Car Lazar i Carica Milica - Analiza pesme lektira

Car Lazar i Carica Milica - Analiza pesme

Car Lazar i Carica Milica - Kosovski ciklus narodnih epskih pesama


Analiza narodne pesme Car Lazar i carica Milica - Pesma Car Lazar i carica Milica pripada krugu pesama o Kosovskom boju. U njenoj sadržini je atmosfera neposredno pred bitku, nekoliko slika iz toka boja i ishod bitke. Na kraju je blagosiljanje Miloša Obilića i proklinjanje Vuka Brankovića - tu su začeci kosovske legende i kosovskog mita. U pesmi se jasno uočavaju tri sadržinske celine.

 

I. Večera - uoči odlaska na Kosovo Car Lazar i carica Milica.

Moli ga da joj ostavi "jednog brata sestri od zakletve".

 

II. Jutro - dan odlaska srpske vojske na Kosovo

Carica Milica stoji "gradu kod kapije" očekujući izlazak vojske.

1. Carica i Boško Jugović.

2. Carica i ostala braća.

3. Carica i Vojin Jugović.

4. Sluga Goluban odnosi u dvor onesvešćenu caricu i odlazi na Kosovo.

 

III. Sutradan - dan bitke na Kosovu

1. Dva vrana gavrana i carica Milica.

2. Sluga Milutin i carica Milica

a) blagosiljanje Miloša Obilića,

b) proklinjanje Vuka Brankovića.

 

Sadržina i značenje - U naslovu pesme su imena cara Lazara i carice Milice. Otkud car i carica? U ciklusu kosovskih pesama postoji pesma Propast carstva srpskoga; i u drugim pesmama za Lazara će se reći "car". U narodu je ostala svest o postojanju jakoga carstva srpskog za vladavine cara Dušana pa je do propasti toga carstva došlo upravo na Kosovu; a propalo je zbog nesloge velikaša (Uroš i Mrnjavčevići), koja je dovela čak do izdajstva pripisanog Vuku Brankoviću. U narodu je živeo mit o mučeničkoj smrti kneza Lazara, ljubav i poštovanje prema njegovoj ličnosti, pa mu je podario titulu cara - nisu Srbi na Kosovu izgubili kneževinu nego carstvo što je veliki gubitak i velika tragedija. U pesmi, međutim, nisu u središtu priče i događanja ni car Lazar ni carica Milica. U središtu priče je rodoljubivo nadahnuće srpskih velikaša i običnih ljudi, slugu, na primer; u središtu priče je svest o neminovnosti borbe, o nužnosti sopstvenog doprinosa toj borbi; to je priča o pogibiji svega plemstva i vojske, priča o podvigu i izdajstvu. Car i carica samo su povodi za kazivanje priče o stradanju na Kosovu i o propasti carstva srpskog.

 

Carica Milica je molila cara Lazara da joj od boja oslobodi bar, jednog brata sestri od zakletve"; car joj odobrava da sama odabere i ostavi jednog od braće. Kada je sutradan tražila od Boška Jugovića da ostane, on joj odgovara:

 

Idi, sestro, na bijelu kulu;

a ja ti se ne bih povratio,

ni iz ruke krstaš barjak dao,

da mi care pokloni Kruševac.

 

Ni jedan od braće ne prihvata sestrinu molbu, svi su spremni da umru "za krst časni (...) i za vjeru". Svi Jugovići su svesni svoje dužnosti prema sestri i njihova ljubav prema njoj je nesumnjiva, ali je domovina iznad svega. Njih u boj vodi osećanje dužnosti prema narodu, domovini i caru.

 

Carica Milica, u trenutku razgovora sa braćom samo je sestra koja želi da u vreme bitke ima pored sebe jednoga brata kao sigurnost i potporu, ali i brata za zakletvu (od devetoro braće da joj bar jedan ostane živ). Snažno je pogodilo odbijanje braće da bar jedan ostane s njom, to je povredilo njenu sestrinsku ljubav, izazvalo nevericu, pogodilo kao grom: povređenost je utukla, izgubila je svest.

 

Narodni pesnik je sluge prikazivao kao ljude koje su gospodari cenili i poštovali, ali su i sluge volele svoje gospodare kao najrođenije. Ova idealizacija odnosa plemstva i potčinjenih izraz je želje i namere pesnika da prikaže opštu slogu i ljubav, uzajamno poštovanje i poverenje u odsudnom vremenu. Sluga Goluban plače od tuge što carica Milica pati, ali i zbog careve naredbe da ostane kraj carice. Ipak, nadvladala je svest o dužnosti prema domovini i Goluban odlazi na Kosovo. I sluga Milutin je hrabar borac na Kosovu:

 

Nosi desnu u lijevoj ruku

na njemu je rana sedamnaest,

vas mu konjic u krv ogreznuo.

 

U narodnom pesnnštvu gavrani su simboli loših vesti i nesreća: oni će majci Jugovića doneti sa Kosova ruku Damjanovu, ovde carici Milici donose poraznu vest:

 

Vojske su se juče udarile,

obadva su cara poginula;

od Turaka nešto i ostalo,

a od Srba i što je ostalo,

sve ranjeno i iskrvavljeno!

 

Sluga Milutin će carici reći "Svi ostaše gospo na Kosovu", poimence će opisati kako je ko poginuo i koliko je Turaka palo pored njega i

 

još ostade Boško Jugoviću,

krstaš mu se po Kosovu vije;

još razgoni Turke na buljuke,

kao soko tice golubove.

 

Boško Jugović je poslednji junak koji i dalje pruža otpor na Kosovu. Kao da narodni pesnik nije smogao snage da i njegovu smrt opiše: ostao je da se bori, da njegova borba traje.

 

Sluga Milutin završava svoje kazivanje o boju jednim blagoslovom i jednom kletvom:

 

Miloš zgubi turskog car-Murata i

Turaka dvanaest hiljada;

bog da prosti ko ga je rodio!

On ostavi spomen rodu srpskom,

da se priča i pripovijeda

dok je ljudi i dok je Kosova.

A što pitaš za prokletog Vuka,-

proklet bio i ko ga rodio!

prokleto mu pleme i koljeno!

On izdade cara na Kosovu

i odvede dvanaest hiljada,

gospo moja, ljutog oklopnika!

 

U ovim stihovima jedan je od izvora nastajanja kosovske legende i kosovskog mita.

 

Kosovska legenda

 

Malo je pisanih svedočanstava o Kosovskom boju. Prvi zapis o boju nastao je četrdeset i dve godine kasnije, 1431. godine, iz pera Konstantina Filozofa, biografa despota Stefana Lazarevića;

 

Usta, naime, knez Lazar i pođe na Turke. Boj se dogodi na mestu koje se zove Kosovo, i bi ovako. Vojni ljudi su nastupali jedan protiv drugoga sa svojim zastavama. A beše neki veoma blagorodan plemić kojega su zavidljivci bili odali gospodaru kao da će neveru učiniti. I on, da bi posvedočio i vernost i junaštvo, izabra zgodno vreme i zaleti se na samog velikog načelnika, načinivši se kao da je begunac. Put mu se otvori, a kada je bio blizu, zaleti se i satera mač u toga samog ohokog i strašnog samodršca. Tu i on sam padne od Turaka. I u prvi mah pokažu se jači oni što su bili s Lazarom, i pobeda se privi na njihovu stranu. Ali ne beše to vreme izbavljenja. Stoga u tom istom boju odoli naposletku sin ubijenog cara, jer je bog tako popustio te da se i onaj velikan i oni što su s njim bili uvenčaju vencem mučeničkim. I šta je bilo potom? Blaženi se okonča sečenjem glave, a njegovi mili drugovi primiše smrt istim načinom pre njega, moleći mu se što su mogli lepše da oni svrše pre njega, te da njegovu smrt očima ne gledaju.

 

Konstantin Mihailović - iz Ostrovice, koga su Turci zarobili kao mladića i odveli u janičare, piše 1499. godine u Janičarovim uspomenama:

 

Gospoda koja su bila naklonjena Lazaru borila su se junački i verno kraj njega, ali drugi, gledajući kroz prste, posmatrali su bitke, i zbog ove nevere i nesloge (i zavisti rđavih i nevaljalih ljudi) bitka je izgubljena.

 

U dugim vekovima ropstva pod Turcima stvaran je kosovski mit. Narodni pevač je u epsku pesmu o Kosovu uneo mnoge scene, događaje i ličnosti za koje istorija nema nikakvih svedočanstava. Pevajući o boju na Kosovu, o toj najvećoj tragediji srpskog naroda, kada je izginula sva vlastela i njihove vojske, kada je srpski narod izgubio i državu i slobodu, narodni pevač je tražio i nalazio uzroke poraza, vajao je likove neustrašivih boraca i heroja, ali i likove tragičnih junaka. Tako je nastajala kosovska legenda. Njeno nastajanje ima više podsticaja:

 

- potreba za ljudskim moralnim obrascima koji će služiti kao uzor savremenicima; stvarana je specifična vrsta morala, "kosovska etika";

- ljubav prema domovini koja jeste izgubila slobodu, ali je ponovo mora izvojevati; zato su potrebni primeri i uzori;

- mržnja prema neprijatelju i zavojevaču: legendarni događaji i junaci osveta su za ponižavanje u ropstvu.

 

Narodni pevač gradio je sopstvenu viziju Kosovskog boja mešajući istoriju i legendu. On će stvoriti grandioznu figuru Miloša Obilića o kome nema pomena u istorijskim izvorima. On će stvoriti legendu o Jugovićima za koje istorija ne zna. U bitku će uvesti Mrnjavčeviće koji su poginuli osamnaest godina pre Kosovskog boja. Narodni pevač će stvoriti i mit o izdajstvu Vuka Brankovića.

 

Ep o Kosovu priznaje brojnu nadmoćnost turske vojske, ali zato stvara junake koji, kao Miloš Obilić, poseke 12.000 Turaka, ili, kao Srđa Zlopogleđa, koji po "dva i dva na koplje nabija, preko sebe u Sitnicu tura". Ali, i pored takvih junaka, i pored opšteg rodoljubivog poleta, bitka je izgubljena. Neminovno se nametalo pitanje: zašto je bitka izgubljena? To je bilo ključno pitanje, pitanje nacionalne časti. Morao se pronaći razlog, morao se opravdati poraz. U kosovskim pesmama poraz se objašnjava (pravda) nekolikim uzrocima.

 

(1) Nadmoćnost turske vojske naglašava se u nekoliko pesama, ali su dve karakteristične: Banović Strahinja i Kosančić Ivan uhodi Turke.

(2) Opredeljenje za "krst časti" i "nebesko carstvo" svestan je ulazak u bitku koja se ne može dobiti. "Ove dve slike postale su neka vrsta znamenja onog izazova istoriji i realnosti koji se prirodno javlja u situacijama u kojima je jedna realna ljudska zajednica suočena s opasnošću istrebljenja i uništenja, u kojima se jedino zaumnim naporom svoje kolektivne volje može održati". (S.Koljević)

(3) Božja volja se spominje već u tekstu Konstaitina Filozofa: "ne beše to vreme izbavljenja", jer je bog tako popuštio", pa je taj razlog (božja volja) ušao i u pesmu (Propast carstva srpskog); poraz je doživljen i kao božja kazna zbog nesloge među velikašima.

(4) "Nevera i nesloga", zapisao je Konstantin Mihailović; nesloga je naglašena već u pesmama pretkosovskog ciklusa; nevera se sluti iz Kletve kneževe:

 

Ko ne dođe na boj na Kosovo -

od ruke mu ništa ne rodilo:

ni u polju bjelica pšenica,

ni u brdu vinova lozica!

 

ali se konkretizuje u pesmi Kneževa večera: dok knez nazdravlja Milošu kao prvoj veri a potonjoj neveri, Miloš imenuje Vuka Brankovića kao neveru a "viđećemo u polju Kosovu/ko je vjera, ko li je nevjera". U pesmi Propast carstva srpskog izdajnik je imenovan:

 

Bog ubio Vuka Brankovića,

on izdade tasta na Kosovu!

 

Istorija je nepobitno dokazala da se Vuk Branković borio na Kosovu, da se povukao iz bitke tek kada je sve bilo izgubljeno, te da je posle toga i dalje pružao otpor Turcima ali je ubrzo potpao pod njihovu vlast. Vuk Branković, dakle, po istoriji, nije bio izdajnik. Zašto je onda u kosovskom epu određen kao izdajnik? Ima više objašnjenja:

 

- bio je u boju a ostao živ (svi ostali su poginuli);

- na Kosovu se odigrala bitka, a on je posle vladao ovom zemljom kao turski vazal;

- bio je u zavadi sa kneginjom Milicom i njenim sinovima oko vlasti;

- vladavinu Đurđa Brankovića, sina mu, narod je zapamtio po zlu (za njegovu ženu Jerinu uvek se kaže prokleta Jerina).

_________________________________

 

Carica Milica bila je žena srpskog kneza Lazara i pravoslavna svetiteljka. Njen otac je bio knez Vratko, u narodu poznat kao Jug Bogdan, koji je pripadao lozi Nemanjića. Milica je rođena 1335. godine, a udala se za kneza Lazara 1353 godine. U tom braku rodila mu je osmoro dece, tri sina i pet kćerki. Nakon pogibje kneza Lazara u Kosovskom boju 1389. godine, kneginja Milica je preuzela njegove državne poslove. Pored upravljanja državom Milica se bavila i književnošću. Kada je njen sin Stefan porastao i postao vladar, Milica je napustila državne poslove i sa Jefimijom, svojom rođakom, koja je bila udovica despota Uglješe otišla je u Ljubostinju, manastir koji je sama osnovala. U njemu se zamonašila i dobila ime Evgenija. Ostatak svog života Milica je provela u Ljubostinji, gde je umrla i sahranjena 1405. godine.

 

Milica je imala devetoro braće i noć uoči bitke na Kosovo polju razmisljala je o njima. Bilia je pametna i znala je da je bitka unapred izgubljena, da su njen muž i braća spremni da umru na bojnom polju. Zato je za večerom, u intimoj atmosferi porodičnog doma zamolila svog muža Lazara do ne vodi svu njenu braću u bitku i da joj otavi barem jednoga. Time je pokazala svoju ljubav prema njima. Njena sestrinska ljubav je bila ogromna, a životi njene braće su joj bili važniji od svega. Jutro uoči polazka u bitku Milica je dugo i nestrpljivo čekala trenutak kada će se srpska vojska pojaviti na kapiji dvora. Čim je ugledala Boška Jugovića, njenog najstarijeg brata čvrsto ga je zagrlila i tihim glasom zamolila da ne ide u bitku. Kada je odbio njenu molbu ona se nije predala, već je odmah pitala drugog brata Vojina, ali je ni on nije poslušao. Milica veoma teško podnela njihovo odbijanje. Osetila je ogroman bol, pala na kamen i onesvestila se! Jutro posle bitke na prozor kule sletela su dva vrana gavrana. Iako su gavrani predstavljali smrt, imala je nadu da je bar neko ostao živ. Sluga Milutin je uništio njenu nadu tako sto je saopstio konačan ishod bitke. Milica je saznala za gubitak najmilijih. Bila je jaka i izdržljiva, pa je sve to dobro podnela.

 

Milica je bila pametna, osjećajna, izdržljiva i veoma hrabra žena. Mnogo je volela svoog muža i svoju braću. Njena velika sestrinska ljubav je simbol ljubavi koja nema granica i koja se ne može izmeriti i ni sa čim uporediti.

 

Car Lazar i carica Milica - jedna je od najlepših. Veoma uspele kompozicije. obuhvata najznačajnija doživljavanja kosovskih junaka uoči boja. polazak u boj i. najzad. dolazak glasnika koji kazuje tok i posledice krvavog sukoba. Pesma ost\raruje izuzetno snažne. upečatljive likove kosovskih ratnika koji borbu za slobodu osećaju kao najveću dužnost i čast. Boško Jugović odbija da ostane sestri "od zakletve". iako je od cara dobio odobrenje:

 

O moj brate. Boško Jugoviću!

Car je tebe mene poklonio.

Da ne ideš na boj na Kosovo.

I tebe je blagosov kazao.

Da daš baijak. kome tebe drago.

Da ostaneš sa mnom u Kruševcu.

Da imadem brata od zakletve.

 

Al' sovori Boško Juaoviću:

Idi. sestro. na bijelu kulu;

A ja ti se ne bili povratio,

Ni iz mke krstaš baijak dao.

Da mi care pokloni Kruševac;

Da mi reče dmžina ostala:

Gle strašivca. Boška Jugovića!

On ne smjede poći u Kosovo

Za krst časni krvcu proljevati

I za svoju vjeru umrijeti.

 

Sestra redom zaustavlja braću i moli ili da sa njom bar jedan ostane. ali svi redom odbijaju. Na kraju iscrpljena pada. Knez Lazar naređuje slugi Golubanu da ostane:

 

Kad to začu sluga Golubane.

Proli suze niz bijelo lice,

Pa odsjede od konja labuda,

Uze gospu na bijele ruke,

Odnese je na tananu kulu;

Al' svom srcu odoljet' ne može,

Da ne ide na boj na Kosovo,

Već se vrati do konja labuda,

Posjede ga, ode u Kosovo.

 

Sutradan cmi gavranovi, vesnici nesreće, sleću na kulu kneza Lazara i caiici saopštvaju tužne vesti:

 

Viđeli smo dvije silne vojske;

Vojske su se juče udarile,

Obadva su cara poginula;

Od Turaka nešto i ostalo,

A od Srba i što je ostalo,

Sve ranjeno i iskrvavljeno.

Istom oni tako besjeđahu,

Al' eto ti sluge Milutina.

Nosi desnu u lijevoj ruku,

Na njemu je rana sedamnaest,

Vas mu konjic u krv ogreznuo;

Veli njemu gospođa Milica:

Što je, bolan, slugo Milutine?

Zar izdade cara na Kosovu?

 

U caričinom obraćanju slugi Milutinu, naslućuje se motiv izdaje u činjenici da je neko živ, pa makar na samrti bio. Sledi završna scena o izdaji Vuka Brankovića:

 

A što pitaš za prokletog Vuka,

Proklet bio i ko ga rodio!

Prokleto mu pleme i koljeno!

On izdade cara na Kosovu

I odvede dvanaest liiljada,

Gospo moja! ljutog oklopnika.

 

Tema - Ljubav Milice prema mužu i braći, Lazarevo razumevanje i ljubav prema Milici.

Glavni likovi - Knez Lazar, carica Milica

Ostali likovi - Boško Jugović, Vojin Jugović, sluga Milutin

 

Kompozicija pesme se sastoji iz tri dela.

- Noć uoči bitke: Ponovljen motiv iz Kneževe večere. Večera kneza Lazara  uoći boja, ali ovog puta u porodičnoj intimnoj atmosferi sa suprugom Milicom.

- Jutro pre polaska u boj: Motiv sestrinske ljubavi izražen kroz Miličinu molbu braći da odustanu od bitke. Portret epskog junaka Boška Jugovića

- Dijalog Milice i dva crna gavrana. Dijalog Milice i sluge Milutina.

 

Jezik i stil - Stih ovih pesama je deseterac. Narodni stvaralac je tu strogo dosledan, pa zbog toga imamo mešavinu ekavice i ijekavice, opisi su bogati stalnim epitetima: koplja bojna, vita rebra, bijele ruke.

__________________________________

 

Car Lazar i carica Milica

 

Car Lazare sjede za večeru,

Pokraj njega carica Milica;

Veli njemu carica Milica:

"Car-Lazare, srpska kruno zlatna,

Ti polaziš sjutra na Kosovo,

S' sobom vodiš sluge i vojvode,

A kod dvora nikog ne ostavljaš,

Care Lazo, od muškijeh glava,

Da ti može knjigu odnijeti

U Kosovo i natrag vratiti;

Odvodiš mi devet mile braće,

Devet braće, devet Jugovića:

Ostavi mi brata bar jednoga,

Jednog brata sestri od zakletve."

 

Njoj govori srpski knez Lazare:

"Gospo moja, carice Milice,

Koga bi ti brata najvoljela

Da t' ostavim u bijelu dvoru?"

"Ostavi mi Boška Jugovića."

Tada reče srpski knez Lazare:

"Gospo moja, carice Milice,

Kada sjutra bijel dan osvane,

Dan osvane i ograne sunce,

I vrata se otvore na gradu,

Ti išetaj gradu na kapiju,

Tu će proći vojska na alaje:

Sve konjici pod bojnim kopljima,

Pred njima je Boško Jugoviću,

I on nosi krstaša barjaka,

Kaži njemu od mene blagoslov,

Nek da barjak kome njemu drago,

Pa nek s tobom kod dvora ostane."

 

Kad ujutru jutro osvanulo

I gradska se otvoriše vrata,

Tad išeta carica Milica,

Ona stade gradu kod kapije,

Al' eto ti vojske na alaje:

Sve konjici pod bojnim kopljima,

Pred njima je Boško Jugoviću

Na alatu, vas u čistom zlatu,

Krstaš ga je barjak poklopio,

Pobratime, do konja alata;

Na barjaku od zlata jabuka,

Iz jabuke od zlata krstovi,

Od krstova zlatne kite vise,

Te kucaju Boška po plećima;

Primače se carica Milica,

Pa uvati za uzdu alata,

Ruke sklopi bratu oko vrata,

Pak mu poče tiho govoriti:

"O moj brate, Boško Jugoviću,

Car je tebe mene poklonio,

Da ne ideš na boj na Kosovo,

I tebe je blagoslov kazao

Da daš barjak kome tebe drago,

Da ostaneš sa mnom u Kruševcu,

Da imadem brata od zakletve."

Al' govori Boško Jugoviću:

"Idi, sestro, na bijelu kulu;

A ja ti se ne bih povratio,

Ni iz ruke krstaš barjak dao,

Da mi care pokloni Kruševac;

Da mi reče družina ostala:

Gle strašivca, Boška Jugovića!

On ne smjede poći u Kosovo

Za krst časni krvcu proljevati

I za svoju vjeru umrijeti."

Pak proćera konja na kapiju.

 

Al' eto ti starog Jug-Bogdana,

I za njime sedam Jugovića,

Sve je sedam ustavljala redom,

Al' nijedan ni gledati neće.

Malo vreme zatim postajalo,

Al' eto ti Jugović-Voina,

I on vodi careve jedeke

Pokrivene sa suvijem zlatom,

Ona pod njim uvati kulaša,

I sklopi mu ruke oko vrata,

Pa i njemu stade govoriti:

"O moj brate, Jugović-Voine,

Car je tebe mene poklonio,

I tebe je blagosov kazao

Da daš jedek' kome tebe drago,

Da ostaneš sa mnom u Kruševcu,

Da imadem brata od zakletve."

Veli njojzi Jugović Voine:

"Idi, sestro, na bijelu kulu;

Ne bih ti se junak povratio,

Ni careve jedeke pustio,

Da bih znao da bih poginuo;

Idem, sejo, u Kosovo ravno

Za krst časni krvcu proljevati

I za vjeru s braćom umrijeti."

Pak proćera konja na kapiju.

 

Kad to viđe carica Milica,

Ona pade na kamen studeni,

Ona pade, pak se obeznani;

Al' eto ti slavnoga Lazara:

Kada viđe gospođu Milicu,

Ud'riše mu suze niz obraze;

On s' obzire s desna na lijevo,

te dozivlje slugu Golubana:

"Golubane, moja vjerna slugo,

Ti odjaši od konja labuda,

Uzmi gospu na bijele ruke,

Pak je nosi na tananu kulu;

Od mene ti bogom prosto bilo,

Nemoj ići na boj na Kosovo,

Već ostani u bijelu dvoru."

Kad to začu sluga Golubane,

Proli suze niz bijelo lice,

Pa otsjede od konja labuda,

Uze gospu na bijele ruke,

Odnese je na tananu kulu;

Al' svom srcu odoljet ne može

Da ne ide na boj na Kosovo,

Već se vrati do konja labuda,

Posjede ga, ode u Kosovo.

 

Kаd je sjutrа jutro osvаnulo,
Dolećeše dvа vrаnа gаvrаnа
Od Kosovа poljа širokogа,
I pаdoše nа bijelu kulu,
Bаš nа kulu slаvnog Lаzаrа,
Jedаn grаkće, drugi progovаrа:
Dа l je kulа slаvnog knezа lаzаrа,
Il u kuli niđe nikogа nemа?"
To iz kule nitko ne čujаše
Već to čulа cаricа Milicа.
Pа izlаzi pred bijelu kulu,
Onа pitа dvа vrаnа gаvrаnа:
Oj Bogа vаm, dvа vrаnа gаvrаnа!
Otkudа ste jutros polećeli?
Nijeste li od poljа Kosovа?
Viđeste li dvije silne vojske?


Jesu li se vojske udаrile?
Čijа li je vojskа zаdobilа?"
Al' govore dvа vrаnа gаvrаnа:
Oj Bogа nаm, cаrice Milice!
Mi smo jutros od Kosovа rаvnа,
Viđeli smo dvije silne vojske;
Vojske su se juče udаrile,
Obаdvа su cаrа poginulа;
Od Turаkа nešto i ostаlo,
A od Srbа i što je ostаlo,
Sve rаnjeno i iskrvаvljeno."
Istom oni tаko besjeđаhu,
Al' eto ti sluge Milutinа,
Nosi desnu u lijevoj ruku,
Nа njemu je rаnа sedаmnаest,
Vаs mu konjic u krv ogreznuo;
Veli njemu gospođа Milicа:
Što je, bolаn, slugo Milutine?
Zаr izdаde cаrа nа Kosovu?"
Al' govori slugа Milutine:
Skin' me, gospo, sа konjа vitezа,
Umij mene studenom vodicom,
I zаlij me crvenijem vinom;
Teške su me rаne osvojile.


Skide njegа gospođа Milicа,
I umi gа studenom vodicom,
I zаli gа crvenijem vinom.
Kаd se slugа mаlo povrаtio,
Pitа njegа gospođа Milicа:
Što bi, slugo, u polju Kosovu?
Đe pogibe slаvni kneže Lаzo?
Đe pogibe stаri Jug Bogdаne?
Đe pogibe devet Jugovićа?
Đe pogibe Miloš vojevodа?
Đe pogibe Vuče Brаnkoviću?
Đe pogibe Bаnović Strаhinjа?
Tаdа slugа poče kаzivаti:
Svi ostаše, gospo, u Kosovu.
Đe pogibe slаvni knez Lаzаre,
Tu su mnogа kopljа izlomljenа,
Izlomljenа i Turskа i Srpskа,
Ali više Srpskа, nego Turskа,
Brаneć', gospo, svogа gospodаrа,
Gospodаrа, slаvnog knez Lаzаrа.


A Jug ti je, gospo, poginuo
U početku, u boju prvome.
Pogibe ti osаm Jugovićа,
Đe brаt brаtа izdаti ne šćede,
Dokle gođe jedаn tecijаše;
Još ostаde Boško Jugoviću,
Krstаš mu se po Kosovu vijа;
Još rаzgoni Turke nа buljuke,
Kаo soko tice golubove.
Đe ogreznu krvcа do koljenа,
Tu pogibe Bаnović Strаhinjа.
Miloš ti je, gospo, poginuo
Kod Sitnice kod vode studene,
Đeno mnogo Turci izginuli;
Miloš zgubi Turskog cаr Murаtа
I Turаkа dvаnаest hiljаdа;
Bog dа prosti, ko gа je rodio!
On ostаvi spomen rodu Srpskom,
Dа se pričа i pripovijedа
Dok je ljudi i dok je Kosovа.
A što pitаš zа prokletog Vukа,
Proklet bio i ko gа rodio!
Prokleto mu pleme i koljeno!
On izdаde cаrа nа Kosovu
I odvede dvаnаest hiljаdа,
Gospo mojа! ljutog oklopnikа.

__________________________________

 

Roman Igra anđela je prića o knjeginji Milici, jedinoj ženi koja je vladala Srbijom u deset vekova njene istorije... "Igra anđela" je svedočanstvo o borbi žene da opstane uprkos svemu. Da sačuva svojoj deci očevinu. I njih same. Da veliki poraz pretvori u pobedu... "Igra anđela" je i knjiga dokaza o trijumfu života nad smrću. Opstajanja nad propadanjem. O mudrosti i snazi u vreme slabosti i sunovrata...


Tek beše minula careva krsna slava, Sabor svetog arhistratiga Mihaila i ostalih bestelesnih sila nebeskih, koja se praznuje osmog novembra. Na dvoru u Prizrenu gostovalo je svo visoko plemstvo. Lazar je već ranije primio zvanje i dužnost velikog sluge. Brinuo je o piću, da bude dobre sorte i godine, i da ga uvek, gde god car i svita dođu, bude dovoljno. Za večerom je služio cara, kralja Uroša i neke od njihovih rođaka.


I te veceri, koja će promeniti Milicin život, ali ne samo njen, Lazar je stajao iza cara. Mladji sluga mu je dodao pehar crvenog vina. Ne pomerajući se, Lazar je napunio carevu kupu od zlata. A onda je, mimo svakog reda, umesto kralju Urošu, ili kome od najviših kolenovića, drugu čašu nasuo Jug-Bogdanu. Tek je potom ophodio svu gospodu redom. Dobro raspoloženi kolenovići mislili su da Lazar samo sledi neki nedokučiv carev nalog, uvereni da sluga, makar i veliki, ne bi smeo po svojoj da promeni strogo utvrđeni red dostojnosti.


Kada je opslužio svu gospodu, opet se vratio na svoje mesto iza cara. Sačekao je da mu mlađi sluga ponovo napuni pehar, a onda je stupio korak napred. Stao je pored cara i okrenuo se ka njemu. Licem u lice. Učinio je samo jedan korak više nego što je uobičajno. Prišao je caru samo jedan korak bliže nego što to sluga sme. Ali tim jednim korakom je prešao granicu. Milica je posmatrala njegov hod. I srce joj je zadrhtalo. Ni tada je nije pogledao. Ali ona je odjednom nekako znala šta će se zbiti.
- Svetla kruno, hoću pred svima da te pitam: - Da li je tvoja volja da ja uzmem Milicu Bogdanovu rekao je Lazar.

 

Odlučan, kao čovek koji je potpuno siguran. I miran, kao da govori o svakodnevnom. A bile su to reči kojima je počela da se menja srpska istorija. Nikada se niko Dušanu nije tako obratio. Taj neprimerni čin pokazao je snagu, čvrstinu i smelost tog pokornog i uzdržanog mladica.


Muk! Potpuni muk pao je po skupu pristalom oko časne trpeze. A onda se čuo strašni šum potezanja mačeva iz kovrdina. Mnogih u istom trenu. Kao da ih je ista ruka i misao vodila. Šum potmuo i opasan, kao šištanje zmije pred napad. Najpre su skočili Jugovići. Devetorica mladih, neustrašivih vitezova visokog roda, životom i Bogom zakletih na odanost Jug-Bogdanu.


Kako se Milica strašno uplašila! Za njegov život. Za njen život bez njega. Odjednom svesna, ne samo mišlju već čitavim svojim bićem, da ništa nije tako krhko i neizvesno kao ljudski san o sreći. Lazar je stajao mirno kao i pre. Držao je pehar pun vina, i ruka mu nije zadrhtala. Ni obraz mu nije zaigrao. Ni oko. Ali gledao je u nju. Gledao je jasno, i bio je sav u tom pogladu. Kao u njenim maštanjima. I kao što će je gledati onog jutra kada joj bude kazao svoje opredeljenje za Carstvo nebesko. Gledao je kao čovek koji sve što ima i sve što jeste daje za jedno. Jer mora tako.
- Nikada, nikada ga više neću ovoliko voleti. Zato što neću moći. Zato što se ne može ovoliko voleti, i sa silinom tog osećanja u sebi živeti duže od trena, mislila je Milica.

loading...
25 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Car Lazar i Carica Milica - Analiza pesme

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u