Bora Stanković - Oni

Čim sam ušao na kapiju, predusrete me žena mu, Marika. Bila je iza kapije, kod drvljanika, i cepala drva. Kako beše zamahnula sekirom, tako i stade kad uđoh. Kad me opazi, pozna, udariše joj suze i, pokazujući mi na njegovu sobu, zaplaka se:   - Hoće Mita da nam umre!

- E...!?

- Jest. Već i krv pljuje, - poče me uveravati.

Bila je to njegova žena. Mlada, skoro dovedena, još bez kukova i prsiju i u licu ne toliko lepa, ali u telu, stasu, kao da je još devojka.

- Idi! - poče me ona upućivati. - I "aba" je tamo kod njega.

A "aba" joj svekrva, Mitina majka, i ona me spazila kroz prozor, pa istrčala ispred mene sa zavučenim rukama u pazuhe, u kratkoj koliji i nekim novim šalvarama. Ali, valjda i od mnogog bdenja i noćnog sedenja, što se nije presvlačila, sve je na njoj bilo nekako počađalo, kao uplesnivilo se. Pa i ona je sama bila potamnela, i po njenom sitnom, smežuranom licu videlo se mnogo blata, i to onog čovečjeg, staračkog blata. Ona nije plakala, već me je preplašeno gledala, kao strepeći da se ne pokajem i ne vratim.

- Hoćeš kod njega? - pitaše me. - Leži on. Bolan je. Mnogo nam je bolan.

Počeh i nju da tešim i pođoh k njemu. Ali, baš tada kako mi dođe neugodno viđenje s njim! Kako bih se vratio! No pomisao da iza mene ide ona, majka mu, ohrabrena, umirena što ne verujem u tu Mitinu bolest, jer, eto, idem k njemu, ne bojim ga se, - to me ohrabri, te, šaleći se, uđoh k njemu u sobu.

On nas nije opazio. Beše se nagao nad mangal i zamišljeno šaraše po pepelu.

Mati ga, pokazujući na mene, brižno oslovi:

- Mito, došo nam...

On diže glavu.

- Ja! Ti? - trže se i zaradova. I na njegovom, ne suvom već podbuhlom licu izbi osmeh, radost; ali se to brzo izgubi. Obuze ga stid. I kao da se stidi što ga zatičem takvog, bolesnog, poče se mučiti da se digne, pomakne, kako bi mi načinio mesta do sebe. - Sedi, sedi, - nudio me je, mučeći se da ustane.

Majka mu, da se ne bi on i dalje mučio, preteče ga, brzo presavi ispod mene jastuk i ponudi me:

- Sedi, sinko, sedi.

Spustih se na jastuk. Kao što rekoh, on nije ležao. Postelja iza njega beše dignuta u kraj sobe i pokrivena belim čaršavom. Sedeo je s prekrštenim nogama, potpuno obučen. Samo bos, u novim, belim čarapama i ogrnut nekom starom, valjda materinom mu, kolijom. A ostalo - kao da nije bolestan. Stegnut, opasan novim pojasom u novim čakširama, u takođe novom i do grla zakopčanom mintanu, iz kojeg je virila čista bela košulja, te mu njegov mek, izbolovan vrat nežno obavijala... Ošišan, obrijan i obučen, u tom stajaćem odelu izgledaše kao da će na pričest, u crkvu. Samo su mu nogavice na čakširama bile otkopčane, jer su i noge od bliske smrti već počele da mu otiču.

- Pa kako si, šta radiš? - upitah ga, tek da što govorimo.

- Ništa. Sedim! - poče mi on odgovarati, jednako onako stideći se.

- Sedi! - uze mesto njega majka mu. - Ne izlazi. Nešto je bolešljiv. Sigurno neka "rednjičina". A i ovo vreme lošo, pa... - i poče glavom, kroz prozore, pokazivati na vreme.

Ali, vreme je bilo čisto. Osvojila prolet. Rascvetale se kajsije, izbila trava, drveće došlo mrko, mokro i nabreklo - tek što ne pukne i zazeleni. A i u vazduhu se već osećala nova toplota i svežina. Samo ovde, kod njih, u sobi, bilo je hladno, zagušljivo. Da li što je bilo sve pretrpano? A i soba im nije ona velika, gostinska, već druga, ona mala, u kojoj se ručava, večerava, pokrivena starim, izlizanim pokrovcem i masnim jastucima. U nju su sada premestili Mitu iz njegove velike gostinske sobe, u kojoj je spavao sa ženom. Pa pošto je ona bila prostrana, velika, i nije mogla da se zagreje, to ga otuda preneli u ovu, a s njim i sve uneli: dovukli celu kuću kako bi bilo tu, na domaku, sve oko njega, da bi mu, čim štogod zatraži, odmah pružili. Tu je bilo čanaka od ponuda što su mu donošene, a koje je on bio ili samo okusio ili pogledao pa ostavio. Na pregradama od prozora i rafovima bilo je puno staklica, čaša, lekova, rakije, ustajalih vina. Istina, sve čisto, pokriveno, ali ipak mnogo, jedno uz drugo pretrpano, te se osećala ona vlaga, ustajalost sobe koja se ne otvara, ne vetri. Čak i otvori, pukotine oko prozora i vrata - i to je bilo zaptiveno krpama samo da ne bi ulazio svež, nov vazduh, vetar, i od toga im on nazebao. A majka mu, pored toga, jos ga je jednako utopljavala, zaogrtala, optrčavala oko njega. Čas bi mu podmetala jastuke, čas pokrivala noge, ili navlačila onu koliju kojom ga je bila zaogrnula.

Tako i sada. Mada ga je kolija dobro, gotovo sveg pokrivala po leđima, ipak mu ona priđe i poče da mu je navlači. Mita je blago zadrža:   - Neka, nano; bolje mi je ovako.

Ali se ona ne zaustavi, već mu je čak i preko glave navuče, govoreći:

- E, šta znaš, sinko! Nemoj opet da nazebeš. - Ali ga brzo ostavi i pojuri vratima na koja uđe snaha joj, Marika. - Marike vrata!... - viknu joj ona i pritrča da ih bolje zatvori - sto puta ti govorim za ta vrata!

Marika, zajapurena od rada, ništa joj ne odgovori, već pošto ostavi testije s vodom koje beše unela, obrisa ruke i, rukovavši se sa mnom, poče po sobi, oko Mite, nešto da radi, rastrebljuje: da ispravlja jastuke i namešta one stakliće, šolje po rafu, prozorima. Svi smo ćutali. Majka mu, pošto dobro učvrsti vrata, opet sede sproću Mite i poče da onako s trepetom, brižno gleda u nj, motri šta mu još treba, čime još da ga pokrije, utopli. A Mita, oborene glave, jednako kao stideći se što bolestan, pazeći na sebe, na svoje otečene noge, da li ih je uljudno ispružio, da se nije štogod otkopčalo, otpoče da se zamišljeno čisti po glavi, kosi, licu, ali se videlo kako u isto vreme prati i Marikine pokrete po sobi, čija mlada snaga, zdravlje, svežina od rada napolju, a naročito vitka joj polovina, sad ne znam zašto, tako čudno odudaraše od svih nas, cele sobe. I ja počeh u nju da gledam. Ubrzo opazih kako i svekrva ostavi Mitu, pa i ona poče da je gleda. Sad i Mita diže glavu i okrete se k njoj. Odjednom svi mi nehotice počesmo da je gledamo, pratimo njene pokrete. Ona to opazi. Bi joj neprijatno, te, zbunjeno, pobeže nekim poslom, iziđe u kujnu.

Uto se pred vratima čuše laki, veliki koraci. Majka mu đipi.

- Otac ti! - reče ona Miti, i pođe vratima da ih otvori.

I, zaista, to mu beše otac, č'a Jovan. Uđe. On još onakav isti, visok i ozbiljan. Kad uđe, Mita poče da se muči, kako bi ustao pred ocem.

- Sedi, sedi. Ja tek onako dođoh, - zadrža ga on od daljeg mučenja, upinjanja, da mu, kao što je običaj, ustane na noge.

I da bi zaista izgledalo kako je došao tek "onako", poslom, a ne iz straha, da njega vidi kako mu je, pošto se sa mnom rukova, odazva mater mu u kujnu i poče joj nešto naređivati.

Ja i Mita ostasmo sami. On beše opet oborio glavu, zaćutao i jednako se zabavljao onim neugodnim, bolesničkim, pred smrt, čišćenjem kose, lica. A i ja zaćutah. I mene kao da beše obuzeo onaj strah, zebnja, teret od čega su svi po kući strepeli. Jer, cela kuća, jos od kapije, od kaldrme ispod lozinaka do kamenih stepenica, pa gore, u kući široko predsoblje, kujna, gostinska soba, s otvorenim vratima, prozorima - sve je izgledalo nekako svečano, čudno, ukočeno. A i sami oni: majka mu, otac, Marika, kao da su u dnu duše osećali da će im on skoro, brzo umreti, pa su zato kao bez glave trčkarali po kući i, unezvereni, preplašeni, sve više i više oko njega se iskupljali, čuvali ga, te kao da su tim svojim neprekidnim prisustvom, nadgledanjem, hteli da ga od nekoga otrgnu, zadrže... A ovamo i sami, ne znajući zašto, jednako su čistili, spremali kuću kao za nekog gosta. I to strašnog, užasnog gosta.

- Eh, bre Mile! - iznenada, odjednom, prepade me Mita. Beše digao glavu i gledaše me pravo, netremice.

- Ne boj se, Mito, ništa nije!... - počeh da ga tešim.

Ali on kao da se brzo pokaja za tu svoju malodušnost, i ućuta. Opet obori glavu i samo što prošapta:

- Ne bojim se ja. - I strepeći da ko od njegovih ne naiđe, pokazujući na vrata, brzo dodade: - Ne žalim sebe, ali oni... - A vidiš kakvi su! Šta će oni posle bez mene?

Utom mu se majka vrati. Ona, kao uvek kad je ulazila k njemu, preplašeno, tako i sada, kao da je slutila da je između nas nešto bilo, poče sa strahom, upitno, čas u mene čas u njega da gleda. Mita to primeti, pogleda je, namršti se neugodno na to njeno večito kao špijunisanje, trepet, strah. Ona to oseti, trže se, zbuni i, da bi to kao zagladila, otpoče da ga nudi:   - Hoćeš, sinko, što da jedeš?

On odreče.

- Hoćeš jabuke, kruške? Hoćeš pite malo? Sad je baš Marika umesila. Hoćeš majka da ti grožđe...

- Ništa neću! - prekide je on malo osornije, samo da ga ne bi i dalje nudila, nabrajala.

Ali ona produži. Ređala mu je sve što god je znala. Mita joj više ne odricaše, samo opet, onako klonulo, obori glavu i zaćuta.

- Šta hoćeš majka da ti da? - uporno poče ona opet.

- Ništa. Ne jede mi se ništa! - čisto braneći se od nje, odbi je.

- Kako ništa, sinko? - a u glasu joj se oseti prekoran plač. - Uzmi, okusi nešto. Još otkad nisi ništa okusio, a ovamo, tobože, hoćeš da ozdraviš, da se izlečiš!

Mita podiže glavu, pogleda je duboko, umorno, jedva držeći otvorene oči i odgovori:

- Čamovina će me izlečiti, - šalim se, šalim! - prekide odjednom i trže se kad vide kako ona htede da padne, pa se, sva prebledela, leđima zadrža za zid. - Ništa nije. Šalim se, majko, šalim, - poče je hrabriti, i, da bi je uverio, silom, bolesno, poče da se smeši...

Ona se jedva osvesti, uspravi sa zida, i, pribirajući se, odahnu:

- Uh, sinko! Nemoj tako da se šališ. - I, ne mogući da se više uzdrži od suza, plača, iziđe iz sobe.

Ustadoh i ja da idem. Mita me nije zaustavljao, ali me je gledao bolno, molećivo, kao ocekujuci da mu obećam da ću mu opet doći, obići ga. I ja mu obećah. I to, da ću, nekog dana uveče, na "sedenje" doći. Jer znam da sad svake noći njima od rodbine po nekoliko njih dolaze, donose ponude, sede kod njega, razgovaraju ga, čuvaju.

- Pa, dobro, dođi - isprati me on, obradovan mojim obećanjem. - Mi cele noći sedimo. Ja nikako ne spavam.

U kujni majka mu i žena Marika zaustavljahu me i moljahu da ostanem da ručam. Nisam mogao. Odoh. Ali me na kapiji sustiže majka mu. Trčala je za mnom, a u isto vreme uplašeno obzirala se da je ko ne spazi kako za mnom trči i zaustavlja me, a naročito se krila od sobe u kojoj je bio Mita, da je on ne bi spazio i video kako ona tako za svakim koji njemu dođe u goste da ga pohodi, posle trči, dosađuje im.

- Sinko! - zaustavi me. - Je li ti moj Mita što govorio?

- Ne!

- Oh! - poče ona da mi se tuži. - Jest. Ništa on neće da kaže. Samo tako ćuti. Pa moram, sinko, kao što vidiš, eto, drugoga... A nama on ništa neće da kaže. Ni "bolan sam", ni "oh", ni "ovde me boli", ni "ovo mi se jede, palo mi na um, daj mi, majko..." Ništa, ništa, sinko! Samo tako ćuti. Sramuje se od nas i ništa, ništa neće nama da kaže. Te moram drugoga, kad mu ovako dođe, da pitam, molim, da ako njemu što nije kazao, potužio se, a on nama ništa neće da kaže.

Ispričah joj što sam znao. Kazah kako sam mu obećao da ću ga još koji put obići.

- Dođi, sinko. Dođi, te ako bar tebi što kaže.

A šta bi i imao da mi kaže? I bez njega ja sam znao. Znao sam još i za oca mu, mater mu. Kako je ona bila sirota, udovička kći. A otac mu bio iz dobre kuće. Imao braću. Ali kad se zagledao u nju, braća mu, cela kuća, ne samo što mu nisu davali da nju uzme, nego se čak kao i podsmevali na tu njegovu ljubav s njom, sirotom, udovičkom kćeri. Bili su uvereni da je neće uzeti, tj. nema s čime da je uzme. Jer ona je bila toliko sirota, živela od nadnice, da nije imala ni najpotrebnije spreme, ni čestitog rublja... A valjda neće on nju baš tako, bez igde ičega, gotovo golu da uzme. Ali, on ne samo što ju je uzeo, venčao se s njom, nego, kao u inat braći, kući, kad se odelio, i od svog tala, očevine, nije hteo ništa da uzme, nego sve braći ostavio, a on se digao sa ženom i sišao ovamo dole u "nove male", gde je zemlja bila jevtina. Otvorio tu bakalnicu i, malo-pomalo, sam jednako radeći, stekao kuću, vinograd. Ali, valjda kao razočaran tim siromaštvom, tekovinom koja je bila tako spora, mučna, a i što se tu, u novoj mahali, morao da drži na visini, da se ne pokaže siromah, zbog komšija koji su bili većinom siroti, seljani, skori doseljenici; i zbog braće, da mu se ne bi svetili kad bi čuli kako se on pati, muči... i zbog toga valjda bio je povučen i uvek ozbiljan. I onako visok, širok, izgledao je još ozbiljniji. Samo je gledao svoj posao. I majka mu je radila. Ona je gledala kuću. Od njega, oca mu, nije više ništa tražila. Čak joj nije bilo krivo što je i prema njoj bio ozbiljan, hladan; još manje da je u toj njegovoj hladnoći gledala kako je on prestao da je voli, jer on je o svojoj ljubavi prema njoj dao dokaza. Uzeo je za ženu, i za nju je to bilo dosta. Šta je imala više od njega da traži? Već bio je sada na nju red da se ona pokaže, oduži mu se. A mislila je da bi mu time: ako ona, kuća, što manje koštaju, a opet da on u kući ima sve: dobro jelo, vino; ničim da nije oskudan; da je od nje što više uslužen, udvoren, - olakšala, ublažila gubitak imanja, kuće, čega se nje radi morao da odreče. I zaista, ona je to činila. Nikad ona od njega nije potražila da joj što kupi, bilo haljinu, šamiju. A još manje da mu je kadgod novaca zaiskala, sem kad ode u crkvu, na groblje, da mrtve prepoje, pa joj treba za popa. Čak ni jelo. Da nije morala za njega da gotovi, za sebe nikad ne bi. Samo bi suva hleba jela. Čak, kad bi se moglo, ni hleba ne bi. I koliko puta, kad on ne dođe na ručak, ona i ne ruča. Provede onako, švrljajući, radeći po kući. A radila je mnogo, neumorno, od jutra do mraka. I zaista, kuća im je za kratko vreme u svoj mahali bila najlepša, najčistija, i opet puna svačega. Čim se uđe na kapiju kaldrmisanom putanjom, ispod svoda vinovih loza, ulazilo se u kuću sa čistim, kamenim stepenicama. Ozgo, iz kujne, svetlela se polica s uvek kalajisanim, oribanim tepsijama, sahanima. Do police bila je uska kujna, ispod ove velika, gostinska soba, prostrana, nameštena, uvek otvorenih vrata i prozora. Sproću ove bila je mala soba, u kojoj su sedeli, spavali. Od te sobe pružao se drven, suv doksat, krevet, po kome je svagda bilo gomilice kupusa, crna luka. U uglovima tavana visile su kite, torbice, uvezano u krpama semenje od povrća. Pa čak i skupo semenje, kao od praziluka, duvana. A sve je to ona sama, majka mu, sadila, sušila, zbirala. Celo dvorište bilo je pokriveno vinovom lozom, čardaklijama. Čak i više bunara. Ništa nije ostalo što nije bilo upotrebljeno, zasađeno. Naročito bašta im. Ona leti, kao i celo dvorište i sve oko kuće, gubila se u zelenilu. Sve je bilo nekako čisto, uređeno, zeleno. I tako oni, otac mu i mati: on uvek ozbiljan, i samo ozbiljan, a ona u večitom radu, brizi, živeli su lepo, tiho. Ali ne slobodno, bezbrižno, već sve kao u nekoj brizi, strahu. Nikad se oni ne provedoše, ne razveseliše. Kad slavu slave, slave je lepo, otmeno, ne izostane ništa što je običaj, ali opet njini gosti ne dočekuju zoru kao na drugim slavama. Ako su oni kome kumovi, starojko, uveče bi se dizali sa sofre pre ponoći, pre nego što će nastati veselje, pijanka. Uzalud bi ih zaustavljali, molili - oni bi odlazili, izgovarajući se uvek jednim istim: - Neka, neka. Ima kad.

A to njihovo "ima kad" trebalo je da bude: kad još nekoliko njiva i vinograda kupe, kad im on, sin, Mita, poraste, pa ožene ga, i on decu izrodi, te se kuća razgrana, učvrsti... tada. A ovako, sve su strepili, kao bojali se da se ne prebace, istroše, te osiromaše, izgube i ovo što su jedva stekli. Nisu se bojali za sebe što će osiromašiti. Oni su se već navikli. Ali da imaju, te bar ako su se oni mučili, on, sin im, Mita, posle da se ne muči, pati. Sve su se nadali na Mitu, čuvali za njega, da posle s njim, i oni svi zajedno... A ovamo, opet, iz velikog straha da ne bude on kao što treba, ne pokvari se, pronevaljali (a  baš tada je bila počela mladež da se kvari, ide po mehanama, puši, pije), postupali su s njime kao da im nije ništa. Otac nikad s njim da je progovorio, sem kad bi imao šta da mu zapovedi. Pa i to je činio preko matere.   Obično, ujutru, čim bi se Mita digao i, kao uvek, posao u dućan, ocu, majka bi mu, ispraćajući ga, isporučila to što bi mu otac naredio da uradi:

"Mito, poručio ti otac to i to..."

I Mita bi, bez pogovora, odmah išao da to radi.

Pa zajedno nisu s njim ni ručavali. Obično su ručavali otac mu i majka, ali većinom sam otac, onda mati mu, a posle njih on, tobože da jede sto od njih ostane, a ovamo, krišom, da on ne vidi, sami su mu probirali i ostavljali što je najlepše. A s njima zajedno bi sedao da jede kada je veliki prazni, Uskrs, Božić. I to samo prvog dana Mita bi s njima seo za sofru. Posle, on bi dizao sofru, kupio mrve, polivao oca, majku.

"E, sad idi!" - dopustila bi mu mati.

A otac ga i ne gleda. On, onako kao uvek, ozbiljan, savija cigaru, a Mita, mada mu je mati dopustila, ipak ne bi odlazio dok ocu ne prinese žar, da ovaj zapali cigaru, i tek onda bi odlazio, i to natraške, kao iščekujući da ga, ako su zaboravili, opet za šta pozovu.

I kad je već bio veliki, momak, odelo su mu jednako oni sami naručivali. Istina, najbolje i najskuplje, ali ne pitajući ga.

Ali mu nisu davali mnogo ni da radi, jednako misleći da je on još mali, nejak, dete. On kod njih nije imao ništa drugo da radi do ili samo kod kuće da sedi, ili da je u dućanu, kod oca, pa, kad mu se otac s ručka vrati, dođe kući na ručak; uveče, da posle oca legne; ujutru, pre njega da ustane, ode i otvori dućan, poprska ga, počisti, raspremi, i onda da ispred dućana, stojeći, dočeka oca. Ništa drugo on nije imao da radi. A kad praznikom ode u crkvu, da celu službu tamo odstoji, čeka da naforu uzme, onda svu rodbinu da pohodi i vrati se kući, i odmah presvuče u staro, svakidašnje odelo, da ne bi novo prljao, cepao.

Majka mu, od radosti nije mogla da ga se nagleda. Hvalila se po komšiluku kako joj čak i sudove pere, kuću čisti. A otac, mada je bio s njim zadovoljan, ipak nije dao da on, Mita, na njemu to opazi, bojeći se da se time ne oslobodi i razmazi, pokvari, kao ostali njegovi drugovi.

A Mita je sve to znao. Znao je zašto su oni takvi prema njemu, tobož strogi, ne daju mu da vidi kako ga oni vole, a znao je koliko ga vole; kako, kad misle da je zaspao, svake noći dolaze k njemu, obilaze ga i paze da se ne otkrije. I zato što je to znao, on se iz sve snage upinjao da im što vise ugodi. A znao je da će im ugoditi samo tako ako bude što mirniji, stidljiviji. Međutim, samo je on znao koliko je osećao i patio od toga. S koliko je čežnje, vatre, strasti mislio na žene, piće, ašikovanje! Naročito su mu teško padali proleća i jeseni. Ili, kada je kakva svadba u komšiluku, a on, kao uvek, kod kuće. Tad i majka mu iziđe, ode tamo da gleda svadbu, a Mita, osećajući kako dolazi i spušta se noć, slušajući sa svadbe kako grneta i dahire udaraju, uzvike svojih drugova, kikot ženski... Tada on ne bi mogao da izdrži, već bi, kao krijući se da ga niko ne spazi, bežao od kuće i odlazio nekom Aritonu, jednom svom drugu, s kim se družio. A od svih drugova jedino se taj Ariton ocu mu i majci svideo. I to zato što je taj Ariton, taj momak, sam, sa sela, ipak bio već svoj čovek, imao nešto, stekao. I čak im bilo milo njegovo druženje s njihovim Mitom, jer su bili uvereni da ga on neće pokvariti. Taj je Ariton držao bakalnicu nakraj varoši, u mahalama, daleko od čaršije. Tada bi tamo Mita bežao, jer se od Aritona nije stideo, jer su se njih dvojica toliko voleli, drugovali. A uvek bi, kad bi on tako uveče otišao Aritonu, pošto se dobro zatvore u njegov dućan, da ih niko ne vidi, pili, pili cele noći. Tamo je Mita i zavoleo neku baštovanovu kćer, Maru, plavu, ali razvijenu devojčicu. Ariton je to znao, ali Mita nije dao Aritonu za tu njegovu ljubav nikome da kaže, a kamoli još roditeljima mu. Toliko je bio stidljiv. On je hteo da oni, otac mu i majka, sami pogode koju on voli, i tu da mu uzmu za ženu. I mati mu je, istina, za to dočula, saznala, ali se činila tome nevešta, i pokatkad izdaleka nagoveštavala mu kako mu je otac već izabrao drugu, ovu istu Mariku, koja je bila iz gornje čaršije, odakle su i oni došli, a uz to je još u miraz donosila nekoliko vinograda.   I, zaista, Mariku su mu i uzeli. Mita, kao što se i očekivalo, ni reči nije kazao. Čak nije dao da se ma šta primeti. Samo, otada je češće odlazio Aritonu i tamo ostajao, i kao i pre, sakriven kod Aritona, duže, više pio. I uvek posle takve potajne pijanke vraćao bi se kući, i bivao jos mirniji, poslušniji. Kao da se nije oženio i postao drugi, domaćin u kući. Nikad reči, a kamoli što da ne posluša, da ne uradi, a još manje odupre se ocu. Samo jednom. A to je bilo kad mu se ta baštovanova kći udavala. Silom je on Aritona nagnao da joj odu na svadbu. Kupio joj i dar, skupu basmu, i poručio da od te basme ne pravi sebi odelo, već kad dobije dete, muško, prvo, da njemu od toga načini "jorganče", u kome će da ga nosi. To je hteo, i hteo je još da joj ode na svadbu. Otišao je s Aritonom uveče. Dočekali su ih. Čak je i ona izišla, rukovala se s njim. Mita nije mogao više. Tu, na svadbi, pred svima, napio se. Bacao novac. Kad se u zoru kući vratio, ženu Mariku na mrtvo je ime izbio, tukao je, tukao... I te noći komšije su čule njegova oca, gde, uzdržavajući se, šišteci od besa, grdi ga, psuje; ali čuli su i njega i njegov tada prvi put jak, silan glas, gde mu odgovara, odupire se i plače.

Mada Miti onda obećah da ću ga skoro pohoditi, ipak zadugo mu ne odoh. Nisam mogao. Ne zbog njega koliko zbog njih, kuće mu: oca, matere mu. Naročito matere, onako zabataljene, potamnele a prestrašene. Gotovo da izludi od straha, jer oseća da mu nema leka, da će joj umreti, a opet jednako nudi ga, bdi, a u isto vreme mora da nadgleda kuću, kako ih smrt ne bi iznenadila, zatekla kuću nepočišćenu, nespremnu.   A ne samo zbog matere mu, nego još i vreme je bilo nezgodno. Baš tada počeše da bivaju toplije, prolećne noći. Još zarana, čovek čisto kao opijen jedva čeka da legne, kao da želi da se što više, spavajući, nadiše i nakupi ove prolećne toplote i svežine. No jedne večeri odoh. Prolazim ulicom, pa sve mrtvo. Sve kapije zatvorene, a samo njihova beše otvorena. Uđoh, i iznenadi me svetlost. "Da nije umro?" pomislih. Ali nije. Bili ga u postelji izneli iz sobe nasred kujne, i pred njim otvorili vrata, kako bi, valjda, mogao da gleda ne samo dvorište, ulicu, već i noć koja beše topla, mirna, a i mesečinu koja izgrevaše i koja se veselo, poigravajući na mlakom, prolećnom nebu, dizaše i sve osvetljavaše. Na pragu, do nogu Mitinih, sedela mu je mati. Celo glave sedeo je na stolici omalen, crnomanjast čovek. To je, valjda, bio taj njegov drug, Ariton. Marike nije bilo. Sigurno je u kujni. I oca mu nije bilo. On, kao uvek, čineći se tome nevest, valjda je legao, tobož da spava.

Kad uđoh, upitah čudeći se:

- Šta? Zar ste izišli?

- Eto, sinko, - jedva dočeka i poče da se tuži mati mu. - Govorim ja: nazepšće. Ali Ariton... - i glavom bacajući na njega krivicu, pokaza na Aritona.

Ariton se obrecnu na nju.

- Šta: nazepšće? Ništa mu neće biti. Sve ti...

- Pa dobro, ništa! - odmah ona, pokorno i čisto obradovana što je na krivom putu i što od toga Miti njenom ništa neće biti, ućuta se i opet poče da pokriva Miti noge.

Mita je bio iznet zajedno s posteljom. I, pošto nije mogao da sedi, bio je poduprt jastucima.

- Došo si? - zaradova mi se on.

- Eto, dođoh.

- Ako. Sedi, - ponudi me.

Pošto sam se rukovao s tim njegovim drugom, Aritonom, sedoh na stoličicu sproću Mite, do zida. Kujnu i sve nas osvetljavala je lampa, postavljena na visokoj stolici. Od nje, dobro napunjene, zaudarao je proliven gas i vio se gust, čađav dim. Iz one male sobe, odakle su ga izneli, bila je ustajalost, utopljenost, dok je iz velike sobe, kao uvek otvorene, ovamo dopirala svežina noći. Svuda je bilo tiho, mrtvo. Noć meka, mlaka, Iz dvorišta je dolazio miris na već proklijalu travu, trulo drveće u zemlji, a takođe i iz bašte, koja je, sad prekopavana, spremljena za sađenje, mirisala na svežu zemlju... Ćutali su. Majka mu je jednako utopljavala noge, a Ariton je ljuštio neke jabuke, što mu je, kao ponude, bio doneo. Mita nije hteo da jede, ali nije ni odbijao. Kao da iz velike ljubavi prema njemu nije mogao da mu odrekne, pa bi svaku krišku, što bi mu je on ponudio, samo obzinuo i ostavljao, izvinjavajući mu se:

- Posle ću.

- Kako posle? Jedi! - nekako surovo, ali razdragano, kao stariji brat mlađega, nudio ga je Ariton i silom ga gonio da jede.

- Uzmi, sinko, uzmi! - dodavala je radosno mati mu.

- Ama, ne mogu! - pravdao se on. I to ne materi, već Aritonu, okrećući glavu k njemu i gledajući ga milo i kao moleći ga da se zbog toga ne ljuti na njega.

Opet zaćutaše. Lampa, ostavljena iza vrata, slabo nas je osvetljavala, a nije bila ni potrebna, jer beše izgrejala jaka, čista mesečina, koja nas je grejala pravo u lice. Mita je svaki čas željno izvijao, izdizao glavu da što bolje gleda: napolje, u mesečinu, noć, ali kao da nije mogao. Smetala mu je mati, koja je ispred njega sedela do nogu njegovih.   - Nano, trgni se! - poče da je moli Mita i još više da diže, izvija glavom.

- Zašto, sinko? - uplašeno i uvređeno poče da mu se odupire ona.

- Pa da gledam...

Ariton se doseti kako mu ona smeta, i poviknu joj:

- Idi ti, idi spavaj.

- Ama, ne spava mi se! - branjaše se ona, a već poče da se diže.

- Idi kad ti se kaže! - obrecnu se na nju još strože Ariton.

Ona se diže i ode u sobu. Čudo kako su se Aritonu svi pokoravali, slušali ga. Ali, moglo se videti da to oni čine zbog toga što misle da što god im on kaže, zapovedi im, da to njihov Mita hoće, da kroz njega on govori. Ariton je to znao, pa je zato bio slobodan, osoran. Sve ih je kao grdio sto ga toliko čuvaju, strepe i time mu slute neko zlo. A to je baš njima i godilo, i zato su ga i slušali.

Čim ostasmo sami, Ariton, obzirući se, poče nešto da traži po svojim pojasima. Zatim brzo izvuče staklo s rakijom i podnese Miti.

- Pij! - ponudi ga.

Mita, željan, ali bojeći se da ga ko ne spazi, naročito majka, odbi:

- Videće me.

- More, pij! - i silom mu Ariton metnu grlić u usta.

Mita poče da pije, guta. Grlo mu je pucalo.

- Oh! - odahnu. Rakija ga zagreje, osnaži. On se podiže, okrete i poče da gleda u Aritona, milo, blagodarno:

- Tone moj... - poče da mu tepa.

- Pij, de! - prekide ga Ariton, smućen od tog njegovog milovanja. - Pij! - nudio ga je mračno i surovo. Mita poče, ali malo. Samo gutljaj.

- Ne mogu više. - I okrete se, zagleda opet u noć, u mesec koji sad beše nasred neba i, isto onako veselo poigravajući, osvetljavaše ozgo sve, jasno trepereći.

U daljini, na drumu, čulo se krckanje teških rabadžijskih kola i jako otegnuto svirjukanje. Mita se beše zagledao, kao zaneo. Bog zna gde je bio.

Ariton, bojeći se tog njegovog zanosa i hoteći da ga trgne, a u isto vreme i hoteći da mu ugodi, kao pogađajući šta on misli, nadnese se nad njega i, pokazujući na mesečinu, poče:   - Mito, znaš, ovako isto. Pantalej... sabor... - Mita se trže, okrete se njemu i poče iščekivati radoznalo.

Ariton nastavi:

- A ja i ti na konjima, niz reku. Ispred nas kola pokrivena, rabadžijska, a u kolima...

- Ne to! - uplaši se Mita i okrete od Aritona. Ali se videlo kako bi on voleo da Ariton, i protiv njegove molbe, i dalje produži da priča, valjda kako je u tim kolima bila ona, baštovanova kći, i sa svojim drugaricama išla na sabor, pa su, tobož, ne znajući da oni jašu iza njih, pevale pesmu, i to baš njegovu pesmu.

- Pa dobro, neću, - pristade Ariton.

I opet zaćutaše, i to dugo. Mita, potresen i kao ljut na Aritona, okrenut od njega, disaše teško, uzbuđeno. Odjednom se okrete Aritonu:

- Da li zna da sam bolan?

- Kako da ne! Zna! - jedva dočeka Ariton. - Eto, baš danas došla meni, da kupi nešto. Čula da si bolan, pa pita da li ti se što jede. I ponude ti poslala. Zar ti nisu dali?

- Ne! - željno odgovori Mita.

- Kako da ne? - poče Ariton da se ljuti. - Marike! - viknu i okrete se sobi gde je bila Marika. Ali, mesto nje, usplahireno ispade iz sobe majka mu.

Ariton je stade grditi:

- Šta ćeš ti? Ništa njemu nije. Spavaj. Mariku ja zovem.

- Uh! A ja nešto sanjala! - odahnu ona od straha i vrati se ohrabrena ponovo u sobu.

Utom iz sobe naiđe Marika. Bila je bunovna. Od dremanja oči su joj bile crvene, podnadule.

- Kamo te ponude? Što mu nisi dala? - poče Ariton na nju surovo.

- Kakve ponude? - odgovori Marika tromo i nekako zlovoljno.

- Takve ponude, - poče Ariton još ljuće. - Ponude što je moj čirak doneo: kruške.

- A, kruške... Tu su. Što tako ne kažeš? - poče nekako Marika čudno, zlurado, tako da se po tome moglo da vidi kako ona zna od koga su i čije su te ponude, i zato ih krije, ne pokazuje Miti.

- Donesi, - preseče je on.

Marika se vrati i donese te kruske u lepom, belom čanku, pokrivenom još beljim peškirićem. Donese ih, otkri, pa, kao uvređena, sede do Mite i poče da motri, gleda u njega, iščekujući da li će on, i pored toga što vidi da ona zna od koga su te ponude, ipak smeti pred njom da uzme, jede ih. Ariton uze, iseče ih, odabra jednu krušku i podnese Miti.

- Na!

Mita isprva nije hteo. Boraše se sa sobom. Kao da je osećao da će, ako uzme, uvrediti Mariku, koja je jednako u njega gledala. Ali, valjda pomisao da je to Marina ruka spravljala, i, kad je čula da je bolestan, da je, šaljući mu ponude, spravljajući mu ih, možda, sigurno i plakala za njim, valjda pomisao na to učini te se on reši i reče:

- Daj! - i nato željno halapljivo zagrize krušku.

Marika skoči od Aritona. I, uzdržavajući se da se ne oda, brzo siđe niz stepenice, zamače iza kuće, stiskajući oči palčevima.

Mita vide, primeti, bi mu neprijatno, izvadi iz usta krušku, i, kao da ga je na to Ariton nagovorio, poče da kori Aritona:

- Nisi trebao.

- Šta? - upita Ariton, čineći se svemu nevešt, i tobože ne znajući zašto je Marika onako skočila i otišla.

- Ništa, ništa, - opet zaćuta Mita.

Ubrzo ustadoh i ja. Oprostih se i odoh, ostavivši ih same, da bi se njih dvojica do mile volje narazgovarali i presedeli noć.

Posle, u nevreme, pre večernje, oglasi ga zvono. Umre on, Mita. Ubrzo, iz komšiluka i drugih mahala, počeše ispred naše kapije, u gomilicama i u novom obučene i duboko zabrađene, da promiču žene i idu k njemu, da mu zapale sveću i cvećem ga okite, ali najviše šimširom. Ja nisam hteo da idem. Znao sam da je tamo sada vreva, piska. Znam: kako su ga mrtvog okupali, u novo obukli, ispružili, vilice mu vezali, a na usta mu metnuli zelen list, da mu ne ide pena. Majka mu, Marika, i druge žene iz rodbine uvile su sad glave u duboke, crne šamije, pa, sustale od plača, čas idu k njemu u sobu, čas izlaze u kujnu, švrljaju po dvorištu, tobože nekim poslom, pa se odjednom trgnu, uplaše, sete šta je i, kao još ne verujući da je on zaista mrtav, pojure k njemu, u sobu, padaju na nj, ljube ga, plaču i nariču, nariču... Cela mahala i deo čaršije razleže se od njihove piske i zapevke. Prolaznici sami sebe pitaju i odgovaraju:   - Umro?! Bog da ga prosti!

I, krsteći se, žurno odlaze, da ne slušaju naricanje. A ono se nadaleko čuje. Evo, mada je njegova mahala treća od moje, čujem ga, već čak i do mene dopire.

Znam, sada majka mu, bez šamije, raščupana, pišti, i preplašena istrči od njega mrtvog iz sobe u kujnu:

- Mito! - I pravo, ničice, još s praga sobnjega pada i rasprostire se po zemlji. Samo joj se temenjača beli.

Žene, plačući, teše je, dižu i unose, u onu drugu sobu. A ona, osvešćujući se od tog pada, počne da im se odupire, moli ih: "da puste, samo još da mu pod glavu jastuk podmetne; meko da mu je..." i opet se onesvešćuje, opet pada.

Dolazi mu otac. Na plač i naricanje Marikino koja istrča preda nj, veli, umiriva je:

- Ništa, ništa nije... - A vilice mu se tresu, zubi cvokoću.

I u veliku sobu, gde on leži mrtav ispružen, ne ulazi k njemu, već ide u onu drugu, malu sobu, ali kad tamo vide da su tu uneli nju, majku mu, on, ne znajući šta da joj radi, kako da je teši, vraća se, ostavlja je, i počne da ide po kujni, kući, ne znajući gde da se dene, jednako sam sebi govoreći, kao tešeći okolne:

- Ništa, ništa nije.

Pa odlazi iza kuće, ali i tamo ne može sam da ostane: dolaze po njega, teše ga... Onda on čak izvan ulice ide, u polje, u reku. I tamo, skriven, isto onako visok, ozbiljan, šeta se, ide od vrbe do vrbe, jednako ponavljajući ono:

- Ništa, ništa nije.

Uveče, ja i stric odosmo kod mrtvog Mite, da, kao što je običaj, sedimo tamo i čuvamo ga. Odosmo. Moj stric je išao napred, slobodno, obično, a ja sam se zastajkivao, plašio se nečega. Bojao sam se da ga vidim. Bojao sam se njegove matere, oca. Znao sam da neću moci gledati onu njihovu zapevku i pisku. I zato sam se plašio, zastajkivao. Ali, kad dođosmo kod njih, sve je bilo mirno, čak i neosvetljeno. Samo iz velike, gostinske sobe videlo se kako na sredini sobe sveća gori. To je sigurno bila njegova sveća upaljena mu više glave. Kad se ispesmo u kujnu, i to do vrata, u mraku, naiđosmo na oca mu. On se, kako izgledaše, beše zaneo u neko opasivanje. Valjda se bio raspasao, pa se sad stezao onim svojim dugačkim pojasevima. Na naše: "Dobro veče, kako ste?..." samo odgovori:   - Eto... - I opet nastavi da se uvija i steže pojasevima.

Uđosmo unutra.

Mita nasred sobe. Ispružen, mrtav. Već i pokrov prebačen preko njega, te mu štrče na grudima skrštene ruke i na nogama nove, sad iz dućana uzete, cipele. U fesu, vezanih vilica... Ispod njega beli se čaršav. Do glave mu sedela je mati i ukočeno, nemo gledala mu je i ispravljala pramenove njegove kose po čelu, ispod fesa. Više glave mu, u činiji punoj brašna, gorela je jedna velika sveća, sa još puno oko nje malih sveća zapaljenih od onih što su došli. A ta velika sveća, onako visoko, ozgo, osvetljavala ga mrtvog, a naročito lice mu, glavu, oko koje beše poređano cveća, šimšira, i to varaklaisanog, te se varak caklio i od njega je sad žuto, izduženo, malo podbulo njegovo mrtvo lice odudaralo još oštrije, bleđe. Oko njega, do prozora, po minderlucima, bili su se poređali muški, a dole, do vrata, za dugačkom sofrom, bile su ženske, koje su još večerale.

Kad uđosmo, niko nas ne predusrete; samo se muški pomakoše i načiniše nam mesta. I kad priđoh da mu više glave, kao i ostali, i ja sveću zapalim, majka mu se samo trže, huknu:

- Mito! - i opet, kao da nije ništa bilo, nastavi, zanese se u ono nameštanje kose mu po čelu. Htedoh da ga poljubim, ali me stric zadrža:

- Ne ljubi se sad! - šanu mi ostrag - još nije očitan. Vidiš da nema krst na grudima!

I zaista, na prsima nije bilo krsta, već samo njegove skrštene, mrtve ruke.

Sedosmo među ostale. Svi ćute. Niko ne govori. Čak u mrtvog Mitu i ne gledaju. Ljudi, prejeli, meškolje se, otpasuju se i nameštaju. Žene još večeraju. Jedu obično mnogo i užurbano. A više glave Mitine gori ona velika sveća, osvetljava celu sobu trepereći, prskajući, kao da će svakog časa ugasiti se i pasti na mrtvu Mitinu glavu, koja sad došla veća, lepša, s oblim čelom, zatvorenim i jasno ocrtanim očima i, usred sad vezanih vilica, uzdignutim, priljubljenim obrazima. Samo onaj zeleni list na ustima me čudno i neugodno diraše... A inače ništa nije bilo čega sam se ja toliko plašio. Ni zapevka, ni naricanje. Žene su jele, muški pušili i ćutali. Čulo se kako Marika, takođe povezana u duboku, crnu šamiju, isplakana ali pribrana, nudi vinom žene tihim glasom. Tamo iz kujne, u kojoj je jednako bilo mračno i tiho, pokatkad bi dopro koji šušanj. To je sigurno dolazilo do njegovog oca, koji je još bio tamo, nije dolazio ovamo, pojavljivao se, i valjda se još stezao i uvijao u one svoje pojaseve.

- Bog da ga prosti! Gde li mu je sada duša? - upita jedna mlada, plava žena, dižući se sa sofre i tresući od sebe iz skuta mrve.

- Tu je, - odgovori druga, stara, ali krupna baba, koja beše odavno večerala i već zapalila cigaru. - Tu mu je duša. Tri dana će ona biti tu, u kući, dok se ne oprosti s ocem i majkom...

Majka mu, kad ču da se o njoj govori, trže se, pogleda, pa kao da odjednom dođe k sebi, uvide svu zbilju, skoči, pade na Mitu, prigrli ga i, naslonivši svoj obraz na njegov, poče iznemoglo, sipljivo da jeca:   - Mito, sinko! Mito, sinko!... - I kao da je nešto prekinula, pa sada nastavlja, poče da ređa: "Zašto, sinko? Što nas ostavi, otide? Što se bar ne izbolova (mada je godinu dana ležao), te majka da mi te izneguje, nadgleda, ponudi... da mi ne ideš tako neponuđen, željan?... Što, sinko? Zašto tako brzo, apans's' ode, ostavi nas?... Zašto, sinko?" - I kao da je on kriv što je umro, kao da je on sam hteo da umre, ostavi ih, otide od njih, i to kao zato što mu nije bilo dobro kod njih, što ga oni nisu mnogo voleli, čuvali, pazili... uvređen time, zato otišao od njih, umro, ostavio ih... Tako ona poče da ređa i, kao protiv toga, poče da nabraja negovanja, primere njihove ljubavi prema njemu, jednako ga grleći i ljubeći po čelu, očima, i čak ustima, i ponavljajući ono: "Mito, sinko! Mito, sinko!"...

Žene počeše da je teše, plaču, muški da šmrkću, okreću glave. Utom i Marika, pošto je iznela sofru i počistila, dođe. I, valjda bojeći se da je posle ne bi žene ogovarale kako ga nije žalila, kleče do nogu Mitinih, pokri glavu rukama i poče i ona da nariče. Samo, ona nije smela njega, Mitu, da oplakuje, jer stid je da mlada žena pred svetom žali svoga muža, a naročito da mu nabraja njegove dobre osobine. Zato ona plačući poče da nariče o nekoj svojoj sestri, koja je bila odavno umrla, a njemu, mužu, Miti, da poručuje, moli ga: kad tu njenu sestru tamo, na onome svetu, nađe, on, kao stariji, zet joj, da je čuva, štiti, i da oni tamo oboje i za nju traže, spremaju mesta... Tako je Marika naricala. Glas joj beše snažan, plač zdrav, a naricanje tužno, od srca.

Svi udariše u plač. Sve žene tada priđoše oko mrtvog i osvetljenog Mite. Klekoše, zabaciše šamije, nasloniše lica po njegovu telu i - odjednom sve, uglas, zaplakaše. Soba, mrtvac, sveće koje su treptale, gorele - sve kao da se pokrenu, diže. Počeše da nariču. Svaka svoje mrtve da pominje, imenom da ih zove, poručuje im, oplakuje ih... Razleže se jauk, zapevka, naricanje! I sve, čak i ulica, ispuni se, prepuni! Čini mi se da od njihova plača cela noć zajedno s njima, sa osvetljenim mrtvim Mitom, kao da se pokrete, uskomeša, diže nebu, cvileći za mrtve... Muški počeše da beže, gunđajući:

- Žene, ne plačite, žene!

A one još u jačci, veći plač. Kao da se nadmetahu.

Odjednom sve umuče iznenada. Iz kujne pojavi mu se otac. Ukočeno dođe i stade više glave Mitine. Gleda ga, gleda, pa huknu:

- Mito, sinko, što bre ovo s nama uradi?

I, onako neočitanog, poljubi ga u čelo. Zatim još ukočenije, ali samo sad presamićen, gurajući pesnice u slabine, iziđe i ode u onu drugu, malu sobu, da se tamo zatvori.

Žene još jače zaplakaše.

Ne mogah ni ja više da izdržim. Iziđoh i, gotovo bežeći, odoh, ali ne kući... već odoh lutajući po mahalama, po noći, koja beše isto onako mračna, topla, mirna, nepokretljiva. Samo sad, da li što beše prevalila ponoć, iz ravnice, s Morave, osećaše se kako počinje da duše, dolazi, rasplinjuje se neki širok, vlažan, neugodan vetar.

__________________________________

Bora Stanković rođen je u Vranju 1875. godine. Rano je ostao bez roditelja pa je odrastao uz babu Zlatu i njene priče o starim vremenima. Poslije gimnazijskog školovanja u Vranju i Nišu, završio je školovanje u Beogradu. Radio je kao državni činovnik poslove koji nisu imali nikakve veze sa njegovim književnim afinitetima i ambicijama. Vezan za zavičaj i to za zavičaj vremena koje je prohujalo, Stanković je u njemu nalazio teme za svoje pripovjetke, romane i drame. Nije imao afiniteta za savremenost i savremena zbivanja, još manje za nova književna zbivanja - ostao je izvan savremenih tokova, u svom svijetu staroga Vranja. Ponirao je u prošlost i tamo pronalazio nesrećne ljude, promašene sudbine, vječite bolnike i patnike. U književnost je ušao tiho, zbirkom Iz starog jevanđelja (1899) koja, arhaičnim naslovom, nije privukla značajnu pažnju. Tek će njegove pripovjetke objavljene u časopisima i listovima, i zbirke Stari dani (1902) i Božiji ljudi (1902) predstaviti Stankovića kao "najjači pripovjedački talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti" (Jovan Skerlic). Roman Necista krv (1910) još više je učvrstio uvjerenje da se u srpskoj književnosti pojavio rasni pripovjedač. Pored toga ostala su iza Stankovića i dva nedovršene romana: Gazda Mladen i Pevci. Drama Koštana (1902) imala je uspjeha i predstavila je Stankovića kao dramskog pisca. Međutim, ni kasnije drame Tašana i Jovča nisu Stankoviću obezbedile mesto značajnog dramskog pisca. Napadan zbog saradnje u okupacijskom listu za vrijeme Prvog svjetskog rata, Stanković se povukao u sebe, prestao da stvara i umro, usamljen i razočaran, 1927. godine u Beogradu.

Stanković je samonikao talenat, ali snažan i osoben. Čitav njegov stvaralački opus slika je zavičajnog Vranja iz vremena kada je ono gubilo obilježje šarolike istočnjaćke kasabe i dobijalo novu građansku fizionomiju. U to doba su u Vranju bile svježe uspomene na bogate age i begove ali i domaće bogataše, tzv. čorbadžije. Na jednoj strani bogati posjedi i raskošni domovi, a na drugoj siromašni kmetovi - čivčije. Čorbadžije su svoje bogatstvo rasipali na uživanje svake vrste. Osim njih Vranje je imalo i svoj zanatlijski stalež, sitne trgovce i brojnu domaću poslugu. 

Stanković je s podjednakom toplinom i razumjevanjem slikao sve društvene sredine starog Vranja: i bogate i vec osirotjele čorbadžije, ali i trgovce i činovnike, čivčije, seljake, Cigane, a i prosjake "božjake", ljude poremećene psihe. U pričama o vranjskim božjacima, o ljudima obolele psihe i čula, prvi u srpskoj književnosti sugestivno je prikazao duševna pomračenja, duševnu tamu i pomračenje uma, u čemu se približio velikom ruskom psihoanalitičaru Dostojevskom.  

Stanković spada u one pisce kod kojih utisci i sećanja iz detinjstva imaju presudnu ulogu u književnom radu. U više pripovedaka on je dao poeziju mladosti i nekadašnjeg života u rodnom gradu (Đurđevdan, U vinogradima, Nuška). Slika stvarnosti, svetla, prozračna, poetična, pomućena je u drugim delima otkrivanjem društvenih sukoba i duševnih potresa. Stankovićev svet, iako vremenski i prostorno udaljen, nije idiličan i beskonfliktan. Sukobi su stalni i raznovrsni, između starog i novog, kolenovića i skorojevića, bogatih i siromašnih, pojedinca i društva. U središtu svih zbivanja nalazi se pojedinac i njegova sudbina. Težište je prikazivanja na psihičkim lomovima i unutrašnjim potresima, ali se pri tome nikada ne gubi iz vida dublja sociološka zasnovanost likova i situacija. Sudbina Stankovićevih junaka odigrava se u trouglu sila koje čine novac, moral i eros. Društveni moral sredine te materijalni interes i prestiž porodice suprotstavljaju se erotskom nagonu pojedinca, nameću mu svoja ograničenja i zabrane - na toj tački počinje individualna drama bezmalo svih Stankovićevih junaka. U više pripovedaka Stanković je prikazao osujećenu ljubav usled toga što mladić i devojka pripadaju raznim staležima (Stari dani, U noći, Oni, Stanoja, Uvela ruža). Među njima je najlepša Uvela ruža, lirska, elegična pripovetka, napisana u prvom i drugom licu, u stvari mali lirski roman. Ljubavna priča, kao i u Disovim pesmama, pripada davnim danima, sva je u znaku mladosti, lepote, svežine letnjih večeri i opojnih mirisa orijentalnih bašta. Ona oživljava u sećanju, u trenucima kada od svega toga ništa više nije ostalo.

Stanković otkriva svet poniženih i uvređenih. Čitava njegova zbirka Božji ljudi, sastavljena od kratkih pripovedaka i crtica, posvećena je onima koji su odbačeni od društva, prosjacima i poremećenim, od kojih svako živi u nekom svom nestvarnom svetu. Više nego i jedan drugi naš pisac Stanković se bavio sudbinom žene. Žena je glavna junakinja u njegovim najboljim delima, u pripovetkama Uvela ruža i Pokojnikova žena, u drami Koštana i romanu Nečista krv. U Pokojnikovoj ženi junakinja se nemoćno batrga u mreži patrijarhalnih običaja. Ona je obezličena do anonimnosti: najpre sestra svoje braće, zatim žena svog muža a posle muževe smrti njegova udovica, pokojnikova žena, uvek pred strogim ispitivačkim pogledom rodbine i sveta, kao pred očima sudija. Istinska ljubav stalno se potiskuje i na kraju sasvim odbacuje. Jedina odluka koju je Anica samostalno donela životu bila je uperena protiv nje same: odbila je ruku čoveka koga je oduvek volela i pošla za nevoljenog. Koštana je najznačajnija od tri Stankovićeve drame (druge dve, Tašana i Jovča, nastale su dramatizacijom pripovedaka). To je "komad iz vranjskog života s pevanjem". Polazeći od tradicionalne sheme ovog žanra, Stanković je napisao potresnu dramu tragičnih ljudskih sudbina. Dve velike teme njegovog sveta, tuga za prohujalom mladošću, "žal za mladost" i čulna opsesija ženskom lepotom, sublimirane su ovde u trećoj, u temi pesme. Narodne pesme koje peva Koštana nose u sebi čežnju za lepotom, u njima je život slobodan od svih stega, pun radosti i pustolovine, one su utočište od sivila prozaične svakodnevnice. Sve su ličnosti ispunjene tom čežnjom, pesma u ovoj drami predstavlja svojevrsnu kolektivnu opsesiju, sličnu opsesiji erosom u drugim njegovim delima, naročito u romanu Nečista krv. 

Bora Stanković - Đurđevdan

Bora Stanković - Gazda Mladen

Bora Stanković - Gugutka

Bora Stanković - Jovča

Bora Stanković - Koštana

Bora Stanković - Moj zemljak

Bora Stanković - Naš Božić

Bora Stanković - Nečista krv

Bora Stanković - Nečista krv - roman

Bora Stanković - Nečista krv - smrt lepotice Sofke - sastav

Bora Stanković - Nuška

Bora Stanković - Pokojnikova žena

Bora Stanković - Rista krijumčar

Bora Stanković - Stanoja

Bora Stanković - Stari dani

Bora Stanković - U noći

Bora Stanković - Uvela ruža

Bora Stanković - U vinogradima

Modernizam Bore Stankovića