Charles Baudelaire - Veze

Šarl Bolder - Veze

Pesma Veze je programska Bodlerova pesma, koja izlaže osnovna poetička načela Bodlerove poezije pune iznenađenja, nekonvencionalnosti, novih i originalnih rešenja. Tema pesme je priroda i njen smisao, čovekovo sagledavanje, viđenje i doživljavanje prirode. Ključna misao i ideja pesme je u saznanju da u prirodi postoji sveopšta povezanost i sklad, saglasnost različitih fenomena i čulnih doživljaja.

Ova pesma napisana je formom soneta. Sastoji se od dva katrena i dve tercine, iako u pesmi prevladava dvanaesterac, a ne četrnaesterac koji je karakterističan za sonet. U pesmi ima rime i to isključivo obgrljene, što pesmu čini stabilnom u ritmu. Naslov pesme u originalu glasi Correspondences (= prepiske, opštenja, veze, saglasnosti, slaganja, podudaranja). Prevodioci na srpski jezik davali su različite naslove u skladu sa značenjem francuske reči:

Borislav Radović - Sadejstva,

Branimir Živojinović - Uzajamnosti,

Dimitrije Jovanović - Skladnosti,

Ivan V. Lalić - Veze.

Primećujemo da su svi prevodioci, prema svome viđenju pesme, davali naslove koji su sinonimni jedan drugome. Međutim, u sadržini pesme dolazi do nekih bitnih značenjskih razlika, koje mogu biti predmet posebne istraživačke pažnje.

Prva strofa

Prva strofa predočava predmet pesme i pevanja: priroda i čovek u njoj. Priroda se doživljava kao hram: veličanstvenost, uzvišenost, osećanje veličine i prostranstva, uzbuđujuće i svečano. STUBOVI su svet prirode, ono što je živo - trava, drveće, cveće, rastinje uopšte. MUTNE REČI - nejasan, mutan govor; skriveno značenje, koje treba otkriti. Otkrivanje podrazumeva napor, intelekt, intuiciju, maštu, znanje. Govor prirode je u obliku mutnih reči, zagonetnih, u obliku simbola - priroda nije ništa drugo do šuma simbola kroz koju se čovek kreće susrećući nepoznate, prisne poglede stvari i pojava. SIMBOL je sve: sve što se realno sagledava nema realno nego simbolično značenje. U tome mnoštvu i različitosti postoji bliskost, srodnost, veza i sklad - to proizvodi harmoniju u prirodi.

Druga strofa

Boje, mirisi i zvuci u stalnom su razgovoru, međusobnoj povezanosti, sadejstvu ili korespondenciji slivajući se "u jedinstvo mračno i duboko što je/ogromno ko noć i kao svetlost". Jedinstvo je "mračno i duboko" - ne uvek dokučivo i jasno, ne jednostavno nego vrlo složeno i duboko; ono se može sagledati samo ako se uđe u njegovu suštinu. Jedinstvo je sveobuhvatno, ogromno i prostrano kao noć i kao svetlost - nekada je nedokučivo, duboko i zagonetno kao noć, nekada je jasno kao svetlost. Opšte prožimanje i preplitanje rezultat je jedinstva raznolikosti. Samo su tri fenomena prirode uzeta kao primer prožimanja i uzajamnosti - boje, mirisi i zvuci, ali je to samo neznatan broj iz ogromnog prostranstva šume simbola što ih priroda pruža.

Ovo je ilustracija i dokumentovanje teorije o univerzalnoj analogiji i teorije sinestezije. Po teoriji univerzalne analogije zadatak pesnika je da prodre u skriveni život bića i stvari i tamo spozna prave lepote i prave smislove jer tamo "zvuci odzvanjaju muzički, gde boje govore, gde mirisi pričaju svetove ideja". Tu je i klica teorije "ooezije zamenjenih čula", odnosno sinestezije.

U svetu sve stvari i pojave, materijalne i duhovne, povezane su jedna sa drugom u uzajamnom sadejstvu i skladu. U svetu naših čula ne postoje izdvojeni doživljaji, nego kompleksni doživljaji koji se manifestuju kroz sinestetičke slike. U svetu predmeta i pojava pesnik treba i mora da otkriva sudbinske veze (analogije) koje jedino mogu da izraze suštinu čoveka, sveta i života.

Treća i četvrta strofa

Iz mnoštva prirodnih fenomena koji se međusobno dopunjuju i sadejstvuju u čulnom opažanju i duhovnom saznavanju, izdvaja se samo jedan fenomen - miris(i), da bi se pokazala složenost i raznovrsnost i takvog jednog fenomena.

Mnoštvo je mirisa:

- sveži (kao put dečja),

- zeleni (kao polja),

- blagi (kao oboe),

- iskvareni,

- pobednički,

- teški (kao ambra, mošus i tamjan).

Neki su mirisi nežni i smireni, bliski drugim nežnim senzacijama (poput dodira dečje kože, zelenila livade, zvuka oboe), drugi su snažni, daleko se prostiru, teški su. Iz te raskoši mirisa proističe raskoš čula mirisa, iz njega proističe pesma zanosa svih čula zajedno i duha koji ih natkriljuje.

Teorija sinestezije ovde je dokumentovana jasnim primerom "poezije zamenjenih čula"

- miris = dodir kože,

- miris = zelenilo livade,

- miris = zvuk oboe.

Različiti mirisi bude različite analogije, predstave i asocijacije što upućuje na neizmernost prirode u čulnim senzacijama.

Pesma Veze je poetski izraz Bodlerovih teorijskih stavova. Osnovni teorijski stav Bodler je izneo u studiji o Delakrou:

Čitav vidljivi svet, samo je skladište slika i znakova kojima će mašta dati jedno relativno mesto i vrednost, to je neka vrsta hrane koju mašta treba da svari i preuobliči.

Predmetnosti stvarnosti nisu ono što jesu po svojoj prirodnosti, nego su ono što im mi damo; ono što vidimo jeste privid, suštinu treba da otkrijemo i spoznamo. Stvarni svet je izvor analogija koje služe pesniku da stvara svoje pesničke slike i svoj pesnički svet. On ima stvaralačku slobodu da stvarima odredi mesto i funkciju u sklopu pesničkog sveta (pesničke vizije).

Po sadržini, po teorijskim naznakama koje sadrži, ova pesma je, ne voljom pesnika, nego istorijskom nužnošću, postala programska pesma simbolizma.

Charles Baudelaire - Veze

Priroda je hram gde mutne reči sleću

Sa stubova živih ponekad, a dole

ko kroz šumu ide čovek kroz simbole

što ga putem prisnim pogledima sreću.

Ko odjeci dugi što daljem se svode

u jedinstvo mračno i duboko što je

ogromno ko noć i kao svetlost, boje,

mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečja sveži,

zeleni ko polje, blagi ko oboje,

- drugi iskvareni, pobednički, teži,

što u beskraj šire prostiranje svoje,

kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha

koji peva zanos čula nam i duha.

__________________________________

Charles Baudelaire je rođen 1821. godine, a umro je 1866. Ceo svoj život provodi u Francuskoj. Mnogi ga smatraju pretečom književnog pravca znanog kao modernizam. Charles Baudelaire je rano ostao bez oca, a majka mu se nakon tog nemilog događaja vrlo brzo preudala. Njegov očuh je brinuo o njemu, ali je bio izuzetno strog. Zato mladi Charles Baudelaire već sa 14 godina oseća odsustvo i podršku majčine ljubavi, kojoj je praktično bilo zabranjeno da posećuje sina dok je bio u internatu.

Takođe i njemu je očuh zabranio da dolazi kući u tom periodu. Nećemo zalaziti u detalje njihovog odnosa, samo ćemo reći da je njegov očuh želeo da se Charles bavi pravom ili diplomatijom, međutim mladić je bio prilično neodlučan kada je u pitanju njegova budućnost. Čak je ostalo zabeleženo da je bio "uzvišen karakter, ponekad veoma mističan, a ponekad veoma nemoralan i ciničan". Bilo kako bilo, već u tom ranom mladićkom periodu, kada mu je bilo nepunih 20 godina, Charles Baudelaire je počeo da posećuje prostitutke, pa se još tada zarazio, za to vreme vrlo čestim polnim bolestima (sifilisom i gonorejom). Čak je ostalo zabeleženo da je u nekoliko navrata ostvario emotivnu vezu, pa i živeo sa prostitutkama, a sa ćerkom jedne od njih je bio najduže u vezi. Ostalo je zabeleženo i da je nju finansijski pomagao do kraja života, iako je njihov odnos imao nekoliko prekida.

Želeći da mu pomognu da se izvuče iz takvog načina života, očuh i brat ga šalju na putovanje u Indiju, a neke događaje sa tog putovanja Charles Baudelaire je ovekovečio i u svojim stihovima. Međutim, ni to putovanje ga nije mnogo promenilo. Za sve to vreme, Charles piše stihove i ne odustaje od svoje karijere književnika. Majka ga podržava u tome koliko je to u njenoj moći, a Baudelaire i dalje oseća njeno jako odsustvo.

Kada je imao svega 22 godine Charles Baudelaire postaje poznat kao rasipnik i raspusnik. Uz to, poznato je da je sav novac od velikog nasledstva koje dobio samo godinu dana ranije, vrlo brzo potrošio pa je sada kupovao čak i hranu na veresiju. Majku je besomučno molio da mu daje novac, kako bi uspeo da ostvari svoju karijeru književnika. Nije poznato koliko je i da li mu je majka u tom periodu uopšte pomagala. Upravo u tom periodu su nastale mnoge pesme njegove čuvene zbirke Cveće zla.

Svojim prvim objavljenim delom Salon iz 1845 Charles Baudelaire je već privukao pažnju ljudi. I pored toga, njegova finansijska situacija je bila izuzetno loša, pa je zabeleženo da je Charles Baudelaire pokušao da počini samoubistvo. U svom naumu nije uspeo, to je jasno. A dok se oporavljao, molio je majku da dođe da ga poseti i bude sa njim, ali koliko je poznato ona se oglušila o njegove molbe, jer joj je, kako se pretpostavlja drugi suprug to zabranjivao. Nakon toga, Charles Baudelaire je živeo kao beskućnik i bio je potpuno otuđen od svoje porodice nekoliko godina.

Godine 1847. je objavljena njegova novela La Fanfario. Zatim je učestvovao u revoluciji 1848. godine, ali se ubrzo povukao. Jer, kako je zabeleženo on je bio ponešen žarom revolucije i bio zainteresovan za politiku, ali mnogo više u emotivnom smislu. Bio je izuzetno lošeg zdravstvenog stanja i u vrlo lošoj finansijskoj situaciji. Često je molio majku da mu daje novac. U to doba se bavio prevodima priča Edgara Alana Poa i kako se smatra, Po je imao velikog uticaja na njegovo književno stvaralaštvo.

Godine 1857. je objavljena čuvena zbirka pesama Cveće zla, koja je naišla na oštru kritiku javnosti. Naravno bilo je i onih koji su shvatili širinu Bodlerovog duha i poezije, ali je činjenica da je predmet pesama privukao veliku pažnju javnosti. U ovoj zbirci Charles Baudelaire je pisao između ostalog i o ljubavi, teškoćama življenja, korupciji u društvu, ali se dotakao i ljubavi između osoba istog pola. Ova zbirka pesama se u to vreme smatrala u najmanju ruku skandaloznom, pa ne čudi što su i autor i izdavač i štampar bili osuđeni za "stvaranje prekršaja protiv javnog morala". Srećom, kažnjeni su samo novčano. Sve to je dovelo do toga da šest pesama iz ove zbirke budu "zaboravljene". Naknadno su objavljene tek 1866. godine i to u Briselu.

Kako mu je očuh u međuvremenu preminuo Charles Baudelaire se polako ponovo približio majci, želeći da sa njom uspostavi koliko toliko normalan odnos. Kasnije je i živeo sa njom u primorskom gradu Honfleuru, kada su nastale njegove pesme u kojima se prvi put oseća malo mirniji ton.

Nedugo zatim on odlazi u Belgiju, želeći da proda autorska prava na svoja dela i da tamo drži predavanja. Međutim, njegovo zdravstveno stanje se ubrzo pogoršava i on umire u Briselu 31. avgusta 1867. godine, dve godine nakon doživljenog moždanog udara. Čuveni francuski pesnik   Charles Baudelaire sahranjen je u prestonici ove zemlje.

Nakon njegove smrti svetlost dana su ugledala mnoga njegova dela. A majka ga je nadživela čak četiri godine i ostalo je zabeleženo da je upravo ona otplaćivala veliki deo njegovog duga.

Da biste razumeli bilo koje delo čuvenog francuskog pesnika, potrebno je da imate određena saznanja o njegovom životu. Jer u njegovim delima ima puno autobiografskog, mada se delo Charles Baudelaire često tumači bez autobiografskih motiva. Međutim, nisam saglasna sa tim, zato i želim prvo da se upoznate sa time ko je bio Šarl Bodler i kakav je njegov uticaj na celokupnu svetsku književnost. Tek onda će vaša analiza pesama ili bilo kog drugog dela velikog Charles Baudelairea biti kompletna. Njegov život, kao ni život mnogih drugih pesnika toga doba nije bio ni malo jednostavan.

Zbirku pesama Cveće zla je pripremao čitavih 10 godina, da bi je konačno izdao iste godine kada i Flober roman "Gospođa Bovari". Oba ova dela završila su na sudu, pod optužbom da se u njima prikazuju lascivne i nemoralne scene. Uz kauciju Baudelaire biva pušten iz zatvora, ali uz uslov da iz svoje zbirke istrgne neke pesme. Osim zbirke Cveće zla, Baudelaire je napisao i nekoliko eseja koji se posthumno objavljuju - Vestački rojevi, Romantička umetnost, i zbirku pesama u prozi Pariski splin.

Charles Baudelaire - Albatros 

Charles Baudelaire - Cvjetovi zla

Charles Baudelaire - Jesenja pjesma

Charles Baudelaire - Mačka

Charles Baudelaire - Radosni mrtvac

Charles Baudelaire - Suglasja

Charles Baudelaire - Uništenje