Charles Dickens - Velika očekivanja

Dickensu je juče bio rođendan. Dvestoti. Često se pitam kako bi pisao da je rođen sto pedeset godina kasnije, i da mu je ovo pedeseti rođendan, na primer. Zapravo, ne pitam se kako, već šta bi pisao. Ovo pitanje nas dovodi do problema Dickensove aktuelnosti (ne samo na sadržinskom, već i formalnom nivou), pa se postavlja pitanje ima li je i u kojoj meri možemo da kažemo da se njegovo delo podjednako (ili barem približno) obraća savremenom čitaocu kao što se obraćalo publici svog vremena.

Danas je, posredstvom raznih drugih medija, "dickensovsko" pre svega asocijacija za atmosferu, i to posebno zagušljivu, maglom otežanu atmosferu, serviranu uz krezube osmehe i retku ovsenu kašu. Šta nam ta atmosfera govori? Da li nas vraća u staru, devetnaestovekovnu Englesku, i ima li šanse da nas vrati i u ovo naše doba i tu nas suoči sa maglama od kojih nekad i nemamo velika očekivanja, već samo tražimo da se sklone i ne remete vidljivost?

Možda bi Dickensu moglo da se zameri na težnji da udovolji čitalačkoj publici, što neretko kao posledicu ima nesklad između doslednosti u postupku i doslednog sprovođenja nekih etičkih zamisli. Kao da se Dikens-pisac sukobljava sa Dickensom - moralistom. Dickens - pisac bi neke stvari ne  - napisao, ne bi insistirao na nesrećno nakalemljenim hepiendovima, Dickens - pisac bi možda na prvo mesto stavio doslednost sižea, ispoštovao velika očekivanja čitaoca i zarad postupka, ostao dosledan svojoj ideji u kojoj je progres moguć, ali nisu svi te sreće da u njemu učestvuju. No, da li zaista možemo da kažemo da nije ostao dosledan svojoj ideji? U kojoj meri je kvazi - srećno rešenje i opravdanje (etičke) motivacije zaista uspelo da nas ubedi u bilo šta? Da li neko, posle čitanja Velikih očekivanja, može da kaže - Da, pravda je zadovoljena, dvostruka venčanja, petostruka pokajanja mi daju veru u još bolje sutra nakon sumornog juče. Ima li istinskog hepienda, ili opor ukus nakon čitanja romana potvrđuje da neki zao duh determinizma lebdi oko fabularnog tkiva i meša se sa maglom, koja se samo naizgled podiže i spušta u ključnim tačkama sižea ovog romana.

S tim u vezi je i ono opšte mesto da se Dickensovi romani bave pitanjem borbe dobra i zla, koje pisac suočava jasnim kontrastiranjem i gde je prvo oličeno u porodici i zajednici, a drugo u materijalnom, u težnji da se ono po svaku cenu i na sve moguće načine pribavi. Gde su ti jasni kontrasti? Likovi, iako na momente tipizirani, u sebi imaju principe i jednog i drugog, ali vredi li govoriti o principima, ako u samom startu ne postoji sloboda volje? Odnosno, u kojoj meri uslovljenost neizborom omogućuje prisustvo principa? Ako izbora i ima, ovde je on sveden na biranje između prihvatanja uzroka nepravde, uz potrebu da se bude dosledan nametnutom stanju (gđica Havišam, Estela) i neke nejasne težnje da se ta zavisnost od okolnosti ostavi u močvari, da se zlo zamagli i da se od njega pobegne (Pip).

Ipak, Pip iz jedne uslovljenosti beži u drugu - u velika očekivanja. Pipova očekivanja ne postaju njegova sloboda, već - naprotiv, njegova krajnja nesloboda, jer - koliko on očekuje da će nešto postati, toliko se i od njega očekuje da ispuni data očekivanja.

Zanimljiva je početna scena na groblju - vidimo dečaka, Pipa, kako sedi pored roditeljskih grobova i saznajemo da "prvi najopštiji utisak o identitetu stvari" dobija kada shvati da je mesto na kome živi više mrtvo nego živo - i po izgledu i po suštini (maglovita močvara i blizina groblja na kome su sahranjeni njegovi preci). Narvano, fokalizacija je ovde dvostruka, jer imamo dečaka Pipa i odraslog Pipa, koji se seća svog dečačkog perioda i na taj način zrelim opservacijama bogati pređašnju, nezrelu perspektivu. 

- Najopštiji utisak o identitetu stvari ne stiče se slučajno na groblju, koje nije samo simbol, već konkretna manifestacija nečeg izvesnog i konačnog, nečeg čime je Pip u startu određen i dalje vođen. Život kod sestre Džo Gardžeri je još jedna vrsta uslovljenosti, i njeno isticanje da ga je "odgajila rukom" od Pipa zahteva određenu zahvalnost i neprestani osećaj zavisnosti od svoje dobrotvorke. Osećaj neslobode svakako stvara i odbegli zatvorenik, kome Pip postaje saučesnik u zločinu, time što mu dobavlja hranu. Ipak, Pip - dečak još uvek nije u stanju da oseti neslobodu, iz prostog razloga - nikada nije imao slobodu za kojom bi mogao da čezne, ili o kojoj bi mogao da mašta. Ni moji pojmovi o teološkim stavovima, na koje me je obavezivao katehizam nisu bili nimalo tačni; jer se dobro sećam da sam smatrao a me je moja izjava da ću da idem istim putem celoga svoga života, obavezala da uvek idem kroz selo u jednom određenom pravcu i da ga nikada ne menjam skretanjem dole pored radionice, ili gore pored vodenice. Pip, još uvek blažen u svom neznanju da nešto jeste, nema predstavu da bi nešto mogao da bude, ali taj raj spokojnog neznanja ubrzo narušava poznanstvo sa grotesknim likom gđice Havišam, i hladnom Estelom, koje ga podsećaju da nešto nije, i to je drugi, manje opšti utisak o identitetu stvari, u ovom slučaju - o sopstvenom (ne)identitetu.

Novo saznanje postaje novi vid neslobode. Sam prostor u kome Pip dolazi do suočavanja sa sopstvom, nije slučajno izabran - reč je o mestu krajnje neslobode i zatočenosti. U sumornoj kući gđice Havišam prostor ne diše, vreme ne protiče. - Tada počeh da shvatam da je sve u toj sobi stalo, kao sat i zidni časovnik, pre mnogo vremena (...) Bez ovog zaustavljanja svega, ovog nepomičnog stanja svih bledih istrulelih predmeta, čak ni uvenula venčana haljina na usahlom telu ne bi mogla izgledati tako slična mrtvačkoj odeći, niti dugi veo tako sličan pokrovu (...) I dalje: - Vatra beše nedavno založena u vlažnom staromodnom ognjištu, i bila je sklonija da se ugasi nego da gori, a len dim koji je lebdeo u sobi izgledaše hladniji od ostalog vazduha - kao magla naše močvare.

Gđica Havišam svoju nesreću i neslobodu ne može da zadrži za sebe, već je šalje dalje, prenoseći je na Estelu koju je oblikovala po sopstvenoj zamisli, i Pipa, od koga zahteva da se igra ("Hajde, igraj se, igraj se, igraj se!"). Paradoksalnost ovakvog imperativa pokazuje njenu nestrpljivu želju da nešto što je po definiciji slobodno podredi i odredi kao neslobodno. Da obesmisli slobodu igre, da je potuno poništi i sahrani. Na taj način priprema polje za Pipovo veliko saznanje o onom jesam, ili možda je preciznije reći o onom - nisam. Upravo na tom mestu otkriva grubost svojih ruku, pokreta, nezgrapnost celog tela i prvi put oseća nelagodu. Sa tim osećajem, dolazi do novog saznanja "identiteta stvari", dolazi do prektretnice u kojoj Pip blago nadrasta svoje telo, koje ga ograničava, žulja. Nadrasta i svoj detinji um, jer prestaje doba blaženog spokojstva. Oseća se dobro zbog načina na koji laže sestru i gospodina Pamlčuka, ali se zbog Džoa oseća kao čudovište. Poseta gospođici Havišam i susret sa Estelom, su ga zauvek lišile detinje slobode, oduzele su mu mirno prihvatanje situacije, i nametnule osećaj subjektivne nepravde koja se nad njim nadvila kao težak usud novootkrivenog sveta. Pitanje je - da li je pad u neslobodu novo obećanje slobode? Da li je Pipovo mislim, dakle postojim (ovde bi moglo da se čita kao - nisam, dakle postajem) jedno zaista aktivno polje, ili samo nejasna težnja da se nadvlada sopstveno biće, da iz novostečene neudobnosti neprekidno dolazi do novih, možda i težih neudobnosti, do večitog vraćanja iste nelagode, uz saznanje (ili intuitivni osećaj) da se ništa neće bitno promeniti?

Pip dobija želju da se usavršava, ali tu želju ne zadržava za sebe, već je nasilno nameće i svom zetu, Džou. Džo je primer plemenitog čoveka koji svojom naivnim rezonovanjem ne želi i ne može da istupi iz okvira. On je dosledan svojoj prirodi, to vidimo i u prvom opisu njegovog načina odevanja: - U radnom odelu Džo je bio kovač snažne građe i tipičnog izgleda; u svom prazničnom odelu on je više ličio na dobro očuvano strašilo, nego na ma šta drugo. Dakle, Džoov iskorak na tom spoljašnjem, prikaznom planu, već ukazuje na jednu vrstu nužne ukalupljenosti, koja je - u njegovom slučaju pozitivna konstanta i koja će se pokazati kao jedina dosledna nit u romanu. Jedini pravi put u pravom putu. No, nama Džo nije toliko bitan zbog demonstracije doslednosti, koliko zbog odnosa sa Pipom. Zapravo, Pipov odnos prema Džou počinje da se menja tog ključnog dana kada se i sam promenio. Njegova želja da obrazuje je nova, civilizatorska potreba da podeli svoj usud nelagode sa divljakom, da i Džoa liši bestežinske lepote trajanja u neznanju i slobodi. I naravno, Džo bi ga, kao neznalica, loše predstavljao u (Estelinom) društvu, pa je osetio da mora da ga "popravi" zarad vlastitih potreba. Svaka ambicija je uzaludna, i Džo ostaje Džo do kraja romana, bez izgleda da bilo šta promeni i, što je bitnije - bez potrebe za promenom.

Drugi vid Pipove neslobode jesu iluzije koje stvara povodom "velikih očekivanja". U misterioznom dobrotvoru vidi gospođicu Havišam i njen plan da ga oženi Estelom. On je uslovljen ovim nezasluženim darom, od njega se očekuje da postane gospodin, da postane nešto što mu je zadato, a u razrešenju misterije dobrotvora (robijaš s početka romana) nailazimo na još jedan vid okovanosti i neslobode. Robijaš je sve vreme dok je radio u kolibi i anonimno slao novac Pipu, mislio kako "stvara gospodina". Pip na taj način postaje vlasništvo, što robijaš i ističe - vlasnik sam jednog takvog gospodina. Kada se, napokon vrati i useli kod Pipa, kaže: - Došao sam u staru postojbinu da vidim moga gospodina kako troši novac kao gospodin. To će biti moje zadovoljstvo. Moje će zadovoljstvo biti da gledam njega kako ti čini. Tražiće od Pipa da mu čita knjige na nepoznatim jezicima: - Strani jezici, dragi sinko! Dok sam to radio, on bi ne razumejući ni reči stajao pored vatre i posmatrao me kao neki izlagač i viđao sam ga, kroz prste ruke kojom sam zaklanjao lice, kako nemom mimikom poziva nameštaj da zapazi moju učenost. Fantastični naučnik, gonjen nakaznim stvorom koga je sam grešno stvorio, nije bio nesrećniji od mene, gonjen stvorom koji je stvorio mene, a od koga sam se izmicao sa sve većim gnušanjem, ukoliko me je on više obožavao i voleo.

Na sličan način gđica Havišam oblikuje Estelu, a Pipu, kao što je nekada naređivala da se igra, sada naređuje da je voli: - Voli je, voli je, voli je! Ako ti je naklonjena, voli je. Ako ti zadaje rane, voli je. Ako ti razdire srce u komadiće - a kad ono postane starije i jače, cepaće se još dublje - voli je, voli je, voli je! Ljubav ovde, kao slobodna aktivnost, dobija dimenziju obaveze. Pip ju je, svakako, zavoleo i pre ovog naređanja, ali opet, šta se krije iza fiksacije i glorifikacije Estele? Nekoliko puta će ponoviti da ne zna zašto je živeo u zabludi da bi sa njom mogao da bude srećan, kada nijednog provedenog trenutka u njenom prisustvu to nije bio. I groteskna figura gđice Havišam će ponoviti: - Čuj me, Pipe! Usvojila sam je da bude voljena. Gajila sam je i vaspitavala da bude voljena. Razvila sam je u ono što je da bude voljena. Voli je! Estela je svesna svoje neslobode, i ne želi da da Pipu ikakvu lažnu nadu. Na njegovo insistiranje da ne može da bude prirodno da mlada, lepa, zdrava devojka bude tako hladna i daleka, Estela odgovara: - Ali jeste u mojoj prirodi, odgovori ona. A zatim dodade naglašavajući reči: To je u prirodi nakalemljenoj u meni. Pravim veliku razliku između tebe i ostalog sveta kad ti kazujem ovoliko. Više ništa ne mogu da učinim.

Estela je svesna svog ropstva. Ona bira da se uda za najgoreg od ponuđenih, upravo da bi do kraja ostala dosledna ideji neslobode koju živi od kada zna za sebe. Završetak romana nosi neku vrstu pomirenja – gospođica Havišam traži oproštaj, robijaš umire uz saznanje da mu je ćerka živa, Pip se prethodno založio za Herberta i omogućio mu sreću i blagostanje, Džo se ženi Bidicom, Estela se razvodi i susreće sa Pipom u dvorištu stare kuće u kome su se prvi put sreli. Pravda je zadovoljena, uprkos velikim očekivanjima koja su ismejana još kada su se prvi put pojavila. Živeli su srećno do kraja... života? Romana?

Pip će se pred kraj svojih očekivanja pitati: - nekada sam bio kovač, a šta sam sad? Potreba za ponovnim određenjem, omeđivanjem i ukalupljivanjem negde jeste poruka romana. Vratiće se na staro. Iskustvom poučen, vratiće se, u krajnjoj liniji, neizmenjen. Možda je to neutešno, a možda i jedino moguće u ovakvoj postavci stvari. Vratiće se u maglu, iako će nas ostaviti da razmišljamo o tome šta je ostvario sa sada već, oslobođenom Estelom. Da li je poenta upravo u tome da oni tek sada mogu da budu srećni, kada su postali slobodni i svoji i da li su to postali? Možda su želeli nešto više, a ovo je jedino što im je preostalo. O kakvoj slobodi je onda reč?

Šta nam govori ovakav završetak? Dušan Puhalo kaže: - Za volju publike, katkad i protiv svog osećanja stvari, Dikens se uvek brinuo da zločinci budu kažnjeni, a dobri nagrađeni i da se roman srećno završi. Mi znamo da Dickens - pisac oseća da povremeno čini zločin protiv kompozicije sveopšim izmirenjima, ali ne možemo mu ni uzeti za zlo, ako pogledamo koliko je, s druge strane, uloženo u koherentnost kompozicije Velikih očekivanja. Kako bi Dickens pisao da se rodio sto pedeset godina kasnije, ne znamo, ali možemo da pretpostavimo koliko bi bilo sjajno da je ono ne - napisano došlo do izražaja. Na koji bi upravo to ne - napisano održavalo čvrstom kontrukciju romana, bez potrebe da se svaki postupak opravda i nekad (često) prenaglasi planiranom doslednošću?

Napisala Milena Ilić

_______________________________

Charles Dickens rodio se u Landportu 1812. Srednja i "niža srednja" klasa (kako ih obično nazivaju Englezi), tj. državni činovnici, obrtnici, sitni trgovci itd. živjeli su prilično dobro. Siti, zadovoljni, divili su se britanskom imperiju. Ukratko, bili su to tipični malograđani koji nisu željeli nikakvih promjena, zadovoljni trenutačnim stanjem. U toj "nižoj srednoj klasi", u obitelji siromašnoga državnog činovnika, proveo je djetinjstvo Charles Dickens. Bio je drugo od osmero djece. Dojmovi koje je ponio iz djetinjstva ostali su mu u neizbrisivu sjećanju do kraja života i bili su presudni za njegov razvoj kao čovjeka i pisca. Rano je upoznao bijedu i neimaštinu. Dok je još bio dijete otac mu je zbog dugova dospio u zloglasni londonski zatvor Marshalesa. Posjećivao ga je s majkom i zauvijek zapamtio tu ružnu zgradu i jadnike koji su u njoj bili zatočeni. Obitelj je zapala u takvu bijedu da je i mali Charles morao prekinuti školovanje i zaposliti se kako svi skupa ne bi skapavali od gladi. Poslije je u svojim romanima oživio uspomene na to svoje jadno, prezreno djetinjstvo.

Godina 1836. značajna je u piščevu životu. Početkom te godine izlazi mu prva knjiga, Bozove skice, u kojoj je sabrao sve književne tekstove što ih je do sada napisao. Iste godine ženi se Catherinom Hogarth, kćerkom svoga prijatelja i novinskoga kolege. Izašao mu je i prvi mjesečni sveščić Posmrtnih spisa Pickwickova kluba, izvanrednog humorističnog romana. I dalje se nižu uspjesi, Oliver Twist, Život i doživljaji Nicholasa Nicklebyja, Stara prodavaonica rijetkosti, Barnabyjem Rudgeom, David Copperfield, Velika očekivanja i mnogi drugi.

Posljednji mu je završeni roman Naš zajednički prijatelj. Smrt ga je zatekla dok je pisao Tajnu Edwina Droodea, u pedeset i devetoj godini, 1871. godine.

Charles Dickens - Božćna priča 

Charles Dickens - Oliver Twist