Charles Baudelaire - Cvjetovi zla lektira

Charles Baudelaire - Cvjetovi zla

Charles Baudelaire - Cvjetovi zla

Šarl Bolder - Cveće zla

 

Charles Baudelaire posve je originalna i individulana pjesnička ličnost. On je u punom smislu riječi preteča simbolizma i moderne poezije uopće, a njegova pjesnička zbirka Cvjetovi zla sadrži sve elemente kasnije simboličke poezije. Baudelaire se u svemu odupire dotadašnjim lirskim konvencijama, bile one tematskog ili formalnog karaktera. Umjesto romantičarskog sentimentalizma i pejzažnih motiva, Baudelaire otkriva nove ljudske senzibilitete.

 

Ostajući u svom vremenu, zatvarajući se u ugođaje urbane sredine i zatvorene vidike, on analizira vlastita osjećajna stanja: svoje nemire, tjeskobe, doživljavanja smrti kao osnovnih opsesija. Iz tih osjećajnih stanja izbija i neodređen pjesnikov revolt koji se manifestira u ciničnom odnosu prema ljudima i životu: hvali ono što je nemoralno, nezdravo, odvratno – satanizam. Baudelairova poezija prodire duboko u psihu, to je obraćanje svom dubokom "ja", punom tajnovitosti, nedefinirasnsti, groze, tamnih i nejasnih slutnji. Baudelaire realnu stvarnost doživljava kao neorganizirano i porazbacano mnoštvo slika i oznaka koje svoj smisao i sklad dobivaju tek u mašti stvaraoca te se tako pretvaraju u njegovu subjektivnu realnost.

 

Baudelairovi Cvjetovi zla djelo je koje je izazvalo veliki skandal. Za ono vrijeme previše slobodno, našlo se na sudu, neke su pjesme bile zabranjene. Međutim ni to nije spriječilo ogroman Baudelairov uspjeh koji je očit i danas.

 

Jedino dodada! - Kroz beskrajne sate
Dok sanja vješala, puši lule skromne.
Znaš je čitatelju, nekaznicu lomnu
Hipokrite stari - moj jednaki - brate!

(Čitatelju)

 

Baudelaire čitave cikluse pjesma posvećuje ženama. Njegov odnos prema ženi izuzetno je čudan. Za razliku od ostalih pjesnika koji su ženu uzdizali do nebeskih visina, Baudelaire prezire ženu nazivajući je s demonom, mučenicom, prokletnicom.

 

Djevice, demoni, mučenice bijedne!
U preziru zbilje i njezinih uza
Sve beskraja žedne nezbludne il' čedne,
Čas krikova prene, a čas prene suza,
Nad našim se paklom, munja nadsrne,
Grči duša moja: žali vas i voli,
Jer ko ganje peće žeđ muka žene,
Srca vaša - mize ljubavi i boli!
(Prokletnice)

 

Žene Baudelaire smatra ograničenim, glupim i sposobnim samo da zadovoljavaju muškarca. Išao je iz krajnosti u krajnost, čudi se što žena ima pristup u crkvu. Žene koje su inspirirale Baudelaire bile su Jeanne Duval ili Crna Venera, Apolonije Sabatier, Bijela Venera i Marije Danlrme Madona. Crna Venera bila je mulatkonja i Baudelaire je njoj posvetio čitav jedan ciklus pjesama: Nakit, Egzotični miris, kosa, Vampir, Zeba. Crna Venera je prostitutka, monstruozna mješanka, lažljiva, nemilosrdna, samouvjerena i alkoholičarka koju  pjesnik ipak pretvara u predivnu djevojku.

 

Dugo! Uvijek! U kosu ću ti tkati
Rubine, safire, dare skupocijene!
Želji ćeš se mojoj uvijek odazvati.
Jer ti si mi čaša sanje dragocjene
Iz koje ispari vino uspomene!
(Kosa)

 

Ni sni opijuma ni tajanstva tame
Tako me ne mame kao slast usana,
K tebi žudnje idu poput karovana
Da ne sjaje zjena gase žeđu čame.
(Sed not satiatia)

 

Bijela Venera i Madona bile su manje važne žene za Baudelaierevo pjesničko stvaralaštvo, no i o njima je ispjevao pjesme u kojima je iskazao svoju nadljudsko umijeće.

 

Sagradit ću za te, o Madono moja,
na dnu svojih žalosti bez broja,
Izdupsti u kutu svog srca najcrnijem
Daleko od svijeta tek da te sakrijem,
Skrovište za te modro i pozlaćeno.

 

Načinit ću noževa sedam, bez smijeha
Brusit ću ih kao majstor igve svoje
I u dno naciljati ljubavi svoje,
Zabosti ih u srce ti prestrašeno,
Srec rasplakano, Srce zagušeno!
(Jednoj Madoni)

 

Ljubav se dijeli na dvije komponente, seks i erotiku. Seks je često fizički kontakt, dok je erotika nešto duhovno što se događa u čovjekovoj psihi i što obično nema nikakve veze s fizičkim kontaktom. U Baudelairovim pjesmama prevladava erotika i ljubavni zanos prema ženama simbolima ljepote i zla koje pjesnik istovremeno voli i mrzi.

 

U postelju skrivaš zvijezde same,
O nečista ženo, okrutna od čame!
Da ti se u igri posobone zubi
U jaslama trajnim novo srce ljubi.

 

Baudelaire, prokleti pjesnik, bio je kontraverzan ličnost za svoje vrijeme o čemu svjedoče i njegove pjesme. Trebalo je proći mnogo godina da bi puk shvatio vrijednost njegovih stihova. Vodile su se mnoge polemike oko toga da li je ono što je bolesno u stvarnosti bolesno i u umjetnosti. Baudelaire je bio zasigurno psihički nestabilna i nezadovoljna osoba koja nije bila zadovoljna svojim životom i koja je spas pronalazila u opijumu i alkoholu. No svakako je to njegovo nesređeno psihološko stanje napravilo od njega jednog od najboljih pjesnika svih vremena.

 

Sva priroda hram je gdje stupovi živi
Izrijecima mutnim ponekad se glase:
kroz šumu simbola čovjek probija se
i pod njinim prisnim pogledima živi.
(Suglasja)

 

U pjesmi Suglasja Baudelire je iznio vlastitu poetiku. Osnovni je zadatak pjesnika da uočava i pronalazi u toj "šumi" simbola analogije, suglasnosti, a ta srodnost svih elemenata prirode poetski se može izraziti samo simbolom, usporedbom, metaforom, alegorijom. Baudelaire je svojom poezijom, unoseći u nju ponovo subjektivni osjećaj kao bitnost, ali ne u romantičarskom smislu, ne iznoseći toliko goli osjećaj koliko "dušu", psihu čovjeka - a s druge strane ostvarujući posebnu viziju života - doista otvorio put poeziji i uopće stvaralaštvu simbolista, koji će se pojaviti kao direktna reakcija na parnasovce i njihovu poeziju.

_________________________________

 

Šarl Bolder - Cveće zla

 

Charles Baudelaire je svojim pesništvom odredio značaj evropske poezije modernog doba; istorija modernog pesništva ne moze se zamisliti bez njegovog stvaralaštva. Čovek koji je u sebi sačuvao neodoljivu želju za nepoznatim, uzvišenim idealima, a u isto vreme se svim svojim bićem predao vrtlogu velikih gradova, idealista, a ogrezao u najgore poroke i razvrat, čovek koji hrli idealu i koji u isto vreme nema snage da se odvoji od opojnih draži života – takav je čovek bio Bodler. I usred najintezivnijeg života, Bodler je bio usamljena duša. Bajronovski ponos i nepomirljiva usamljenost spaja se se u njegovoj poeziji sa mukama pada, zanosima zemaljskih uživanja, ponižavajućim ropstvom slabe duše, okovane lancima za predmet koji prezire. Bodleru su se divili oni koji su umeli da naslute te plemenite težnje koje su ležale u osnovi pesnikovog pada, a mrzeli su ga oni koji su uprošćeno gledali na njega, koji su u njemu videli samo razuzdanog cinika, a u njegovoj poeziji otvorene slike razvrata.

 

Njegovo Cveće zla naišlo je na buru negodovanja, vlast ga je progonila, a društvo se bunilo protiv pesnika, koji je otkrio "bolne tačke" savremenog čovečanstva u njihovom užasnom, neulepšanom obliku. Po kompoziciji, "Cveće zla" je jedna od najsloženijih zbirki u istoriji književnosti. Sadrži šest ciklusa pesama ciji je smisaoni raspored uslovljen zajedničkim motivima.

________________

 

Čitaocu - je neka vrsta programske pesme, sublimacija čitave Bodlerove poetike, njegovo viđenje čovekovog životnog puta. Pesnik se obraća čitaocu koji je, kao i on sam, dvoličan i licemeran, koji se krije iza svoje nemoći i koji je razvratan. Ali pesnik unapred zna da njega niko ne razume, pa ni čitalac kome se obraća. Pesnikov stav prema životu je krajnje negativan – čovek stalno ide ka grehu i paklu i tu mu ne može pomoći podlo kajanje, jer iskupljenja nema. Za razliku od romantičarske idealizacije, Bodlerov čovek je razvratnik, a žena "drolja", oni pokušavaju da pronađu slast tamo gde je više nema i hrle ka smrti i grehu. Pesmom dominiraju slike propadanja i pomamnih zveri, "gamad smradne tmine", crvi, šakali, škorpije, zmije – pesnik ih upotrebljava kao simbole za čamotinju i porok.

 

Charles Baudelaire - Čitaocu

 

Glupost, greh, zabluda i škrtosti mane
obuzmu nam duh i telo kinje silno;
našu ljupku grižu hranimo obilno
kao što prosjaci svoju gamad hrane.

 

Uporno se greši, a podlo se kaje,
za priznanje dobra nagrada se bere;
svak misli da mrlje bedna suza pere,
pa veselo opet na kaljav put staje.

 

Na jastuku zla nam dugo uljuljkava
sotona Trismegist duh naš zaneseni,
pa i naše volje metal dragoceni
taj vešt alhemičar u zrak isparava.

 

Vrag i drži konce što nas miču jadne!
odvratni nas predmet privlači i mami,
svakog dana korak silazimo sami
bez groze put pakla kroza tmine smradne.

 

Ko siromah bludnik što cmače, mrcvari
u drevne bludnice izmučene grudi.
dočepamo uzgred slasti tajne žudi,
pa ih iscedimo kao limun stari.

 

Ko milion crvi da kipti i pije,
u mozgu nam banče čopori demona,
a kad udahnemo, Smrt i pluća bo'na
ko nevidljiv val se s muklim jekom slije.

 

Silovanje, otrov, nož i sva zla dela
ako krasnih slika sav još vez ne daše
na otrcan djerdjef bedne sudbe naše, -
znači, nije duša, avaj, dosta smela.

 

No i od šakala, pantera pomamnih,
skorpija, majmuna, orlušina, zmija,
grdobe što puzi, pišti i zavija,
u gadnom zverinjcu poroka nam sramnih

grdjeg gada ima, gnusnijeg sto puta!


I mada ne skače, urla, nit' romori,
u pustoš bi rado zemlju da pretvori
i u jednom zevu sav svet da proguta;

to je Čama. - Njene oči plaču same,
pušeći nargile sanja gubilište.


Čitaču, ti znaš to nežno čudovište,
- licemere, ti, moj brate, nalik na me!  

________________

 

Blagoslov - prva pesma ciklusa "Splin i ideal", inspirisana pesnikovom borbom sa majkom povodom njegovih književnih planova. Naslov je ironičan, umesto da dobije majčin blagoslov, pesnik se žali sto ona proklinje njegovo rođenje, nazivajući ga nakazom, ružnim i bednim izdankom. Međutim, pesnika ipak štiti nevidljivi anđeo, jer je on Božiji izaslanik na zemlji (religiozni motivi u pesmi). Prezir prema majci se širi na sve žene, razvratnice i bludnice (on voli njihovu veštačku lepotu, nakinđurene i izveštačene žene). Pesmom dominira nekoliko motiva : neshvaćenost, usamljenost, umetnost, telesna ljubav, mesto pesnika u svetu, suočavanje sa samim sobom i beg od grube realnosti.

 

Charles Baudelaire - Blagoslov

 

K nebu, gdje mu oko vidi tron od zlata,
Vedri Pjesnik ruke diže, i, od sjeva
Razgranjenih munja bistrog duha svoga,
On ne vidi rulju što je puna gnjeva:

 

Blagoslovljen da si, Bože moj, što patnju
Dade nam za lijek grjehova nam kletih
I da sok nam bude člst, najbolji, koji
Kr'jepeć u kraj vodi uživanja svetih!

 

Znam da mjesto čuvaš Pjesniku gdje sretni
Redovi se nižu svetih Legiona
I da ga pozivaš na vječito slavlje
Trona, i Kreposti, I Dominaciona.

 

Znam: samo je patnja plemenitost koju
Zub zemlje I pakla ne može da dira,
A za gradnju treba mistične mi krune
Rad sviju vremena I sviju svemira.

 

Izgubljeno blago prastare Palmyre,
Neznane kovine, biser mora tajnlh,
I u tvojoj ruci, premalo bi bilo
Za dijadem taj mi vedri, l'jepi, sjajni;

 

Jer će on mi biti samo od čista sv'jetla
S ognjišta iskonskog, vrela svetih zraka
S kojih oči smrtne - sjaj kad svoj sav daju -
Zrcala su plačna, puna polumraka.  

_______________

 

Uzajamnosti - pesma u obliku soneta koja sadrži sve postavke Bodlerove poetike – simboli, sinestazija, alhemija reči (od razloženih elemenata stvaraju se nove celine), muzikalnost i slikovitost, univerzalne analogije...

_______________

 

Vino ubice - pesma o veštačkim rajevima, o pijanstvu i grehovima koji iz njega slede. Lirski subjekat je ubica koji je ubio svoju ženu gurnuvši je u bunar, a na to ga je naterala kobna moć alkohola. Ipak i posle tog zlocinačkog čina on jedva čeka da počne ponovo da pije i da tako uguši i ono malo griže savesti sto ga muči. Njemu više ni do čega nije stalo, pa mu je svejedno da li ce živeti.

 

Charles Baudelaire - Vino ubice

 

Mrtva je! No to sam htio.

Mogu piti dokle hoću.

Koliko je puta noću

Njezin glas me otrijeznio.

 

Ko pravi kralj se osjećam!

Zrak me može ponijeti...

Zaljubili smo se ljeti.

Tko kaže da se ne sjećam?!

 

Žeđanje me rastrgalo.

Toliko mi treba vina

Kolika je i dubina

Njena groba. – Nije malo.

 

Lezi na dnu jedne jame

I još sam je zatrpao

Kamenjem, kako sam znao.

– Možda je i nema za me!

 

U ime svih zaklinjanja

Danih dok smo se grlili,

Da bismo se pomirili,

Ispunili obećanja,

 

Još sastanak muž joj nudi,

Na cesti, kad noć je pala,

I došla je! – Luda mala!

– Svi smo više-manje.

 

Ostala joj je ljepota,

Al je umor već bolio.

Previše sam je volio:

"Spasi se od toga života!"

 

Tko od ljudi da me shvati?

Tko od glupih pijanica

Bolesna i gnjila lica

Zna od vina pokrov tkati?

 

Ološ sav u smradu, gubav,

Ko mašina od čelika

Ne zna koliko je velika

Jedna živa, prava ljubav

 

Puna crnih opojnosti,

S uzbuđenjem samog pakla,

S otrovom i sjajem stakla,

S lancima i lupom kosti!

 

Slobodan sam! O divota!

Noćas bit će opijanja

I bez straha i kajanja

Tu cu leći pokraj plota

 

I spavati kao pseto!

Kola s teškim tovarima

I kamenje sve u njima

Moze bijesno doći, eto,

 

I smrviti moju glavu

Ili me raspoloviti

Stalo će mi, bome,

biti Koliko za Božju Slavu! 

________________

 

Litanija Satani - litanija je forma istočnog porekla koja je karakteristična za crkveno pojanje, obavezno sadrži himnični deo. Bodler parodira ovaj umetnički oblik – on ne zaziva Boga, nego zlog anđela, Satanu da se smiluje njegovoj bedi, jer dolazi vreme satane koji se "uspravlja sve jači" – kritika društva i uopšte sveta koji je sav ogrezao u greh i porok. Cinični pesnik upućuje đavolu molitvu da ga primi k sebi, jer je i sam grešan.

 

Charles Baudelaire - Litanija Satani

 

Anđele mimo drugih lep, mudar i uzvišen,
bože sudbinom stvaran i hvalospeva lišen,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

 

O, kneže u izgnanstvu, prevaren i uvređen,
ti što se jače dižeš otkako si pobeđen,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

 

Ti što sve znaš, o kralju podzemnoga prostranstva,
iscelitelju vični svih strepnji čovečanstva,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

 

Ti što ljubavlju učiš parije odgurnute,
pa čak i ogubale, da ukus Raja slute,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

 

Ti što sa starom, krepkom ljubavnicom u klupku,
sa Smrću, zače Nadu - ovu ludicu ljupku! -,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

 

Ti što prokaženome, na tren pred pogubljenje,
daješ da gleda rulju spokojno i s prezrenjem,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

 

Ti što znaš u kom kutu zemlje surevnjivice
Bog ljubomoran sakri dragulje hrpimice,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

 

Ti što lagume mračne proničeš jasnim okom,
gde narodi metala u miru spe dubokom,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

 

Ti čija krupna šaka od mesečara krije
kolike mu kraj nogu zevaju provalije,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

 

Ti kojim čudom mekšaš pijancu kosti jadne
kada u pozne sate pod konjske noge padne,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

 

Ti što čoveku slabom pomože ruke hitre
pokazavši mu smešu sumpora i šalitre,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

 

Ti što nemilosrdnom Krezu svoj žig ledeni
stavljaš na podlo čelo, ortače prepredeni,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

 

Ti što stavljaš u oči i srce devojkama
obožavanje rane i strast za krpicama,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

 

Svećo pronalazača, palico izagnanih,
ispovedniče sviju bundžija, povešanih,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

 

Poočime svih koje, pun crnog gneva svog,
iz zemaljskoga raja istera Otac Bog,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

________________

 

Putovanje - poslednja pesma u zbirci. Pesnik je shvatio kako je ovaj svet mali i ništavan; čovek celog života žurno hrli napred, željan novosti i saznanja ("da pronađe spokoj , juri poput lude"), njegova je duša kao brod koji se iznenada nasukao na obalu, kao skitnica s blatnim stopalima sanja zaneseno raj blistave sveće, omađijan vidi sjaj Jerusalima, kada spazi ćumez u svetlosti sveće... Putnici sa broda (simbol ljudske duše) pričaju šta su videli sa one strane života: "sjajne vatre zvezda", bogatstvo gradova, pejsaža... To je sjajan svet, bez težnje i nemira, ali u njemu ima robinja, tirana, pijanaca i podlaca, jer je svet večno takav. Pesnik se za trenutak razmišlja, ali onda ipak krene u taj iracionalni svet smrti, jer iako nije savršen, bar je nov i nepoznat.

 

Charles Baudelaire - Putovanje

 

O Smrti! Brodovođo stari! Dižimo sidro.
Dodijala nam ova zemlja! Isplovimo!
Ako su nebesa, mora crni kao tinta,
Znaš da naša srca prepuna su svijetla!

 

Ulij nam svoj otrov da nas osnaži!
Mi želimo, taj žar toliko žeže nam mozak,
Uronit u bezdano, Pak´o il Nebo, svejedno;
Do dna nepoznatog da pronađemo novo!  

________________

 

Odricanje sv. Petra - pesma sa biblijskim motivima, jedna od najsmelijih u zbirci. Gospod je tiranin koji se "našim kletvama groznim uspavljuje", on se smejao čak i kada je Isus stradao na krstu. Bodler odriče postojanje Boga i naglašava da je Isusovo stradanje bilo uzaludno, zato je u pravu sveti Petar što ga se odrekao. Pesnik ne veruje ni u šta, ni u ovaj ni u onaj život.

________________

 

Mučenica - Među ogledalima, plakatima i šarenim slikama leži leš žene, njena glava, ukrašena dragim kamenjem, leži na stočiću, na nozi joj je ostala ružičasta čarapa (simbol poroka). Njeno nago telo asocira na greh i bestidnu ljubav, na paklene zanose i poljupce otrovne.

________________

 

Albatros - Pod osnovnom temom pesme Albatros, Charlesa Baudelairea se smatra neshvaćenost pesnika od strane društva.

 

Kada se uzme u obzir osnovna tema pesme Albatros, Charlesa Baudelairea analiza ide u pravom pravcu, a to je poređenje umetnika sa albatrosom. Albatros je ptica koja se smatra jednim od najboljih letača i veći deo svog života provodi u letenju iznad okeana. Reč je o ptici čiji raspon krila zna da dostigne čak i 2,5 metara. Njegova sloboda se ogleda upravo u njegovom letenju, kao što se i pesnikova sloboda ogleda u njegovom slobodnom pesničkom izrazu.

 

Već u prvoj strofi pesme Albatros, Charles Baudelaire ukazuje na "dokone mornare" koji love iz zabave albatrose i pokušavaju da ih ukrote, opet iz čiste zabave, jer zapravo ne razumeju njihovu veličinu i snagu. Isto kao što oni koji ne razumeju pesnike pokušavaju da ih izvrnu ruglu i osudi. U drugoj strofi se javlja slika zbunjenosti velikih ptica. Njih su sada uhvatili mornari, a albatrosi su zbunjeni i sputani, jer im sada smetaju njihova krila, koja su im pre omogućavala slobodu.

 

U trećoj strofi pesme Albatros, Charles Baudelaire pomoću kontrasta prikazuje albatrosa koji je leteo, slobodan, a sada je sputan, na palubi broda. Drugi ga ponižavaju tako što mu jedan mornar duva dim, a drugi skače oko njega. Pažljiva analiza pesme Albatros, Charlesa Baudelairea ukazuje da je poslednja strofa ključna, jer u njoj čitalac shvata poentu pesme, a to je poređenje pesnika i albatrosa.

 

Pesma Albatros, Charlesa Baudelairea predstavlja odnos umetnika i društva koje ga ne shvata, a simbolično pesnik je prikazan kao albatros kome uskraćuju slobodu letenja.

 

Mornari su simbolično prikazani kao narod, koji je primitivan, neotesan, ne shvata umetnike i njihovo delo, kao što ni ljudi onog vremena nisu razumeli Charlesa Baudelairea.

 

Charles Baudelaire - Albatros

 

Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
lađa što nad ljutim vrtlozima plove.

 

Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu k'o veslima na obadve strane.

 

Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.

 

Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.

________________________________

 

Charles Baudelaire je rođen 1821. godine, a umro je 1866. Ceo svoj život provodi u Francuskoj. Mnogi ga smatraju pretečom književnog pravca znanog kao modernizam. Charles Baudelaire je rano ostao bez oca, a majka mu se nakon tog nemilog događaja vrlo brzo preudala. Njegov očuh je brinuo o njemu, ali je bio izuzetno strog. Zato mladi Charles Baudelaire već sa 14 godina oseća odsustvo i podršku majčine ljubavi, kojoj je praktično bilo zabranjeno da posećuje sina dok je bio u internatu.

 

Takođe i njemu je očuh zabranio da dolazi kući u tom periodu. Nećemo zalaziti u detalje njihovog odnosa, samo ćemo reći da je njegov očuh želeo da se Charles bavi pravom ili diplomatijom, međutim mladić je bio prilično neodlučan kada je u pitanju njegova budućnost. Čak je ostalo zabeleženo da je bio "uzvišen karakter, ponekad veoma mističan, a ponekad veoma nemoralan i ciničan". Bilo kako bilo, već u tom ranom mladićkom periodu, kada mu je bilo nepunih 20 godina, Charles Baudelaire je počeo da posećuje prostitutke, pa se još tada zarazio, za to vreme vrlo čestim polnim bolestima (sifilisom i gonorejom). Čak je ostalo zabeleženo da je u nekoliko navrata ostvario emotivnu vezu, pa i živeo sa prostitutkama, a sa ćerkom jedne od njih je bio najduže u vezi. Ostalo je zabeleženo i da je nju finansijski pomagao do kraja života, iako je njihov odnos imao nekoliko prekida.

 

Želeći da mu pomognu da se izvuče iz takvog načina života, očuh i brat ga šalju na putovanje u Indiju, a neke događaje sa tog putovanja Charles Baudelaire je ovekovečio i u svojim stihovima. Međutim, ni to putovanje ga nije mnogo promenilo. Za sve to vreme, Charles piše stihove i ne odustaje od svoje karijere književnika. Majka ga podržava u tome koliko je to u njenoj moći, a Baudelaire i dalje oseća njeno jako odsustvo.

 

Kada je imao svega 22 godine Charles Baudelaire postaje poznat kao rasipnik i raspusnik. Uz to, poznato je da je sav novac od velikog nasledstva koje dobio samo godinu dana ranije, vrlo brzo potrošio pa je sada kupovao čak i hranu na veresiju. Majku je besomučno molio da mu daje novac, kako bi uspeo da ostvari svoju karijeru književnika. Nije poznato koliko je i da li mu je majka u tom periodu uopšte pomagala. Upravo u tom periodu su nastale mnoge pesme njegove čuvene zbirke Cveće zla.

 

Svojim prvim objavljenim delom Salon iz 1845 Charles Baudelaire je već privukao pažnju ljudi. I pored toga, njegova finansijska situacija je bila izuzetno loša, pa je zabeleženo da je Charles Baudelaire pokušao da počini samoubistvo. U svom naumu nije uspeo, to je jasno. A dok se oporavljao, molio je majku da dođe da ga poseti i bude sa njim, ali koliko je poznato ona se oglušila o njegove molbe, jer joj je, kako se pretpostavlja drugi suprug to zabranjivao. Nakon toga, Charles Baudelaire je živeo kao beskućnik i bio je potpuno otuđen od svoje porodice nekoliko godina.

 

Godine 1847. je objavljena njegova novela La Fanfario. Zatim je učestvovao u revoluciji 1848. godine, ali se ubrzo povukao. Jer, kako je zabeleženo on je bio ponešen žarom revolucije i bio zainteresovan za politiku, ali mnogo više u emotivnom smislu. Bio je izuzetno lošeg zdravstvenog stanja i u vrlo lošoj finansijskoj situaciji. Često je molio majku da mu daje novac. U to doba se bavio prevodima priča Edgara Alana Poa i kako se smatra, Po je imao velikog uticaja na njegovo književno stvaralaštvo.

 

Godine 1857. je objavljena čuvena zbirka pesama Cveće zla, koja je naišla na oštru kritiku javnosti. Naravno bilo je i onih koji su shvatili širinu Bodlerovog duha i poezije, ali je činjenica da je predmet pesama privukao veliku pažnju javnosti. U ovoj zbirci Charles Baudelaire je pisao između ostalog i o ljubavi, teškoćama življenja, korupciji u društvu, ali se dotakao i ljubavi između osoba istog pola. Ova zbirka pesama se u to vreme smatrala u najmanju ruku skandaloznom, pa ne čudi što su i autor i izdavač i štampar bili osuđeni za "stvaranje prekršaja protiv javnog morala". Srećom, kažnjeni su samo novčano. Sve to je dovelo do toga da šest pesama iz ove zbirke budu "zaboravljene". Naknadno su objavljene tek 1866. godine i to u Briselu.

 

Kako mu je očuh u međuvremenu preminuo Charles Baudelaire se polako ponovo približio majci, želeći da sa njom uspostavi koliko toliko normalan odnos. Kasnije je i živeo sa njom u primorskom gradu Honfleuru, kada su nastale njegove pesme u kojima se prvi put oseća malo mirniji ton.

 

Nedugo zatim on odlazi u Belgiju, želeći da proda autorska prava na svoja dela i da tamo drži predavanja. Međutim, njegovo zdravstveno stanje se ubrzo pogoršava i on umire u Briselu 31. avgusta 1867. godine, dve godine nakon doživljenog moždanog udara. Čuveni francuski pesnik   Charles Baudelaire sahranjen je u prestonici ove zemlje.

 

Nakon njegove smrti svetlost dana su ugledala mnoga njegova dela. A majka ga je nadživela čak četiri godine i ostalo je zabeleženo da je upravo ona otplaćivala veliki deo njegovog duga.

 

Da biste razumeli bilo koje delo čuvenog francuskog pesnika, potrebno je da imate određena saznanja o njegovom životu. Jer u njegovim delima ima puno autobiografskog, mada se delo Charles Baudelaire često tumači bez autobiografskih motiva. Međutim, nisam saglasna sa tim, zato i želim prvo da se upoznate sa time ko je bio Šarl Bodler i kakav je njegov uticaj na celokupnu svetsku književnost. Tek onda će vaša analiza pesama ili bilo kog drugog dela velikog Charles Baudelairea biti kompletna. Njegov život, kao ni život mnogih drugih pesnika toga doba nije bio ni malo jednostavan.

 

Zbirku pesama Cveće zla je pripremao čitavih 10 godina, da bi je konačno izdao iste godine kada i Flober roman "Gospođa Bovari". Oba ova dela završila su na sudu, pod optužbom da se u njima prikazuju lascivne i nemoralne scene. Uz kauciju Baudelaire biva pušten iz zatvora, ali uz uslov da iz svoje zbirke istrgne neke pesme. Osim zbirke Cveće zla, Baudelaire je napisao i nekoliko eseja koji se posthumno objavljuju - Vestački rojevi, Romantička umetnost, i zbirku pesama u prozi Pariski splin.

 

Charles Baudelaire - Albatros

Charles Baudelaire - Jesenja pjesma

Charles Baudelaire - Mačka

Charles Baudelaire - Radosni mrtvac

Charles Baudelaire - Suglasja

Charles Baudelaire - Uništenje 

Charles Baudelaire - Veze

loading...
9 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Charles Baudelaire - Cvjetovi zla

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u