Cezaristička diktatura

Diktatura je oblik vladavine u kojoj jedna ličnost (što je najčešće) ili mala grupa uzurpira vlast i održava je bez ikakvog ograničenja i kontrole.

Običnu diktaturu karakteriše uzurpacija vlasti uz pomoć koje se monopolišu društvene delatnosti i državne uprave koji omogućavaju neometano sprovođenje samovolje u državi. Obični diktatori skloni su tiranskom luksuzu. Oblasti društvenog života za koje nisu zainteresovani mogu da povlaste i ne vrše potpunu nego delimičnu kontrolu (na primer, kulturu, kulturne, naučne i univerzitetske institucije). Povremenim akcijama, kada se po njihovom mišljenju slobodni duh razmahne u tim oblastima, delimično intervenišu. Dobar su primer intervencije prema intelektualcima, posebno profesorima univerziteta (za vreme diktature Franka u Španiji, i komunističkih diktatura u Mađarskoj, Čehoslovačkoj i Jugoslaviji).

Cezarističku diktaturu karakteriše neograničena samovolja diktatora koji državu i podanike drži u stalnoj pretnji vanrednim stanjem ili proizvodnje okolnosti (spoljašnji i unutrašnji neprijatelji, izdajnici) koje zahtevaju uvođenje vanrednog stanja. Takođe, diktator podgreva nadu podanika obećavajući i najavljujući otvaranje velikih projekata i radova koji će omogućiti ekonomsku stabilnost, zadovoljstvo i sreću svima. Na njegovom repertoaru je i reformisanje zdravstvenog i socijalnog zakonodavstva (zdravlje je primarna potreba i interes i građani su za dobro i efikasno funkcionisanje zdravstvenih institucija izuzetno zainteresovani, što diktator vešto koristi najavljujući stalno bolje dane za njihovu zdravstvenu, ali i socijalnu sigurnost, odnosno za bolju životnu egzistenciju).

Diktator javnost obasipa uz pomoć opakih propagandista (lažova i zlotvora) senzacijama. Senzacije uništavaju vrednosti i vrednosni sistem, a javnost i javno mnjenje dezorjentišu i pogrešno usmeravaju. Cilj senzacije je da se ljudi udalje ili da im se skrene pažnja s bitnih pitanja i problema zajedničkog života. Iza senzacija nečiji lični i posebni interes najčešće se realizuje kao opšti.

Senzacije produbljuju krizu i odlažu donošenje ispravnih i valjanih odluka. Senzacijama se uništava javnost i truje javno mnjenje. Senzacije izjednače istinu i laž, pravdu i nepravdu, dobro i zlo, ljubav i mržnju, lepo i ružno, pa ljudi izgube vrednosne orjentire i kompase. Sve u njegovoj vladavini se izmeša i na taj način razara i uništava. javne laži, klevete i likvidacije pomućuju zdravi razum i šire strahove i strepnje. Vladavina cezarističkih diktatora nameće kao dominantan obrazac uz pomoć kojeg se vlada, obrazac loših osećanja (zavist, mržnja, pakos) i rđavih stanja (strah, strepnja, panika i lukavrstvo).

Cezaristički diktator oslanja se na tajnu policiju (najčešće formira više takvih policija da se one ne bi otrgle, odnosno da bi tajno jedne druge kontrolisale), proceduralne trikove vezane za izbore i izborne jedinice i zloupotrebu referenduma (referendum kao demokratsko sredstvo raspisuje se za one probleme za koje građani nisu ni kvalifikovani niti spadaju u domen njihovog odlučivanja, na taj način se skida odgovornost sa odgovornih).

Ova diktatura obezvređuje institucije vlasti i svodi ih na ritualne i svečarske svrhe. Ona podstiče fanatizam, ekstremizam i radikalizam kod određenih grupa koristeći ih za razaranje političkog života, ekonomskog sistema i socijalnog i kulturnog miljea.

Autoritativnost se oslanja na autoritarne ličnosti (patrijarhalni obrazac formiranja ličnosti) iz kojih nastaju podanici i tradicionalni politički autoriteti (vođe). Autoritativna vladavina i ne poznaje i ne prihvata građanina (svesnog i slobodnog političkog subjekta).

________________

Milan Milenković - Diktatura i strahovlada

Nema dana da se na nekom internet portalu Milo Đukanović i Aleksandar Vučić ne nazovu diktatorima, a njihovi režimi - diktaturama. Time ih, zapravo, podižemo za stepenicu više od one na kojopj se nalaze, jer je njihova vladavina daleko više nalik latino - američkim strahovladama, nego evropskim diktaturama.

Koje su to razlike između diktature i strahovlade?

1. Diktatura podrazumeva idelogiju. Diktatori nisu elastični momci, koji svakih pet godina menjaju uverenja i prelaze na „modernija". Iako se diktatorima pripisuje svemoć, oni samo jednu stvar nisu u stanju da promene: ideologiju. Nezamislivo je da Hitler postane liberal, Musolini promoter ljudskih prava, a Staljin, Tito i Kastro kapitalisti.

Za strahovlade je karakteristično da nikad ne znate s kojom će ideologijom vladar da se probudi. Koja god da ta ideologija bude, svak je obavezan da je sledi, makar mu, prilikom zaokreta, pršljen ispao.

2. Diktatori, čak i kad uživaju u luksuzu, ostaju potpuno slepi za novac i ne knjiže imovinu na sebe. „Strahovladari" obavezno imaju masne bankovne račune i knjiže na sebe sve što en može da se pomeri.

3. Nema diktatora koji može da vlada sa 20% podrške biračkog tela, ili stanovništva. U demokratskim strahovladama to je redovan slučaj: simuliranjem slobodnih izbora, 20% se pretvara u većinu. Pošto sam, lično, od diktatura prošao samo kroz Titovu, svdeočim da bi, da se ikad odlučio za slobodne izbore, sigurno dobio natpolovičnu većinu. To što je on hteo 99,98%, stvar je epohe i sujete. Mislim da isto važi za Hitlera, Staljina i ostale diktatore.

4. Represivni aparat diktature je značajno manji, nego što je to slučaj u strahovladama. SFRJ je imala oko 40 000 policajaca na 22 miliona stanovnika, dok samo Srbija danas ima oko 48 000. Policija je u diktaturama slabo opremljena i ma slab socijalni status. Setimo se šta je policija vozila u Titovoj diktaturi i kako je bila opremljena. Danas, u modernim strahovladama, policija vozi veoma skupe automobile, ima najmoderniju opremu za suzbijanje demonstracija, a najagresivniji delovi policijskog aparata imaju plate u rangu ministara.

U diktaturama policija ne sarađuje sa kriminalcima, dok je u strahovladama najnormalnija stvar da policija, u stvari, organizuje kriminal i vuče benefite iz toga. Teško je zamisliti Rankovića kako pije kafu sa nekim narko - dilerom, dok je u strahovladi to pojava koja više nikoga ne uznemirava.

U diktaturi postoje pravila igre i granice. Ko ne čačka mečku, može da živi mirno. U strahovladi načelno postoje slobode, ali je upotreba sile arbitralna. Nikad ne znaš da li ćeš zbog nečega nadrljati.

U diktaturama pravosudni sistem, osim u slučaju političkih delikata, ne trpi nikakav pritisak izvršne vlasti. U strahovladi je pritisak na pravosuđe za sve i svašta, najredovnija stvar. Moj prijatelj, tužilac u penziji, kaže da je, za trideset godina rada u tužilaštvu, jednom bio pozvan telefonom rtadi intervencije. Radio je do 2001-e.

5. Društvena prohodnost u diktaturama je dinamična, dok se u strahovladama stvaraju kaste, izolovane grupe, u koje se može ući samo preko partijskog angažmana, ili preko kriminalnih radnji. Znanje, stručnost i slične zezalice, niko ne mari. Partijska pripadnost je, u diktaturama, važna samo na dnu lestvice, dok docnije ne igra nikakvu ulogu. Kada je, u JNA, desetak pukovnika jurišalo na jedno generalsko mesto, na primer, partijska pripadnost nije bila kriterijum, jer su već svi bili članovi SKJ.

U diktaturi je moguće da, na pošten način, od pastira postaneš inžinjer, pravnik, ili ma šta drugo. Danas, za decu iz siromašnih porodica, nema načina da na pošten način dođu do visokih zvanja.

6. Svaka diktatura insiistira na razvoju privrede i industrije, makar po cenu velikih žrtava, dok strahovlade devastiraju svoje zemlje i stanovništvo, da bi vladari sebi napunili džepove.

7. Diktatori nisu ničije marionete. Čak i kad prave kompromise, prave ih kao suvereni vladari. U strahovladama na vlasti su isključivo marionete, koje svoju zemlju podvode stranim centrima moći.

8. U diktaturama ljudi ne smeju da misle slobodno, a u strahovladama to više i ne umeju. Ograničenja sloboda u diktaturama je jasno, precizno i relativno trajno. U strahovladi se ograničenje sloboda izvodi perfidno, uvođenjem nejasnih, mutnih i relativno kratkotrajnih zakonskih odredbi, tako da se, u šumi propisa, gubi orijentacija. Iza raznih novih delikata, poput „govora i jezika mržnje", „diksriminacije po polu, rasi i veri", krije se ogroman represivni potencijal.

9. Diktatori štite kulturu svoje zajednice i imaju kulturnu politiku. Srbija je, tokom komunističke diktature, finansirala iz budžeta čak 132 javne manifestacije (BITEF, BEMUS, FEST, Vukov sabor itd.), a danas samo dve. Indirektno se, kroz „projekte", danas finansiraju akulturalne manifestacije, poput Egzita i sl. Strahovlada uništava kulturu. Pod diktatorima bi tvorci Farme i Velikog brata bili u mardelju, a danas su „kulturni radnici".

Diktature proizvode zrele ličnosti, orijentisane u vremenu i prostoru, obrazovane i gotovo trenutno sposobne za radni proces; strahovlade proizvode sluđenog podanika, nesposobnog da se snađe u datim okolnostima, osim ako se ne ugura u krimialno-politički milje.

10. Nema diktature koja ne forsira vojno-industrijski kompleks, čije je postojanje uslov za suverenost. Strahovlade, budući nesuverene po prirodi, a nezainteresovane za industrijski razvoj, uništavaju odbrambene sisteme.

Naravno da diktature nisu slatke, ali su strahovlade daleko, daleko gore.

U diktaturama postoje čak i konzistentne tačke otpora, koje često skupo plaćaju svoje protivljenje režimu; u strahovladi je sve razdrobljeno, svako stoji sam naspram sistema. Diktatori imaju slabu opoziciju, vladari u strahovladama imaju simuliranu opoziciju.

Jednom rečju, govoriti da su Milo i Vučić diktatori, jeste odavanje počasti, kakvu oni ne zaslužuju.

Preuzeto - in4s.net