Bora Stanković - Rista krijumčar lektira

Bora Stanković - Rista krijumčar

Bora Stanković - Rista krijumčar

 

Laktom o sto, nogama o pod, kao da se prikovao, tako seo na stolicu. Samo da se mrdne, pokrene, srozao bi se, tako je ukočeno, ukrućeno sedeo. Slobodnom desnom rukom šara okanicom po prljavom stolu i, ne gledajući u svirače, zapoveda im:
- Svirajte!
A sve jače, kruće produžava da šara po stolu, po prosutom vinu, po mrvama od hleba i oglodanim kostima.
- Šta, gazda? - počeli Cigani da ga pitaju udešavajući ćemaneta.
On ih i ne pogleda, već poče jače da se grči, uvlači u sebe, čas gurajući ruku duboko u čakšire, cas nameštajući belu maramu, obvijenu oko glave, nabijajući je sve više na oštro, obrijano čelo. Pa opet i dalje šara po prljavom stolu dnom okanice koju je držao po sredi čvrsto, grčevito.
- Što ne sviraš?
Okrenu se, odjednom, i lupi okanicom tako silno da se razbila, presekla napola. Gornja pola odskočila, a donja osta zabadajući mu se u ruku. Krv potekla, a on ne samo da ne diže ruku, već kao da je još više pritiskuje, da bi staklo jače, dublje ulazilo u meso, te mu više, što više, tekla krv. Nek istekne sva!
Cigani uplašeno počeli da se izmiču i spremaju se da beže.
On ih zaustavi.
- Ovamo! - viknu im tupo. - Sviraj!
- Ama šta, gazda?
- Sviraj! Sviraj kako kum kuma na sud vodi.
Jedan od njih, kao najslobodniji, izdvojio se od ostalih, prišao mu s vrata:
- Drugo, ako hoćeš, da ti sviramo. Da ti sviramo nešto mekamlijski. Da sviramo ono što predsedniku sviramo...

 

I počnu krešteći, jako, da sviraju i promuklim, razderanim glasovima da pevaju.
On podigao ruku da ih kao zaustavi, prekine, ali brzo mahnu, ostavi ih da sviraju, a on, kao i pre, sedi ukočeno, gleda tupo ispred sebe, gleda ravnodušno kako mu kelner, slušče, čisti krvavu ruku od stakla, umeće u nju duvan, da bi krv zastala, da mu je posle uvije prljavim čaršavom, skinutim sa stola.


Bilo je dockan, duboko u noć. Po čaršiji već je retko ko prolazio. A noć bila topla, mračna, teška. Ovamo, u "sali" gde je on sedeo, sem njega i svirača nikoga nije bilo. A ni tamo napred, u mehani, gde je kelneraj i još više astala i stolica, nije bilo nikoga da sedi. Stolovi dignuti i naslonjeni uza zid, stolice, preokrenute i nasađene jedna na drugu, izdizale se u redovima. Sproću kelneraja, tamo u dnu, po podu i po klupama, uza zid, spavali seljaci koji nisu mogli toga dana odmah s pazara otići kućama, jer su im sela bila udaljena. I, onako poređani jedan uz drugoga sa torbama i bisagama oko glava, uvijeni u kolije i ponjave, oznojeni, prašnjavi, u opancima neizuvanim po nekoliko nedelja, s čarapama i obojcima davno nepresvučenim, crnili su se otuda šireći težak, prašljiv, znojav zadah, i jako, umorno rkali i šikali...


Jedna jedina prljava lampa, obešena u sredini mehane, blizu velike plehane peći, tupo i mutno osvetljavala sve to: i njega u "sali" sa sviračima, i kelneraj, uz koji je dremao dečko, momak mehanski, Cincarče neko, sitno, pljavo, bledo, podbuhlo. Više je ličilo na žensko negoli na muško. Prljavom mokrom krpom dremljivo je brisalo stakla, čaše, i svaki čas plašljivo pogledalo sad u Cigane, sad u gazda-Ristu. Jedva čekalo kad će se i on dići i otići. Ali kad god bi ga tako pogledao, uvek bi se i tupo, ponizno smeškalo. Bojalo se da Rista ne primeti kako jedva čeka da on ide iz mehane, jer mada ga je, otkako je ono u ovoj mehani, sad prvi put videlo u njoj, ipak slušalo je za njega.


Bio je to taj čuveni i strašni krijumčar. Istina, seljak otuda sa same granice, ali i trgovac. Pored šverca kupovao je po graničnim i planinskim selima koze i jarčeve za tursku vojsku. Bojali su ga se čak i Arnauti. Međutim, bio je to mali i sitan seljak. Samo su mu oči bile ostre, usta tanka. Odelo mu proste čakšire, opanci, dugački suri gunj. Bela marama obavijala mu kratko ošišanu i obrijanu glavu. Za pasom, u silavu, jedan jedini mali nožić.


Cigani su svirali. On je jednako gledao onako tupo i mutno ispred sebe u sto, u svoju krvavu ruku, ispruženu po stolu.

 

Cigani počeli da pevaju:

 

More, proklet da si, majčice,
oh, proklet da si!
More, što me ne da za Dželepa,
oh, za Dželepa!

 

More, u Dželepa kuća golema,
oh, kuća golema!
More, u Dželepa puška martinka,
oh, puška martinka!  

 

- A! - trgao se Rista i podigao oštro, obrijano lice svoje. - Ovamo! - viknu im.


Ciganin priđe, pognut, svirajući mu. Rista izvadio zdravom rukom iz čakšira prljavu, masnu banku i lepi mu je na čelo. Ciganin, zaradovan, počeo da ulepšava, i utom pokvario ono što je pre svirao.
Rista se trgao ljutito:
- Ne to! Ono sviraj! - viknu mu on.


Ciganin uplašeno počeo silno da svira. A Risti kao da se dopalo baš to poderano, kreštavo, sviranje, jako pritiskivanje po žici.
- To, samo to!
Nagao se ka ćemanetu i željno sluša tu svirku koja je bila tako oštra, isprekidana, tako teško padala.


Utom se vrata mehanska, koja se u čaršiji, osvetljena fenjerom, visoko i četvrtasto ocrtavala u mraku, otvoriše širom, i na njima se pojavi gospodin Stanko, isterani učitelj, čuveni zelenaš i piskaralo. Sitna, bobičava lica sa jakim istaknutim vilicama, retkih riđih brkova. Na njemu gerok i pantalone staroga kroja, toliko stare, opšivene širitom po krajevima, da se boja odelu nije poznavala, samo videlo se da je staro ali čisto, negovano, svaki dan čišćeno.


Kao i uvek išao je on širokim korakom zabadajući ispred sebe štapom. Čim ugledao Ristu, zaradovan, uputi se k njemu, i poče još s vrata glasno, otegnuto razvlačeći:
- A, gazda-Risto, jesmo li tu, a? Jesmo li tu?
Sluga brzo prišao Stanku i, da ga ne bi čuo Rista, tiho, uplašeno počeo da ga moli:
- Gospodine Stanko, molim te, nemoj. Nemoj da ga zadržavaš. Ne smem ja... Otkada već sedi. Noć je. Koje je doba!...
Stanko prezrivo, ne slušajući ga, prilazi pravo Risti zabadajući štapom, lupajući visokim potpeticama i po s dva prsta debelim đonovima na cipelama koje su, speknute, štrčale ispod kratkih mu i širokih pantalona. Nastavljao početi govor isto onako otegnuto i razvlačeći:
- A tako tebi danas tvoj kum? Tako tebi tvoj kum, a? Nego ništa. Ne boj se ti. Sutra, sutra ćemo mi njega, pa u sud. Ne može on tebi ništa. Nema napismeno. A i da ima, zastarelo je. U sud ćemo mi njega!


Rista ga zgranuto, uplašeno gledao kako se, podvlačeći stolicu pod sebe, nameštao do njega, za sto, široko, raskomoćujući se. Pa kad mu opet poče o kumu, o današnjici, on ga preplašeno prekide:
- Hoćeš da piješ, gospodine?
- A, pićemo, pićemo. Sve ćemo mi to na njegov račun. Pokazaćemo mi njemu. Nema on pravo. On ti to nije dao, a ni ti to nisi primio. Otac njegov tvom ocu dao. A i nema napismeno. Ne duguješ ti njemu ništa...
- Dugujem! - viknu muklo Rista, i setivši se svega što je bilo toga dana, onog vučenja s kumom po opštini i kumovog bledog, gnevnog lica, on poče da zabada prste druge, zdrave ruke u meso, samo da ne bi skočio na Stanka što mu to govori, spominje.
- Dugujem! - tvrdio je zagušeno. - Hoćeš da piješ, gospodine? - nudio ga je, a jedva se pridržavao za stolicu da ne skoči.
Srećom baš tad uđose još dvojica. Bili drugovi Stankovi, tako isto piskarala, nekadašnji praktikanti i pisari iz opštine. I, začudo, svi obučeni jednako, po istoj, staroj modi, samo ovi lepše, bogatije. I na njihovim crvenim podnadulim licima poznavalo se piće, lumpovanje.


Čim ušli i opazili Stanka i gazda-Ristu, upute se k njima. Vide kako se Rista jedva pridržava za stolicu i, nagnut ka Stanku, ukočeno, pritiskujući rukom banku, vuče je po stolu, daje je Stanku, da je prekine, da mu ne govori o događaju s kumom, i jednako ga, promuklo šišteći, nudi:
- Pij, gospodine!
Brzo priđoše Stanku i gurnuše ga:
- Stanko, uzmi i ćuti!

 

Stanko ih i ne pogleda. Mislio je da to govore iz zlobe, kako bi ga posle oni uzeli, oni mu vodili parnicu, pisali tužbe, ali kad im vide uplašena lica, pa kad posle spazi kakav je gazda Rista, trže se i sam. Brzo uze onu banku i ućuta.


Rista odahnu. Digao se. Baci im još jednu banku.
- Neka piju! - jedva što promuca momku. I grčeći se, uvijajući se u svoj dugački gunj, nameštajući belu maramu oko glave, gotovo pobegao iz mehane.


Prešao preko čaršije. Došao na tursko groblje. Uputio se naviše, ka Sobini, gde je bilo njegovo selo, granica, planine, drhteći jednako i uvijajući se. I sve mu se činilo da čuje kako sada u mehani Stanko i oni drugi sede, piju i pričaju o njemu i njegovom kumu.


A sve to bilo je oko nekog davnašnjeg malog duga. Svega pedeset groša, što je stari kum, otac kumov, njegovom još ocu bio uzajmio. Rista - ne što nije hteo to da plati, ili što nije imao, ili nije znao za to - nego uvek nekako zaboravljao, nije imao prilike, a najviše zbog toga što kumu nikada nije odlazio, još manje kod kuće da je bio. Još izmalena, kao dečko, bio se odmetnuo od svoje braće, kuće, celog sela. Počeo taj šverc i bavljenje po granici, kupujući, docnije i preprodavajući stoku Arnautima, za tursku vojsku. Nije se ženio, nije imao dece, zato nije ni imao potrebe da odlazi kumu, sastaje se s njim i viđa. Pa i posle, kad su mu otac, braća, svi pomrli, kuća na njemu ostala, on se opet s kumom nije viđao. A i da je baš hteo, sve se nekako stideo. Bojao se da, kad mu ode, ne bude nešto kao što treba pred kumom: da nije dobro obučen, čist, obrijan, uljudan. A on je zbog toga svog večitog lutanja uvek i bio aljkavo, prosto, seljački obučen. Zaudarao je na masnoću i zadah od koza, ovaca i njihovih koža i vune...

 

I zato, kad god bi u mesec dana došao u varoš, kad god bi kroz tursko groblje počeo da ulazi u čaršiju i pomešao se međ ostale seljake, vukući i on svog konja s tovarom, pa u gomili, larmi zakrčujući celu čaršiju, počeli da idu naviše, ka pijaci, pazaru, on bi se navek još izdalje saginjao, grčio, uguravao u gomilu, da bi bio što manji, sitniji. Čuvao se da ga, kad prolaze sproću kumova dućana, kum slučajno ne bi mogao spaziti otuda iz dućana svog, gde se video na tezgi kako šije opkoljen espapom, lep, puna, zbog sedenja i šivenja, bleda lica, u modrim čakširama i zakopčanom mintanu koji mu je stezao široka, puna, gojna prsa i ramena.


Tako se to godinama protezalo. Možda bi ih tako i smrt rastavila, da jutros, kad se opet sa gomilom seljaka približavao kumovom dućanu i počeo da se krije, a tek što da ga prođu, da tada, kao da ga neko nožem preseče, ne vide kako ga kum otuda, iz dućana, sa tezge, kroz toliki obešen i poređan espap, spazio, kako skoči i u tren, odgurnuv ostale seljake, stvorio se u sredi gomile pred njim.
- Tako li ti? - ču njegov besan glas i vide kako mu dohvatio konja za uzdu.


Više ništa nije znao, ništa, ni kako su na kumovu viku dotrčali panduri, i svi u gunguli, vodeći u sredini konja mu sa tovarom, pošli ka opštini, uzbunili celu čaršiju, a s obe strane po dućanima počeli da se skupljaju, gledaju. Nije znao ni kako su ga odveli u opštinu, ni kako je sve priznavao. Što god je kum rekao, naveo u svoju korist o tom dugu: koliko je, od koje godine, kako mu ga je on toliko puta tražio, a ovaj ne samo da nije hteo platiti, već nikako i ne dolazio, niti mu se javljao, bežao, krio se, - sve je to Rista unapred priznavao, sve.

 

Samo je znao kako je preplašen, unezveren, jednako gledao u kuma, u njegovo gnevno, široko podbuhlo lice, u njegovu ruku, punu, izdignutu, savijenu u laktu, zakopčanu mintanom i kao u svakog terzije, od mnogog šivenja obojenih klašnja, sa prstima modrim, izbockanim od igle, pa kako se ta ruka gnevno dizala, spuštala na sto u sudu, zastrt zelenom čohom, sa jevanđeljem, krstom, svećama usađenim u čirake radi zakletve, a oko njih bili panduri, policaji, kmetovi, predsednik. Dalje ništa nije znao, ni kako je kum, kada se našlo, procenilo da je tovar, pšenica što je bio doneo da proda, dovoljan i za dug i za interes, pristao da mesto novca uzme pšenicu i njemu kazao da sada može ići; ni kako je, grčeći se, uvijajući se, pazeći da u hodu ne dodirne nikoga, najmanje koga od pandura, da ga ne bi opet vratili, i on morao i dalje da je tu, da gleda u kuma, pa čak i konja bio zaboravio da uzme i povede, nego policaja istrčao za njim i podviknuo mu:
- Ej, konja uzmi! Kuda ćeš bez konja?
A on se okrenuo, zavukao ruku u džep, izvukao pregršt sitna novca i bacajući ga policaji čisto plačno počeo da muca:
- Molim ti se, brate... Evo, daj kome panduru i neka mi konja izvede u Arsinu mehanu.

 

Rista, mada je otkada pošao, ušao u tursko groblje, da bi iz varoši izašao; mada je odavno grabio po njemu, ipak jednako se spoticao. Ispred njega crnelo se to tursko groblje, poklopljeno mrtvim, nepomičnim nebom koje se tamo oko planina sklapalo. Nije gledao kuda ide. Samo kad bi zapeo o koji kamen, izlomljen natpis turskog groba, kao osvešćujući se, jače bi se skupljao, grčio. Ispred njega jednako se crnelo i produžavalo to groblje široko, pusto, puno kamenja, osušene trave i balega, protežući se čak na kraj varoši i gubeći se u Ćošku. A i ona se crnela i potamnela svojim zelenilom. Sa Pljačkavice video se porub neba. Po bilu štrčali redovi suma. A ovamo, iza njega jednako mu bila varoš. Kao da nikako nije mogao iz nje da iziđe, kao da mu je bilo "pisano" da gleda u nju i jednako da sluša kako otuda iz mehane sada Stanko i oni drugi pričaju o njemu, o kumu, o današnjici.


Jedva, spotičući se, poče da nailazi ka sredini, gde je bila "kula", bela okrečena zgrada, ozidana malterom i cigljama, gde je prvi put dočekivan vladalac, a sada u njoj pazarnim danima opština meri stoku naplaćujući takse, arende.


Prođe i nju. Od nje nastupao "park", novo, tek sada zasađeno šetalište. Bagremovi, skoro zasađeni, u redovima, jedva odskočili od zemlje, aleje i ne poznaju se, a klupe, proste daske na kočevima, već se izvalile, raspale i bele se. Preskočio jendek i ušao u park. Ali mu aleje smetale. Preko njih milio. Gacao u rovitu, tek iskopanu zemlju, ili bi iznenada, međ alejama, u kom zaklonu, naišao na kog pijanog seljaka: legao, zaspao i rče. Kod njega puna torba pazarene soli, šećera, kafe. Varoški psi iskupili se obilazeći oko njega, ne smeju da priđu. A seljak, kako pošao iz mehane, pijan, srećan, kao da je jedva čekao da naiđe na zemlju po alejama, iščišćenu, meku, nabubrenu, da što pre, odmah, slatko, srećno se pruži, leži, spava... Da, da! I Rista, kad god je dosada dolazio u varoš, isto je ovako, ne gledajući gde će leći, gde će osvanuti, srećan što je bio u varoši, jeo što god je hteo, gledao dućane, čaršiju, slušao svirke, pesme, pio po mehanama, darivao čočeke, lepe Ciganke, - isto je ovako, ne znajući ništa za sebe, na po puta pijan, srećan, padao, spavao...


A sada sve ode. Kum preseče sve. Ne samo što više neće biti jela, pića, mehane, već ni u hatar varoški njegova noga neće pristupiti. Bar preko granice, tamo u Turskoj, da je blizu kakva varoš, ali nigde nikakva! Sve sama planina i u njima njegova kuća sa još nekoliko raštrkanih koliba, kuda mesecima ne dolazi, osem kada ga put nanese, da se presvuče; ali odmah se opet izgubi na granici, po visovima, Arnautluku, po selima krijumčarskim. Vuče se s Arnautima po pustim, prljavim hanovima, kulama i kolibama, kupujući i preprodavajući stoku, a najviše barut, duvan i kafu.
Već je bio prešao groblje i ušao u krajnje, sniske i razvučene mahale. Pogdegde, iz gdekoje kućice videla bi se utrnuta i izlomljena svetlost. Iz jedne mehanice, čak tamo iza ovih mahala, na drumu, čula se pesma i svirka. Njemu to dođe grubo, teško. Čisto bi ušao i sve ih pobio.


Grčio se jednako, a snaga mu, meso, odurno drhtalo kao od neke mrše, čovečjeg mrtvog tela. Poče prolaziti guste redove topola koje su bile na kraju varoši. Siđe u dolinu, izađe iz nje i poče se peti putem čuvene Čuke, koja se onako krečnjava, gola, ispucala, svake noći belela i odudarala od cele planine i drugih bregova, pokrivenih zelenilom i tamom.


Peo se brzo, užurbano. Kad se ispeo čak na vrh, oseti ispred sebe planinu, granicu, stade i okrenu se varoši.


Ogrnut, mali, poklopljen iza sebe tamom i mrtvilom planinskim koje se čak i na nebu osećalo, crneo se on na Čuki. Ispred njega je bila varoš, topla, obvijena mekotom i maglom, a sredinom ispresecana i išarana fenjerima.


Rista je čisto osećao tu toplotu, miris njen, miris kaldrme joj, sniskih, poređanih, uvučenih krovova, osvetljenih mehana, aščinica, jela, pića, čočeka, Cigana, svirača.


Čisto kao da vidi kako sad u svojoj kući što je bila do Sahat-kule, koja se navek videla kako se četvrtasto i tamno izdiže iznad varoši, u svojoj sobi, osvetljenoj, nameštenoj, kum posle večere, izvaljen, zadovoljno leži i odmara se. Zadovoljan što je danas, jedva eto otkada već, naplatio i taj dug od njega. Rista samo što prinese ruke ustima, licu i zagrcnu se:
- Oh, kume!


Ali to beše sve. Brzo se okrenu, siđe i nestade ga iza Čuke, od koje je nastajalo penjanje po gudurama, prolomima, gubeći se u svežini i divljini planinskoj. I za godinu dana zbi se sve.


Jednog proletnjeg dana, za vreme okopavanja i čišćenja vinograda (a kumov vinograd bio iznad sviju, gotovo u samoj planini), ču se otuda pucanj. Niko isprva nije obraćao pažnju. Zar jedared biva pucanj, i zar se i jedan tamo nađe mrtav? Ali se uskoro cela varoš uzbunila. Odozgo kroz isti park, kroz isto tursko groblje, silazila su tandrčući i odskačući od kamenja jedna otvorena kola, praćena piskom dece i žena sa razbacanim i razvučenim šamijama. U kolima, kroz lotre, videlo se čovečje mrtvo telo. Bio je to kum mu. Poznavale se njegove modre čakšire i oklembešena mu ona obla ruka, zategnuta mintanom, sa obojenim, od igle izbockanim prstima. Lice mu se nije videlo. Bilo je pokriveno peškirom, kako od muva, da ne bi na nj padale i pljuvale ga, tako i od radoznala sveta.

__________________________________

 

Bora Stanković rođen je u Vranju 1875. godine. Rano je ostao bez roditelja pa je odrastao uz babu Zlatu i njene priče o starim vremenima. Poslije gimnazijskog školovanja u Vranju i Nišu, završio je školovanje u Beogradu. Radio je kao državni činovnik poslove koji nisu imali nikakve veze sa njegovim književnim afinitetima i ambicijama. Vezan za zavičaj i to za zavičaj vremena koje je prohujalo, Stanković je u njemu nalazio teme za svoje pripovjetke, romane i drame. Nije imao afiniteta za savremenost i savremena zbivanja, još manje za nova književna zbivanja - ostao je izvan savremenih tokova, u svom svijetu staroga Vranja. Ponirao je u prošlost i tamo pronalazio nesrećne ljude, promašene sudbine, vječite bolnike i patnike. U književnost je ušao tiho, zbirkom Iz starog jevanđelja (1899) koja, arhaičnim naslovom, nije privukla značajnu pažnju. Tek će njegove pripovjetke objavljene u časopisima i listovima, i zbirke Stari dani (1902) i Božiji ljudi (1902) predstaviti Stankovića kao "najjači pripovjedački talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti" (Jovan Skerlic). Roman Necista krv (1910) još više je učvrstio uvjerenje da se u srpskoj književnosti pojavio rasni pripovjedač. Pored toga ostala su iza Stankovića i dva nedovršene romana: Gazda Mladen i Pevci. Drama Koštana (1902) imala je uspjeha i predstavila je Stankovića kao dramskog pisca. Međutim, ni kasnije drame Tašana i Jovča nisu Stankoviću obezbedile mesto značajnog dramskog pisca. Napadan zbog saradnje u okupacijskom listu za vrijeme Prvog svjetskog rata, Stanković se povukao u sebe, prestao da stvara i umro, usamljen i razočaran, 1927. godine u Beogradu.

 

Stanković je samonikao talenat, ali snažan i osoben. Čitav njegov stvaralački opus slika je zavičajnog Vranja iz vremena kada je ono gubilo obilježje šarolike istočnjaćke kasabe i dobijalo novu građansku fizionomiju. U to doba su u Vranju bile svježe uspomene na bogate age i begove ali i domaće bogataše, tzv. čorbadžije. Na jednoj strani bogati posjedi i raskošni domovi, a na drugoj siromašni kmetovi - čivčije. Čorbadžije su svoje bogatstvo rasipali na uživanje svake vrste. Osim njih Vranje je imalo i svoj zanatlijski stalež, sitne trgovce i brojnu domaću poslugu. 

 

Stanković je s podjednakom toplinom i razumjevanjem slikao sve društvene sredine starog Vranja: i bogate i vec osirotjele čorbadžije, ali i trgovce i činovnike, čivčije, seljake, Cigane, a i prosjake "božjake", ljude poremećene psihe. U pričama o vranjskim božjacima, o ljudima obolele psihe i čula, prvi u srpskoj književnosti sugestivno je prikazao duševna pomračenja, duševnu tamu i pomračenje uma, u čemu se približio velikom ruskom psihoanalitičaru Dostojevskom.  

 

Stanković spada u one pisce kod kojih utisci i sećanja iz detinjstva imaju presudnu ulogu u književnom radu. U više pripovedaka on je dao poeziju mladosti i nekadašnjeg života u rodnom gradu (Đurđevdan, U vinogradima, Nuška). Slika stvarnosti, svetla, prozračna, poetična, pomućena je u drugim delima otkrivanjem društvenih sukoba i duševnih potresa. Stankovićev svet, iako vremenski i prostorno udaljen, nije idiličan i beskonfliktan. Sukobi su stalni i raznovrsni, između starog i novog, kolenovića i skorojevića, bogatih i siromašnih, pojedinca i društva. U središtu svih zbivanja nalazi se pojedinac i njegova sudbina. Težište je prikazivanja na psihičkim lomovima i unutrašnjim potresima, ali se pri tome nikada ne gubi iz vida dublja sociološka zasnovanost likova i situacija. Sudbina Stankovićevih junaka odigrava se u trouglu sila koje čine novac, moral i eros. Društveni moral sredine te materijalni interes i prestiž porodice suprotstavljaju se erotskom nagonu pojedinca, nameću mu svoja ograničenja i zabrane - na toj tački počinje individualna drama bezmalo svih Stankovićevih junaka. U više pripovedaka Stanković je prikazao osujećenu ljubav usled toga što mladić i devojka pripadaju raznim staležima (Stari dani, U noći, Oni, Stanoja, Uvela ruža). Među njima je najlepša Uvela ruža, lirska, elegična pripovetka, napisana u prvom i drugom licu, u stvari mali lirski roman. Ljubavna priča, kao i u Disovim pesmama, pripada davnim danima, sva je u znaku mladosti, lepote, svežine letnjih večeri i opojnih mirisa orijentalnih bašta. Ona oživljava u sećanju, u trenucima kada od svega toga ništa više nije ostalo.

 

Stanković otkriva svet poniženih i uvređenih. Čitava njegova zbirka Božji ljudi, sastavljena od kratkih pripovedaka i crtica, posvećena je onima koji su odbačeni od društva, prosjacima i poremećenim, od kojih svako živi u nekom svom nestvarnom svetu. Više nego i jedan drugi naš pisac Stanković se bavio sudbinom žene. Žena je glavna junakinja u njegovim najboljim delima, u pripovetkama Uvela ruža i Pokojnikova žena, u drami Koštana i romanu Nečista krv. U Pokojnikovoj ženi junakinja se nemoćno batrga u mreži patrijarhalnih običaja. Ona je obezličena do anonimnosti: najpre sestra svoje braće, zatim žena svog muža a posle muževe smrti njegova udovica, pokojnikova žena, uvek pred strogim ispitivačkim pogledom rodbine i sveta, kao pred očima sudija. Istinska ljubav stalno se potiskuje i na kraju sasvim odbacuje. Jedina odluka koju je Anica samostalno donela životu bila je uperena protiv nje same: odbila je ruku čoveka koga je oduvek volela i pošla za nevoljenog. Koštana je najznačajnija od tri Stankovićeve drame (druge dve, Tašana i Jovča, nastale su dramatizacijom pripovedaka). To je "komad iz vranjskog života s pevanjem". Polazeći od tradicionalne sheme ovog žanra, Stanković je napisao potresnu dramu tragičnih ljudskih sudbina. Dve velike teme njegovog sveta, tuga za prohujalom mladošću, "žal za mladost" i čulna opsesija ženskom lepotom, sublimirane su ovde u trećoj, u temi pesme. Narodne pesme koje peva Koštana nose u sebi čežnju za lepotom, u njima je život slobodan od svih stega, pun radosti i pustolovine, one su utočište od sivila prozaične svakodnevnice. Sve su ličnosti ispunjene tom čežnjom, pesma u ovoj drami predstavlja svojevrsnu kolektivnu opsesiju, sličnu opsesiji erosom u drugim njegovim delima, naročito u romanu Nečista krv

 

Bora Stanković - Đurđevdan

Bora Stanković - Gazda Mladen

Bora Stanković - Gugutka

Bora Stanković - Jovča

Bora Stanković - Koštana

Bora Stanković - Moj zemljak

Bora Stanković - Naš Božić

Bora Stanković - Nečista krv

Bora Stanković - Nečista krv - roman

Bora Stanković - Nečista krv - smrt lepotice Sofke - sastav

Bora Stanković - Nuška

Bora Stanković - Oni

Bora Stanković - Pokojnikova žena

Bora Stanković - Stanoja

Bora Stanković - Stari dani

Bora Stanković - U noći

Bora Stanković - Uvela ruža

Bora Stanković - U vinogradima

Modernizam Bore Stankovića

loading...
2 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Bora Stanković - Rista krijumčar

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u