvima bori protiv neprijatelja njene ideologije, a da održava prijateljske veze i pruža svaku pomoć onim državama, narodima i organizacijama koji su "prijateljski raspoloženi prema Srbiji i srpskom plemenu", odnosno "koji se bore za svoje nacionalno oslobođenje i ujedinjenje".


Drugi deo ustava (pod naslovom "Nadleštva organizacije") zapravo određuje strukturu i reguliše unutrašnji poredak "Crne ruke". Njen najviši organ je Vrhovna centralna uprava, koja ujedno rukovodi organizacijom u Srbiji. Za ostale srpske pokrajine predviđeno je stvaranje samostalnih pokrajinskih uprava, koje bi delegirale po jednog člana u Vrhovnu centralnu upravu. Takođe je predviđeno i osnivanje okružnih i drugih nižih uprava organizacije. Svaka uprava, od najniže pa do vrhovne, ima svog predsednika, sekretara i blagajnika.


Treća i poslednja celina ustava ("Članovi organizacije") regulisala je dužnosti članova, koje su: da vrbuju nove pripadnike, da plaćaju članarinu (navedeno je i da po potrebi novac može da se sakuplja i prinudnim putem), da dostavljaju sve važne informacije koje privatno i službeno saznaju, kao i da se bezuslovno pokoravaju naređenjima viših organa. Još se naglašava da pripadnik organizacije od nje ne može očekivati nikakvu ličnu korist, niti može istupiti iz nje. Za nepoštovanje navedenih obaveza bila je predviđena smrtna kazna. Ove odredbe daju organizaciji vrlo strog, hijerarhijski i konspirativan karakter i biće naročito isticane tokom Solunskog procesa 1917. godine.

 

Organizacija "Ujedinjenje ili smrt!" imala je još jedan dokument – poslovnik, donet istog dana kada i ustav, a koji ga dopunjuje u pogledu obaveza članova, strukture i načina rada. Njime je predviđeno da svaki član ima obavezu da u organizaciju uvede pet novih, koji čine jednu grupu (grupa je po poslovniku osnovna jedinica organizacije). Članovi grupe znaju samo svog rukovodioca, koji im prenosi naređenja viših uprava, u kojima on zna samo onoga koji je i njega učlanio.


Avgusta 1911. počelo je da izlazi nezvanično glasilo "Crne ruke" – dnevnik Pijemont. Osnivač i prvi urednik je bio Ljuba Jovanović Čupa, a njega je 1913. nasledio Branko Božović. Pijemont je zagovarao militarizam, smatrajući ga najboljim putem da se postigne nacionalno ujedinjenje (po primeru Nemačke, o kojoj list piše sa puno simpatija). Osim zbog militarizma, Pijemont je optuživan i za propagiranje šovinističkih, klerikalnih i antidemokratskih stavova. List je bio vrlo kritičan prema radikalskoj vlasti.


Osnivanje organizacije "Ujedinjenje ili smrt!" izazvalo je posebno interesovanje srpske javnosti. Tokom 1911. štampa, naročito ona pod kontrolom vlade, vodila je žestoku kampanju protiv "Crne ruke", označavajući je kao prevratničku organizaciju i zahtevajući od vlasti da se obračuna sa njom. Kampanji koju su poveli radikali pridružili su se i socijaldemokrate, koji su Apisovu organizaciju smatrali reakcionarnom i antidemokratskom. Ubrzo posle osnivanja, crnorukci su sami upoznali prestolonaslednika Aleksandra sa svojim udruženjem i njegovim nacionalno – oslobodilačkim ciljevima.

 

Kako su tvrdili osnivači "Crne ruke", ta organizacija je obrazovana prvenstveno radi zagranične delatnosti, tj. revolucionarnog rada u srpskim zemljama koje su se nalazile pod tuđinskom vlašću...

 

Zagranična aktivnost Crne ruke


Krajem 19. i početkom 20. veka položaj srpskog življa u Staroj Srbiji i Makedoniji je bio veoma težak. Arnautski teror je tada dostigao vrhunac i doveo do velikih stradanja i masovnog iseljavanja Srba iz tih krajeva. Turska vlast nije imala ni moći ni volje da tome stane na put. Pored toga, od osnivanja Bugarske egzarhije 1870. Srbi su bili izloženi i bugarizaciji, a od kraja veka i teroru komitiskih četa koje su stizale iz Sofije. Velike sile su u više navrata proglašavale reformske akcije u Turskoj, sa ciljem da zaustave ugnjetavanje tamošnjih hrišćana, ali to nije dalo nikakve rezultate. U to vreme vlast u Srbiji nije bila u stanju da zaštiti svoje sunarodnike južno od Ristovca, te je grupa viđenih Beograđana (dr Milorad Gođevac, Luka Ćelović, general Jovan Atanacković i drugi) organizovala Glavni odbor Četničke akcije, čiji je zadatak bio da finansira opremanje i organizuje prebacivanje dobrovoljačkih četa preko granice, čiji bi zadatak bio da štiti srpski narod od arnautskog, turskog i bugarskog nasilja. Četnička akcija je naišla na veliki odziv, posebno kod omladine i vojnih lica. Među najsposobnijim četničkim vojvodama bili su budući istaknuti crnorukci: Vojislav Tankosić, Vojin Popović – Vuk, Velimir Vemić, Ljuba Vulović i drugi. Bogdan Radenković je bio šef celokupne organizacije na terenu, a Apis je postao član Glavnog odbora Četničke akcije.


Paralelno sa aktivnim zagraničnim radom na području Stare Srbije i Makedonije, pripadnici organizacije "Ujedinjenje ili smrt!" delovali su i u Srbiji u pravcu obračuna sa Turskom. To su činili propagandom kroz Pijemont i direktnim pritiskom na vlast. Tada aktuelni predsednik vlade dr Milovan Milovanović takođe je radio na stvaranju uslova za oslobođenje južnih srpskih zemalja.

 

Ovo ga je pomirilo sa "Crnorukcima", koji su ga dotad smatrali za izdajnika i čak pretili smrću (zbog aneksione krize, tokom koje je on bio ministar inostranih dela). Krajem 1911. Apis ga je lično obavestio o postojanju svoje organizacije i stavio mu je na raspolaganje za akciju u Turskoj. Zauzvrat je vlada počela da finansira zagraničnu aktivnost Crne ruke iz svojih tajnih fondova. Oko još jednog pitanja su se Milovanović i Apis potpuno slagali – o neophodnosti saveza sa Bugarskom za uspešan ishod rata sa Turcima. Marta 1912. sklopljen je srpsko – bugarski savez, a crnorukci su ga oduševljeno pozdravili.


U balkanskim ratovima Crnorukci su se veoma istakli, iako nisu bili na ključnim komandnim položajima (sam Apis je rat proveo u bolesničkoj postelji). Hrabrost i sposobnost koje su pokazali doneli su im veliki ugled po završetku ratova. Naročito su se istakli oni koji su se borili u četničkim odredima, koji su, svojim poznavanjem terena i stanovništva, mnogo značili regularnoj vojsci. Vojvoda Vojislav Tankosić je sa svojim odredom i započeo rat, napadom na turske karaule kod Merdara. No, mnogi od njih su i izginuli, između ostalih i predsednik Vrhovne centralne uprave Ilija Radivojević Čiča, sekretar Miloš Vasić, a od kolere je stradao Ljuba Jovanović Čupa.

 

Posle balkanskih ratova, zaoštrio se postojeći sukob Crne ruke i radikala. Posle dolaska Pašića na čelo vlade prekinuta je saradnja ova dva politička faktora i došlo je do otvorenog sukoba. On se u to vreme najviše ogledao u polemikama Pijemonta i radikalske Samouprave. Radikali su optuživali Crnorukce da su fanatici i avanturisti koji štete interesima Srbije, kao i da imaju "pretorijanske" ambicije. Povodom krize oko podele Makedonije, Crnorukci su bili zagovornici preventivnog udara na Bugarsku. Zbog pristanka na arbitražu ruskog cara, oni su Pašiću otvoreno pretili (čak su mu dostavili potpisanu smrtnu presudu). Sukob se nastavio i posle rata, prvo oko pitanja zasluga za postignute uspehe, a potom i zbog odstranjivanja Miloša Božanovića, poznatog simpatizera Crne ruke, sa položaja ministra vojnog.


Maja 1914. sukob sa vladom je došao do vrhunca, tokom tzv. majske krize. Apis je pokušao da izazove puč u Makedoniji – da vojska preotme vlast od civilne uprave, što bi izazvalo pad vlade u Beogradu. No, tamošnje starešine ga nisu poslušale – jedino su poslale peticiju vladi sa zahtevom za povlačenje sporne Uredbe o prioritetu. Kako su, iz istog razloga, opozicione stranke vršile opstrukciju u skupštini, Pašić je podneo ostavku, no kralj mu je poverio novi mandat a raspisani su novi izbori. Ubrzo, 24. juna, pod pritiskom Pašića i Rusije, kralj Petar je abdicirao u korist Aleksandra.

 

Konačan rasplet sukoba između Crne ruke i Radikala omešće rat koji je nastupio.

 

Sarajevski atentat

 

Najznačajniji poduhvat u kome je organizacija "Ujedinjenje ili smrt!" učestvovala je Sarajevski atentat. Ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda 28. juna 1914. u Sarajevu bilo je povod za ratni sukob dotad neviđenih razmera u svetu. Ovaj događaj, jedna od najvećih prekretnica u modernoj istoriji, je i jedna od njenih najvećih nepoznanica. Uloga Crne ruke u njemu ni do danas nije potpuno rasvetljena.


Posle oslobođenja srpskih zemalja koje su bile pod turskom vlašću, organizacija "Ujedinjenje ili smrt!" je okrenula svoju pažnju ka, dotad malo zapostavljenim, srpskim krajevima pod vlašću Habzburgovaca. Oni su u takvoj aktivnosti koristili Narodnu odbranu i njene pozicije i veze među Srbima u Austrougarskoj, iako su bili nezadovoljni njenim metodama delovanja. Uspeli su da ubace svoje ljude u rukovodstvo te organizacije (pre svih kapetana Milana Vasića), ali nikada nisu uspeli da je potpuno stave pod kontrolu. Ovakva kamuflaža Crnorukaca dovela je do toga da je u poznatom austrougarskom ultimatumu Srbiji, za organizovanje Sarajevskog atentata optužena Narodna odbrana, koja sa tim delom nije imala nikakve veze.


Potpukovnik Apis, kao šef srpske kontraobaveštajne službe, je organizovao mrežu agenata u Austrougarskoj na čijem je čelu bio Rade Malobabić, Srbin iz Hrvatske. Apis je uspeo da na položaje pograničnih oficira ubaci svoje ljude (Ljubu Vulovića, Čedomira Popovića, Kostu Todorovića i dr.). Oni su se bavili obaveštajnim radom, ali su i prebacivali oružje i agitovali među Srbima s one strane Drine. Dragutin Dimitrijević je bio u vezi i sa nekim uglednim srpskim političarima u Habzburškoj monarhiji, npr. sa dr Srđanom Budisavljevićem.


Među Srbima u Habzburškoj monarhiji, pre svega u Bosni i Hercegovini, ovakve ideje su nailazile na dobar odziv. Naročito borbeno je bila raspoložena omladina, koja je na sve načine pokazivala težnju za oslobođenjem od tuđinskog jarma. Najozbiljnije i najbrojnije društvo bilo je „Mlada Bosna" (dobila je ime po Macinijevoj „Mladoj Italiji"). Atentat koji je Bogdan Žerajić, student iz Nevesinja, izvršio 1910. na zemaljskog poglavara Bosne i Hercegovine generala Varešanina, postao je primer za druge omladince i oni su u više navrata planirali ubistva visokih austrougarskih funkcionera. Putujući u Srbiju, koja je za sve njih, naročito posle balkanskih ratova, predstavljala ideal, oni su nailazili na svoje istomišljenike. Kao pripadnici četničkih odreda i dobrovoljci u balkanskim ratovima ovi mladići se susreću sa članovima "Crne ruke", koji su kao pravi put ka oslobođenju i ujedinjenju Srpstva isticali revolucionarnu aktivnost.


Grupa mladobosanaca na školovanju u Beogradu (Gavrilo Princip, Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović) saznali su početkom aprila 1914. da se planira poseta nadvojvode Franje Ferdinanda Sarajevu. Ta vest ih je oduševila jer im se pružala prilika da svoju mržnju prema Austrougarskoj iskažu na najefektniji način – ubistvom njenog prestolonaslednika. Da bi došli do neophodnog oružja, obratili su se svom zemljaku, bivšem četniku Milanu Ciganoviću. On ih je povezao sa vojvodom Vojislavom Tankosićem, koji je o namerama mladića obavestio Apisa, koji je odobrio njihov plan i pružio im svu neophodnu pomoć. Mladobosanci su bili snabdeveni pištoljima i bombama, organizovana im je obuka u gađanju i ilegalan prelazak preko granice. Sve ove akcije vodio je Tankosić, koji je bio jedini crnorukac sa kojim su atentatori kontaktirali.

 

Na Vidovdan 1914. Franc Ferdinand je doputovao u Sarajevo da bi prisustvovao velikim vojnim manevrima. Dok se vozio ka Gradskoj većnici na njegova kola je bombu bacio Nedeljko Čabrinović, ali je promašio i ranio Ferdinandovog ađutanta i nekoliko oficira i građana. Po dolasku u Gradsku većnicu princ je ipak rešio da nastavi sa obilaskom grada i to posetom ranjenom ađutantu u bolnici. Zbog promene plana nastala je zabuna među vozačima tako da je kolona automobila koja je pratila prestolonaslednika u jednom trenutku zastala. Sticajem okolnosti, Ferdinandov automobil stao je na mostu baš nekoliko metara od mesta na kom je stajao Princip, koji je pritrčao i iz revolvera ubio nadvojvodu i njegovu suprugu. Ovaj čin je izazvao velike progone Srba u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj i pružio je Austrougarskoj toliko priželjkivani povod da napadne Srbiju.


Razne pretpostavke su za zaveru protiv Ferdinanda optuživale masone, mađarske zvanične strukture, englesku i francusku tajnu službu, ali ni za jednu od njih nema dokaza. Po jednom, takođe nedokazanom tvrđenju, Apis je Sarajevski atentat organizovao u dogovoru sa pangermanskim krugovima u Nemačkoj. Što se tiče zvanične Srbije, pouzdano se zna da ona ni na koji način nije bila uključena u pripremu i izvršenje atentata. Štaviše, kada je obaveštena da naoružani ljudi prelaze Drinu u organizaciji Apisa, srpska vlada je naredila da se takve aktivnosti odmah spreče i pokrenula je istragu o tome. Postoje čak indicije da je ona tajnim kanalima upozorila austrougarske organe da se sprema ubistvo u Sarajevu.


Nejasno je šta je motivisalo Apisa da učestvuje u organizovanju Sarajevskog atentata. Po svemu sudeći, Apis nije očekivao da će ubistvo Ferdinanda izazvati rat. On je u to vreme u javnosti važio za vođu "ratne struje" u Beču (danas se međutim zna da je on bio protivnik angažovanja Austrougarske na Balkanu), pa je Apis verovatno mislio da će njegovim uklanjanjem prestati opasnost za Srbiju. Moguće je i da se bojao Ferdinandove koncepcije trijalizma koja bi ojačala Austro-Ugarsku i odstranila nezadovoljstvo i spremnost na revoluciju među Južnim Slovenima. Postoje gledišta da se Apis bojao da manevri 250000 vojnika u Bosni, kojima je Ferdinand prisustvovao, predstavljaju kamuflažu za koncentraciju trupa za napad na Srbiju, koji je on atentatom u Sarajevu mislio da spreči.


Po nekim podacima, Apis se iz nekog razloga predomislio i pokušao da zaustavi atentatore, ali je već bilo kasno ili oni nisu hteli da ga poslušaju. Moguće je da je razlog za to bilo protivljenje ostalih članova vođstva organizacije "Ujedinjenje ili smrt" atentatu, o kojem su ih Apis i Tankosić obavestili tek neposredno pred izvršenje.

 

Prvi svetski rat

 

Odbijanje Srbije da prihvati one zahteve iz ultimatuma od 23. jula koji su kršili njen suverenitet, Austrougarska je iskoristila kao povod da joj objavi rat 28. jula 1914. U zaštitu Srbije stala je Rusija koja je oglasila rat Austrougarskoj, a potom su u rat stupile i Nemačka, Francuska i Velika Britanija.


Komadanti sva četiti četnička odreda, koji su bili uključeni u ratna dejstva, bili su Crnorukci (Vojin Popović – Vuk, Vojislav Tankosić, Čedomir Popović i Velimir Vemić). Njihov vođa, Apis, je u to vreme obavljao dužnost načelnika Obaveštajne sekcije Glavnog đeneralštaba. Istovremeno je bio šef Biroa za informisanje pri Glavnom đeneralštabu. Iako je početak rata onemogućio dalje funkcionisanje i širenje organizacije "Ujedinjenje ili smrt", njen šef Apis sve do hapšenja nije prestajao da se meša u politiku.


I pored protivljenja vlade, Apis je u Vrhovnoj komandi držao i svog prijatelja Miloša Bogićevića. Bogićević, poznati germanofil i vrlo cenjen u najvišim nemačkim krugovima, početkom rata je iz Berlina stigao u Srbiju. Optužujući ga da je nemački agent, srpska vlada je tek krajem avgusta 1914. uspela da ga protera iz Vrhovne komande i iz zemlje. Vlada je sumnjala da Bogićević sa Apisom radi na postizanju separatnog mira sa centralnim silama, koji bi predviđao zamenjivanje na vlasti rusofila Pašića, Apisom.


Posle Kolubarske bitke nastalo je gotovo jednogodišnje zatišje na Balkanskom frontu, ali su se u Srbiji burne stvari događale na unutrašnjepolitičkom polju. Apisov plan o smeni Pašićeve vlade koalicionom vladom svih opozicionih stranaka (koja bi bila pod njegovom kontrolom) nije ostvaren. Pašić je iskoristio veliki trijumf srpske vojske da ojača svoj položaj. Posle pobede na Kolubari, u radikalsku vladu su ušli prvaci samostalaca Ljuba Davidović i Milorad Drašković, kao i vođa naprednjaka Voja Marinković. Sledeći udarac Apis je doživeo marta 1915. kada je, iako unapređen u čin pukovnika, sa svoje uticajne funkcije premešten na mesto načelnika štaba manje važne Užičke vojske. Na tom položaju planirao je ofanzivne akcije preko Drine i u tu svrhu formirao Bosanski dobrovoljački bataljon. Ovo Apisovo smenjivanje izvedeno je na lični zahtev regenta Aleksandra. On je i pre rata imao vrlo nepovoljno mišljenje o uticaju Apisa i njegovih istomišljenika na političke događaje, a pogotovo je bio ogorčen zbog takve delatnosti u ratnim uslovima.


Povlačenje preko Albanije 1916. u zimskim uslovima i neblagovremena pomoć saveznika, stajale su srpsku vojsku ogromnog broja žrtava. Ostaci vojske i izbeglice evakuisani su prvih meseci na grčko ostrvo Krf radi oporavka. Tokom ovih teških dana, pukovnik Dragutin Dimitrijević je bio na položaju načelnika štaba novostvorene Timočke vojske. Ona je služila kao zaštitnica pri povlačenju, i Apis je bio poslednji oficir srpske vojske koji je iz Albanije prešao na Krf. Veliki gubitak za organizaciju "Ujedinjenje ili smrt!" predstavljala je pogibija Voje Tankosića krajem 1915. Još veći udarac za Crnorukce je bila smena njima bliskog načelnika štaba Vrhovne komande Putnika, koja je izvedena pred povlačenje preko Albanije.

 

Obračun sa radikalima

 

Završna faza dugogodišnjeg sukoba Crne ruke i radikala otpočela je posle prebacivanja srpske vojske na Krf. Crnorukci su smatrali da su prilike izuzetno povoljne za ostvarenje njihovog cilja – obaranja Pašićeve vlade.


Crnorukci su na Krfu čak stvorili i sopstvenu oružanu jedinicu od petnaestak bosanskih dobrovoljaca, koji su bili van ostalih redovnih formacija srpske vojske. Njima je komandovao jedan od najbližih Apisovih saradnika major Ljuba Vulović, koji ih je spremao za izvršavanje "specijalnih zadataka". Aprila 1916. dobrovoljci Muhamed Mehmedbašić i Vladeta Bilbija poslati su u Atinu da ubiju pronemački raspoloženog grčkog kralja Konstantina, ali nisu bili u mogućnosti da taj naum ostvare. Istovremeno je Mustafa Golubić otišao u Švajcarsku da organizuje atentat na nemačkog cara Vilhelma, a planirano je i ubistvo bugarskog kralja Ferdinanda.


Pored vlade i Crne ruke, postojao je i treći, najznačajniji centar moći – regent koji se oslanjao na "Belu ruku", oficirsku grupaciju na čelu sa Petrom Živkovićem. Aleksandar je bio nezadovoljan i Pašićem i Apisom, smatrajući ih obojicu ograničenjem svoje vlasti. U prvo vreme izgledalo je da će se regent sporazumeti sa Crnom rukom u cilju rušenja radikalske vlade. Akciju u tom pravcu su vodile ugledne nestranačke ličnosti Slobodan Jovanović i Svetolik Jakšić. Njihova zamisao je bila obaranje Pašića i stvaranje jedne vanparlamentarne vlade, na koju bi veliki uticaj imao Apis. No, ova ideja se nije ostvarila, zbog nepoverenja obe strane. Apis je odbijao takvu kombinaciju kao nedemokratsku, nadajući se da će postići dolazak na vlast svojih favorita – samostalaca.
Da su Crnorukci u nemilosti režima, videlo se i aprila 1916. prilikom reorganizacije srpske vojske na Krfu. Oficiri za koje se sumnjalo da su bliski Apisu uskraćeni su za odgovarajuće komande. Prilikom transporta trupa za Solunski front, oni su raštrkani po raznim jedinicama i štabovima, te su i na taj način oslabljeni. Tom prilikom pukovnik Apis je postavljen za načelnika štaba Treće armije i na tom položaju je ostao do hapšenja. Njegove kolege su svedočili da se pokazao kao vrlo savestan i da se veoma zalagao, naročito prilikom borbi za Kajmakčalan.


Na Krfu je izbio sukob između Crne ruke i Bele ruke oko toga čiji će članovi – oficiri ići u Rusiju da organizuju dobrovoljce. Favoriti Crne ruke Velimir Vemić i Damnjan Popović nisu prihvaćeni – za komandanta i načelnika štaba Prve srpske dobrovoljačke divizije (formirane maja 1916) određeni su Stevan Hadžić, odnosno Jovan Maksimović, poznati protivnici Crnorukaca. No, uspeli su da u komandni kadar divizije ubace nekolicinu svojih ljudi.


Po probijanju Solunskog fronta izgledalo je da se približava kraj rata pa su vlastodršci mislili da je to poslednja šansa da se reše Crne ruke. Po svemu sudeći, Crnorukci su zaista mislili da po povratku u Srbiju obore režim, a to su i javno govorili. Upućivali su teške uvrede i pretnje na račun regenta i vlade. Čak su pričali da će prilikom završne ofanzive, kod Soluna postaviti "kapiju od sabalja" kroz koju neće propustiti svoje protivnike.


U sklopu završnih priprema za proces, oficiri bliski Apisu su stavljeni pod prismotru, a neki se i smenjuju pod izgovorom nesposobnosti. Skupljale su se optužbe, dokazi i svedoci koji će biti iskorišćeni protiv "Crne ruke". Na ovom poslu najviše su se angažovali belorukci i agenti Ljube Jovanovića – Patka, ministra unutrašnjih dela. Takođe, uništena je i vojna snaga organizacije "Ujedinjenje ili smrt!". Tokom bitke za Kajmakčalan četnički odred Vojina Popovića je desetkovan, a sam vojvoda Vuk je poginuo.


U sve ove pripreme su bili uključeni i regent Aleksandar i Nikola Pašić, koji su bili u stalnoj komunikaciji po tom pitanju. Nejasna je uloga ove dve ličnosti u pripremanju Solunskog procesa. Aleksandar je bio pristalica primene radikalnih rešenja protiv Apisa i njegove grupe. U tome je imao podršku Bele ruke, čija uloga takođe nije razjašnjena (da li su oni odlučujuće uticali na regenta ili su bili samo njegovo oruđe). Nasuprot Aleksandru, Pašić je naizgled bio za umerenije rešenje. Tako je vlada odbila zahtev regenta da se uvede preki sud za oficire u Solunu, ali su članovi redovnog vojnog suda zamenjeni protivnicima Crne ruke. Pošto je sakupila dokaze o protivustavnom delovanju Apisa i njegove organizacije, vlada je predlagala njihovo penzionisanje, ali je regent insistirao na suđenju. Oktobra 1916, vlada je nameravala da Apisa pošalje u Brisel ili Rim kao vojnog atašea. Pred samo Apisovo hapšenje, Pašić je tražio od Vrhovne komande da mu se on stavi na raspolaganje radi jedne važne misije. Međutim, pukovnik Dragutin Dimitrijević je u tom trenutku već bio uhapšen. Ostalo je otvoreno pitanje da li je Pašić sve to preduzimao da bi spasao Apisa ili da bi odgovornost za njegovu sudbinu sa sebe prebacio na regenta Aleksandra.

 

Solunski proces

 

Posle višemesečnih priprema, "Solunski režim" je decembra 1916. otpočeo postupak protiv Apisa i Crne ruke. Ministar unutrašnjih dela Ljuba Jovanović je 12. decembra poslao ministru vojnom Božidaru Terziću jedan akt, tzv. Prezidijal, u kome ga obaveštava da je na osnovu nekih zaplenjenih dokumenata saznao da je pukovnik Dragutin Dimitrijević sa svojim istomišljenicima planirao prevrat i ubistvo Nikole Pašića.


Pukovnik Apis je uhapšen 15. decembra 1916. u selu Voštarani. Kod njega su pronađeni ustav i poslovnik organizacije "Ujedinjenje ili smrt!", kao i spisak članova njene centralne uprave. Ova dokumenta i neka pisma koja su takođe zaplenjena bila su na suđenju iskorišćena kao glavni dokazi o prevratničkim namerama Crne ruke. Postavlja se pitanje zašto Apis, koji je upozoravan da se nešto sprema protiv njega, nije uništio ta dokumenta. Najverovatnije da je mislio da će ta dokumenta da mu pomognu u slučaju suđenja, jer su dokazivala patriotsku orijentaciju njegove organizacije.


Prema spisku članova Vrhovne centralne uprave, pronađenom kod Apisa, uhapšeni su: pukovnik Milan Gr. Milovanović, pukovnik Čedomir Popović, potpukovnik Velimir Vemić, vicekonzul Srbije u Atini Bogdan Radenković, pukovnik Vladimir Tucović, major Ljubomir Vulović, đeneral Damnjan Popović, pukovnik Radoje Lazić i potpukovnik Vitomir Cvetković (koji je ubrzo umro). Svi oni su bili smešteni u samice srpskog vojnog zatvora u Solunu gde su čekali na suđenje. Kod Velimira Vemića je pronađen spisak sa pedesetak imena članova organizacije. Ti oficiri, kao i desetine drugih za koje se sumnjalo da su bliski Apisu, razrešeni su dužnosti, penzionisani ili internirani u severnu Afriku.

 

Posle tromesečnog istražnog postupka, konačno je 2. aprila 1917. podnošenjem optužnice Nižem sudu za oficire, kojem je predsedavao veliki Apisov neprijatelj, pukovnik Petar Mišić, otpočeo Solunski proces, Uhapšena desetorica crnorukaca optuženi su zbog pripadanja tajnoj prevratničkoj organizaciji koja je planirala da pobunom u vojsci svrgne postojeći parlamentarni poredak i dinastiju Karađorđevića, koje bi zamenila diktatura oligarhije od 10 do 15 ljudi. Takođe su optuženi da su pripremali ubistva Nikole Pašića i regenta Aleksandra. 9. aprila je pročitana i druga optužnica, po kojoj su pukovnik Dragutin Dimitrijević i major Ljubomir Vulović pripremali atentat na regenta Aleksandra kod sela Ostrova septembra 1916, za čije su navodno izvršenje optuženi Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić.


Prva optužnica zasnivala se na zaplenjenim dokumentima i velikom broju svedoka. Po njoj, Crna ruka je okrivljena da je organizacija terorističkog i prevratničkog karaktera, za šta su kao dokaz uzimane pojedine odredbe njenog ustava i poslovnika. Na osnovu pronađene prepiske optuživani su za pokušaj puča u Makedoniji tokom "majske krize" 1914. Za razliku od prve, koja se odnosila na sve optužene i praktično na celu organizaciju "Ujedinjenje ili smrt!", druga optužnica je bila znatno uža, ali i teža. Ona je teretila četvoricu optuženih za konkretan pokušaj ubistva regenta Aleksandra.


11.septembra 1916. oko 17 sati na putu kod sela Ostrova ispalio dva hica iz puške na automobil u kom se vozio regent. Kao saučesnik bio je optužen Mehmedbašić, dobrovoljac i učesnik u Sarajevskom atentatu. Majstorski je uklopljen događaj na putu za Ostrovo sa činjenicom da je Malobabić baš taj dan boravio u tom selu, baveći se trgovinom. Optužbi je išlo na ruku i Malobabićevo držanje na sudu, gde je davao konfuzne izjave i čak priznao da mu je Apis nagovestio neki "tajni zadatak".


Držanje optuženih Crnorukaca na samom Solunskom procesu nije bilo na visini. Izjavljivali su kako su znali samo za zagraničnu aktivnost svoje organizacije, koju su omalovažavali i predstavljali neozbiljnom. Odgovornost za njeno uplitanje u politiku su prebacivali na Apisa. I on sam se vrlo slabo branio. Opovrgavao je krivice za koje je bio optužen, ali je priznao da se mešao u unutrašnje-političke prilike, naročito tokom „majske krize" 1914, ali kao pojedinac, a ne u ime organizacije "Ujedinjenje ili smrt!". Za nju je tvrdio da je bila patriotska a ne prevratnička i da se ugasila posle balkanskih ratova.


Solunski proces je i sa pravne tačke gledišta imao mnogo nepravilnosti. Pre svega, pukovnik Mišić nije mogao biti predsednik suda, jer je po profesiji bio aktivni oficir, a ne pravnik. On je proces vodio samovoljno, optuženi nisu mogli da angažuju advokate koje su hteli a nije saslušan ni jedan svedok odbrane.


U takvim uslovima, Niži sud za oficire je 23. maja 1917. doneo presudu po kojoj su svi optuženi proglašeni krivim i to za pripremanje prevrata i pokušaj ubistva regenta. Optuženi Dragutin Dimitrijević, Milan Gr. Milovanović, Radoje Lazić, Čedomir Popović, Vladimir Tucović, Velimir Vemić, Bogdan Radenković, Ljubomir Vulović i Rade Malobabić osuđeni su na smrtnu kaznu, dok su Damnjan Popović i Muhamed Mehmedbašić dobili po 15 godina zatvora. Posle žalbi koje su osuđeni podneli, Viši vojni sud je Popoviću i Radenkoviću kazne preinačio na 20 godina zatvora, a Damnjanu Popoviću povećao za 5 godina.

 

Sasvim je očigledno da je Solunski proces bio montiran. Zbog izmišljenih optužbi i velikih nepravilnosti u njegovom sprovođenju, često je bio kvalifikovan i kao "sudsko ubistvo". Razlozi za njegovo pokretanje bili su unutrašnjepolitičke prirode. Jasno je da crnorukci nisu planirali ubistvo regenta i prevrat septembra 1916, kako su optuženi.


Odluka da se Apis neizostavno mora likvidirati imala je dublju pozadinu. Naime, u to vreme sile Antante su otpočele tajne pregovore o separatnom miru sa novim austrougarskim carem Karlom, koji je važio za pobornika politike mira. U ime Antante, pregovore je sa Karlom vodio njegov rođak, francuski oficir princ Sikst Burbonski. Jedno od spornih tačaka bilo je i pitanje Srbije. U početku je Karlo tražio da ona uđe u sastav Austrougarske, u sklopu jugoslovenske jedinice koja bi se formirala, ali je kasnije od toga odustao i čak joj priznavao pravo da dobije izlaz na more u Albaniji. Međutim, zahtevao je da Srbija apsolutno prekine svaku neprijateljsku aktivnost protiv njegove carevine i da raspusti sve organizacije koje su se time bavile. Srpski režim je naslutio ili saznao za te pregovore, pa je došao na ideju da Solunski proces iskoristi da obezbedi svoj opstanak u slučaju takvog završetka rata. Naime, odmah po podnošenju druge optužnice, Apis je sudu podneo tajni raport o Sarajevskom atentatu. Nadao se da će proces biti prekinut pošto on obznani svoje zasluge, jer niko neće smeti da osudi ubicu Ferdinanda. Moguće je da je njemu tako nešto i nagoveštavano. U svakom slučaju, Apisov raport je dobro došao vlasti u vreme kada se očekivao separatni mir ili čak poraz Antante.


Posle procesa i Stojan Protić je potvrdio da je Apis morao biti ubijen zbog "jednog tajnog dokumenta", a sam regent je u jednom pismu zabeležio da Apis nije mogao biti pomilovan iz „viših državnih razloga". Tako je Apisu njegov raport, umesto da mu donese oslobođenje, zapravo došao glave. Po izricanju smrtne presude, on je postao svestan toga i to je i rekao zatvorskim čuvarima. U svojoj "Poslednjoj volji" zapisao je sledeće redove: "I ako osuđen od oba suda na smrt i lišen milosti Krune, ja umirem nevin i sa ubeđenjem, da je moja smrt bila potrebna iz viših razloga Srbiji. Neka Srbija bude srećna i neka se ispuni naš sveti zavet ujedinjenja celog Srpstva i Jugoslovenstva, pa ću i ja posle moje smrti, biti srećan i blažen, a bol, koji osećam što ću od srpske puške poginuti, biće mi lakši, u uverenju, da je ta puška upravljena u moje grudi, radi dobra Srbije, rado onog dobra Srbije i Srpskog naroda, kome sam ja bio posvetio ceo svoj život." 

loading...
1 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Crna ruka nad Srbijom

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Alber Kami - Stranac

Alber Kami - Stranac Albert Camus - Stranac   Književna vrsta - Moderni roman lika Mjesto radnje - Alžir   Kompozicija djela - Roman se sastoji od… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u