Čarls Bukovski - Zabeleške matorog pokvarenjaka lektira

Čarls Bukovski - Zabeleške matorog pokvarenjaka

Čarls Bukovski - Zabeleške matorog pokvarenjaka  

 

Ove zabeleške (a može i dnevnik da bude!) su da kažemo, zbirka kratkih priča koje je Bukovski napisao za svoju kolumnu u časopisu Open City iz Los Anđelesa u periodu 1967-1969. Tih, priča ima ravno 39. Dobro je, nije okrugao broj. To je Bukovski. Udri kontru. Tamo gde i ne treba. Bukovski je slavu i ime (i to nešto dolara što je pokupio!), stekao upravo, pišući prozu - kratke romane i priče. Bludni sin, Pošta, znate već sve te naslove. Ove zabeleške su toliko u njegovom prepoznatljivom duhu i maniru, da čak i da ispod naslova nemate naznačeno ime pisca, lako biste pogodili čije ime nedostaje.

 

Dobar pisac se razlikuje od lošeg pisca samo u jednom, a to je dovoljno! Dobar "piše ono što živi", a loš "živi ono što piše". Možda zvuči trivijalno, ali u tome je razlika.

 

Od mojih prvih đačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih.

 

Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

 

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!

 

To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.

 

Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom.

__________________________________

 

Čarls Bukovski (16. avgust 1920 - 9. mart 1994) američki pesnik, pripovedač i romanopisac danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva.

 

Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj. Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života.

 

Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu "Ham on Rye". Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona MekKulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac.

 

Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis "Stori" objavljuje njegovu priču "Aftermath of a Lenghty Rejection Slip". Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles.

 

1947. godine upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa "Arlekin". U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u "Arlekinu" i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu "Post Office".

 

Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim "andergraund" časopisima. Svoju prvu zbirku pesama "Flower, Fist and Bastial Wail" Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće "Outsider" Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu "Outsider of the Year", a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu "Chicago Literary Times". Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča "All Assholes in the World and Mine" objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama "At Terror Street and the Agony Way" (1968) i "The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill" (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom "The Notes of the Dirty Old Man" u časopisima "Open City" i "Los Angeles Free Press" koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije.

 

1970. godine Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće "Black Sparrow Press" Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman "Post Office". Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za "andergraund" pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973 godine posle prikazivanja dokumentarnog filma "Bukovski" reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama.

 

1976. godine upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985 godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa "U2" mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1983 godine snimljen je italijanski film "Priče o običnom ludilu" sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film "Barfly" koji je snimljen 1987 godine sa Mikijem Rurkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992 godine izlazi iz štampe zbirka pesama "The Last Night of the Earth Poems", poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca.

 

Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994 godine od leukemije. Sahranjen je u "Grean Hills" memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru.

 

Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi...

 

Zbirke kratke proze: Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA...

 

Književni stil - Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima "bitničke" generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu...

 

Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči "Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats", a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane Post Office, Faktotum, Žene, Bludni sin.

 

Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za "andergraund" pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas.

 

Čarls Bukovski - Dva meko kuvana jaja

Čarls Bukovski - Čudo najkraće tajne

loading...
3 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Čarls Bukovski - Zabeleške matorog pokvarenjaka

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u