Bora Stanković - Koštana

Koštana je jednostavan pozorišni komad bez složene radnje, snažnih sukoba, vješte dramaturgije. Ali ona nije samo komad sa pjevanjem, raskošna slika foplklora sa juga Srbije, nego snažna drama tragičnih ljudskih sudbina, slika pojedinačne patnje i kolektivne nesreće. Događa se u Vranju tema je koliko stara toliko i savremena - promašena ljubav; akteri su mladi i stari – jednako kažnjeni životovom i nesrećni. Dramska radnja je razvijena u četiri čina koji nisu rasčlanjeni na pojave.

Prvi čin - Gostinska soba Hadži - Tomine kuće. Uskrs, predveče, na zalasku sunca. U kući je nemir: Hadži - Tomin sin Stojan danima je sa Koštanom što je izazivalo očev bijes, majčinu strepnju, sestrinu brigu. Ulazi Hadži -Toma, bijesno rastura brojanice, grdi sina, sručuje svoj bijes na ženu Katu okrivljujući je za sinovljevo ponašanje. Dolazi Arsa, predsjednik opštine, brat sevdahlije Mitketa, koji je takođe stalno sa mladom i lijepom  pjevacicom Koštanom. Hadžija ga kritikuje što ne zavede red, da više varoš ne luduje za lijepom Cigankom. Ovaj se pravda da ne može, da se uz Koštaninu pjesmu vesele i njegov sin Stojan i drugi uglednici kao sto su Maksim, Zafir, Stanko, a Mitketa je otpisao jer se "lud i rodio". Ne može da hapsi ni Koštanu jer je ona poštena i ne pruža povod za hapšenje. U razgovoru se začinje ideja da se Koštana nasilu uda i tako smiri varoš. U tom dolazi policija donoseći vijest da je Stojan odveo Cigane u Sobinu, na porodicno imanje. Hadži - Toma polazi tamo, bijesan i namjeran da ubije sina, a majka Kata, preplašena i očajna, ostaje da se moli Bogu.

Drugi čin - Sobina, porodično imanje Hadži - Tomino. Dolazi Stojan sa muzikantima, Koštanom i društvom. Sluge Marko i Magda radosno dočekuju mladog gazdu. Dolazi Mitke, daruje Koštanu, traži da mu pjeva "njegovu" pjesmu, uz pjesmu obnavlja sjećanje na mladu Redžepovicu. Dolazi Hadži - Toma bijesan, traži od Marka pušku da ih sve pobije. Marko ga jedva umoli da sjedne, radi berićeta, praznik je. Cigani, uplašeni, hoće da odu, ali im Mitke ne da. Hadžija ih ohrabruje da ostanu. Koštanina pjesma ga dirne, daje Marku novce da časti muziku. Koštana pjeva, Hadži - Toma se raskravljuje, traži svoju pjesmu, naređuje Marku da uzme konja, ode u varoš i pozove na "radost i veselje" Hadži - Ristu, Zafira, Sekulu.

Treći čin - Prva slika se odvija u gostinskoj sobi Hadži - Tomine kuće. Stojan leži, sestra je uz njega. On se budi, priziva Koštanu. Ulazi zadihan Marko i najavljuje Hadži - Tomin dolazak. Ovaj ulazi u kuću sa Koštanom, praćen muzikom. Traži od Koštane da mu pjeva pjesmu, daje joj nisku dukata, ali je ona, krišom, vraca Marku. Druga slika se odvija u Mitkinoj kući. Mitke ulazi u dvorište sa Koštanom i sviračima. Koštana pjeva, Mitke sve više pada u tugu, proklinje brata što ga silom ozeni i moli Koštanu:

- Poj "žal za mladost"... Za moju slatku mladost, što mi tako u ništa otide a brigu ostavi.

Dolazi Arsa sa policijom i pandurima, razjuri svirače, Mitketa otjera u kuću, policiji naređeje da ode u Banju i prenese Asanovom ocu da spremi svatove i dođe po Koštanu.

Četvrti ćin - Ciganska mahala. Kmet čuva stražu pred Koštaninom kućom da ne pobjegne. Iz daljine se čuju svatovi da dolaze. Koštana je nesrećna, kmet je pogođen njenom tugom i moli je da ne čupa kosu. Dolazi Stojan da vodi Koštanu. Ona je obradovana njegovom ljubavlju, ali odbija da pođe s njim: ona je Ciganka, nije joj mijesto u hadžijskoj kući, ne želi da se u gospodskoj kući zatvori za cijeli život. Da bi odbila Stojana bijesno kaze:

- Nisam! Nikoga nisam voljela! I nikad neću da volim!

Stojan je poražen njenim riječima i odlazi. Dolazi Mitke i daruje Koštanu. Ona ga moli da je spase, da je nigdje ne vodi, ali on joj kaze:

- Ajde, Koštan! Digni se, rasvesti! Ajde, svatovi te čekav, mladoženja te čeka. Digi se!  Ne plači! Sluzu ne puštaj! Stegni srce i trpi! Bidni čovek; a čovek je samo žal i za muku zdaden!

Koštana ne dozvoljava da je panduri ubacuju u kola: sama se, mirno i dostojanstveno, penje u kola sa svatovima i kreća za Banju.

Likovi - U Koštani se sukobljavaju dve strane života i dva stava prema životu. Na jedioj strani je zatvoreni i strogi život čorbadžijskih gazdinskih porodica, zarobljenih i sputanih patrijarhalnim moralom. U njemu se guši mladost, uništava ljubav, život čini prozaičnim i praznim. Tom životu pripadaju Arsa i Hadži-Toma. Na drugoj strani je život ispunjen radostima i strastima, uživanjem i opuštanjem. Taj život pripada mladosti, ali ga žive i neki predstavnici čorbadžijskog sloja koji su raskinuli sa stegama i regulama i pružili ruke ka životnim radostima koje su im bile uskraćene u mladosti.

Tom životu pripadaju Koštana i Stojan, ali i nesrećni i nostalgični Mitke, da bi mu se u jednom trenutku priklonio i Hadži-Toma. U Koštani je na jednoj strani stav da život treba udisati punim plućima i piti ga u velikim gutljajima - to je hedonistički stav prema životu. Na drugoj strani je život odricanja, sticanja, građanskog morala i ugleda. Ta dva stava ovaploćuju Mitke i njegov brat Arsa.

Koštana - Koštana je naslovna ličnost drame, ali nije glavni dramski lik. Ona jeste u središtu zbivanja, oko nje se sve odvija; ona je razlog dešavanja i ponašanja, bez nje ne bi bilo ni dramske radnje, ni drame. Ali ona je samo motiv koji pokreće ostale junake na delovanje i ponašanje, na ispoljavanje određenog životnog stava i filozofije života, na buđenje emocija i erupciju žeđi za životom i ljubavlju. Ali ona poseduje i jasno izražene osobine koje je čine upečatljivim i moralno čistim ljudskim bićem. Koštana je

- mlada, lepa, čulna, devojka

- okrenuta je životu i njegovim radostima;

- posvećena je pesmi kao pozivu i kao smislu života - pesmu duboko proživljava, pa zato njeno pevanje deluje snažno na one koje je život osakatio na emotivnom planu;

- smisao života vidi u noći, mesečini i pesmi - to je izraz njene težnje za nezavisnošću i slobodom;

- svesna je svoga porekla i društvenog statusa; Ja, Ciganka! U Banju, u selo, tamo je moje!

- dostojanstvena, moralno čista, ne peva za novac, nego zato što je pesma njen život - odbija da uzme dukate koje joj daje zaneseni i raskravljeni Hadži-Toma i krišom ih dodaje Marku

- ne želi da žrtvuje svoju slobodu za život u gospodskoj kući:

Neću! Ne mogu! Kod tebe? Zar samo kod tebe? I samo hadžiju, oca tvoga i majku tvoju da dvorim i da služim? Da pred njima klečim i noge da im perem? Iz sobe da ne iziđem, već samo da sedim, ćutim i trpim! Oh, a kad noć padne, mesečina dođe, san ne hvata, oko se rairri, snaga razigra... Šta onda?  

Mitke - Mitke je pesnik i filozof. Pesnik je onda kada govori o mladosti, lepoti i ljubavi - tada je u zanosu, egzaltiran, prenet u svet o kojem govori.

Filozof je kada govori o čoveku i životu, o prolaziosti, o sudbini kao neminovnosti. Njegovo govorenje utemeljeno je na bogatom životnom iskustvu, obojeno je ličnom tragikom, ispunjeno dubokom filozofijom života. On, poklonik lepote i uživanja, zahvaćen je fatalizmom:

Svi će ti se radujev. Mladoženja će te celiva a ti će plačeš! I prva noć plakanje, druga noć plakanje i cel vek plakanje...

Odavde, Koštan, po tamo - nema! I cel vek tojje!

Ajde, Koštan! Digni se, rasvesti! Ajde, svatovi te čekav, mladožoš te čeka. Digni se! Ne plači! Suzu ne puštaj! Stegni srce i trpi! Bidni čovek; a čovek je samo za žal i za muku zdaden!

- Mitke je čovek života, putovanja, pustolovina, uživanja, ljubavi, strasti - pravi dionizijski tip. Ali je on i čovek patnje i nostalgije.

- Pati za vremenom koje je prošlo, pati što je mladost prošla i čula ugasla, što nema slobode i što mora da se skrasi, pored žene:

Žal, bre da sviriš. A kako moj žal nigde - nigde dokle turski hat ide - nigde ga nema!

Od karasevdah pogolem boles nema.

Ah, moj brat nikad sreću da ne vidi što me oženi, zarobi... Zar sam ja bre bija za ženu?

- U njemu je tragika čoveka koji ne može da se uklopi u patrijarhalne norme, tragika čoveka koji je shvatio težinu prolaznosti:

Zemlja me pije... Noć me pije... Mesečina me pije... Ništa mi neje, zdrav sam, a - bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ.

Beše moje! 

- U njemu je nostalgija za vremenima koja su prošla, san o lepotama i milinama mladosti:

Eve ostare, a još se ne nažive, još ne napoja' i ne naceliva... Još mi za lepotinju i ubavinju srce gine i vene! Aha!... Poj Koštana, kako k'd se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari. Noć letnja. Šarplanina u nebo štrči, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme. Mesečina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi još od bilački han povedešem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T 'nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv. A iz seraj i bašče, kude mlade žene oko šedrvan i na mesečini oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma... I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s 's mesečinu se lepi, treperi i na men' kao melem na srce mi pada. (Koštani): I Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ... A toj vreme više ne dođe. Ete za toj ću vreme ja žalan da umrem, s 's otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj Žal za mladost... Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne, dođe, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem...

Mitkova tuga za prošlošću i mladošću, njegov san o lepoti, zadivljenost i poštovanje Koštanine lepote, ali i neka druga mesta iz drugih Stankovićevih dela (Uvela ruža, na primer), učinili su ovoga pisca pesnikom Vranja. Zato je Dučić mogao da kaže: Stanković će ostati među najboljim pesnicima ljubavi koji su ikad u nas pisali.

Hadži-Toma - Hadži-Toma oličava patrijarhalnog despota, čuvara patrijarhalnog reda i morala, silu koja može da odlučuje o ljudskim sudbinama. Za svet on je uspravan, gord, silan, neprikosnoven, strah i trepet za okolinu i ukućane. U njemu su još tragovi nekadašnje sile i moći:

Pa ja, u tursko vreme po deset od njih (Cigana - SV) da na jedan kuršum nanižem, pa još tada oko da mi ne mrdne, a kamo li sada...

U sebi, duboko u duši, ranjen je i nesrećan čovek. Nesrećan je koliko i Mitke, koliko i njegova žena Kata, jer su svi oni žrtve nepisanih patrijarhalnih zakona. Iza maske ozbiljnog, strogog i dostojanstvenog Hadži-Tome krije se nesrećan čovek, oženjen bez svoje volje, devojkom koju nije voleo. Željan je životnih radosti, ljubavi i nežnosti. Kada je video Koštanu, kada je čuo njenu pesmu, snažno su ga zabolele rane neiživljene mladosti, osetio je duboku prazninu u sebi, probudile su se čežnje. Zbacio je masku strogosti i dostojanstva, raskopčao mintan, skinuo fes i predao se Koštaninoj pesmi i muzici njenih pratilaca:

Eh, Kogitana, kćeri! De! Ne pesmu, glas samo i svirku. I to onu svirku, kad se pođe na venčanje za staro i nedrago.

Marko, hata pa u grad, i Hadži-Ristu, Zafira, Sekulu... Sve bre, sve zovi ovamo na radost i veselje!

Muzika i pesma imaju značajnu umetničku funkciju u delu Borisava Stankovića. Retko je ovde pesma razbibriga, veselje, izraz zadovoljstva i sreće. Pesma je ovde ispovest, tugovanka, evokacija, san ili sanjarenje. Njome se izražava tuga za mladošću, žal zbog neostvarene ljubavi, bol zbog udaje za nedragog, čežnja za voljenim - pesma je u ovoj prozi i drami uvek setna, melanholična, bolna. Ali i takva, ona je erotska i čulna, budi zapretana osećanja, uznemirava čula.

Svaki od Stankovićevih junaka ima svoju pesmu. Jedno je Koštanina pesma koja izražava mladalačku čežnju za prirodom, prostran-tvom, mesečinom i slobodom; drugo je pesma Mitkova, koja vraća u prošlost, u prohujale dane, podseća na nekadašnje lepote i ljubavi - ona je nostalgična i elegična, čak neizdržljivo ranjiva i bolna; posebna je pesma Hadži-Tomina koja povređuje stare rane, pobeđuje stege patrijarhalnog morala, raskravljuje sputano i sasušeno srce.

Koštana je prvo dramsko delo Borisava Stankovića. Bez iskustva dramskog pisca, bez poznavanja pozorišnih zakona i principa dramaturgije - Stanković je stvorio delo sa mnogo nedostataka. Te mane su ublažene dobro oblikovanim likovima glavnih protagonista i snažnim lirskim nabojem. S razlogom je Jovan Skerlić svoj čuveni prikaz O Koštani završio sledećim rečima:

Ja bih dao sve regularne drame (regularne, znači pisane po svim pozorišnim i dramaturškim principima - SV) Jovana Subotića i Milorada Šapčanina za jedan onakav snažan i emotivan komad života kao što je četvrti čin Koštane, koja je jedna od najlepših, najpoetskijih i najdubljih pesama cele naše književnosti.

I pesnik Milan Dedinac, inače pozorišni čovek, istakao je lirske vrednosti Koštane:

Ti snažni i emotivni fragmenti (misli na četvrti čin - SV), duboko realistički, zacelo su ono najpoetskije i najstrasnije što je srpska proza dosad dala. Ti fragmenti mogu čvrsto da stoje, po intenzivnosti osećanja, po toplini i vrelom zanosu, po lirskom sagorevanju, kraj onogg najlepšeg što je kroz čitav niz decenija naša lirika ostvarila u stihu.

Zbog svega toga su Koštana i Mitke, dvoje najizrazitijih protagonista ove drame, ušli u svest čitalaca i pozorišnih gledalaca: kada se spomene Borisav Stanković ili Vranje i Vranjanci, odmah se pomisli na Koštanu, Mitka i, naravno, Sofku.

Pitanja, zadaci i vežbe

1. Uporedite ženske likove u delu Borisava Stankovića: Cvetu (U noći), Sofku i Koštanu.

- Šta je zajedničko svim ovim junakinjama?

- U čemu su razlike među njima?

- Napišite sastav na temu Žena u književnom delu Borisava Stankovića.

2. Da bi upotpunili sliku o ženskim likovima kod Stankovića, pročitajte i pripovetku Pokojnikova žena.

_________________________________

Skerlićev prikaz Koštane

Skerlićev prikaz Koštane Borisava Staikovića nastao je 1901. godine povodom pozorišne predstave ("Kada se zavesa podigla, pojavio se buljuk belih Vranjanki"). Međutim, ovo nije prikaz pozorišne predstave (pozorišna kritika) nego prikaz dramskog dela, dakle, književna kritika. U pozorišnoj kritici je težište na pozorišnoj predstavi, igri glumaca, scenskoj postavci, radu reditelja i drugim elementima pozorišne tehnike. U ovom Skerlićevom prikazu nema ni spomena pozorišta ili pozorišne predstave (osim gore citirane prve rečenice), već je težište na Koštani kao dramskom delu.

Odmah na početku Skerlić odvaja Koštanu od tada popularnih "slika iz narodnog života", komada s pevanjem, koji obično imaju folklorno-zabavni karakter ali ne i književne vrednosti. U Koštani ima elemenata komada s pevanjem, ali ona poseduje i značajne književne kvalitete:

Ukoliko se radnja razvijala, tragični karakter se sve više ispoljavao: poslednji čin, koji se ipak svršava svadbom, mrtvački je tužan. Za četiri čina čoveku ostaje srce stegnuto, i nije u stanju} da se nasmeje. (,..) Cela Koštana je tužna istorijat zgaženih srdaca i promašenih života. Svi ti ljudi mnogo se vesele, ali od njih niko nije veseo. Oni mnogo pevaju, ali to su labudske pesme.

U prikazu se Skerlić posebno zadržava na dva ključna lika: Koštani i Mitku. Uočava njihove moralne karakteristike i lična svojstva, njihove sudbine koje su različite a opet i istovetne. Mitko je na kraju svoga promašenog života a Koštana na početku - i jedno i drugo su duboko nesrećni ljudi.

Skerlić ne previđa "velike nedostatke" ove Stankovićeve drame: nije pravo dramsko delo jer nije pisana po zakonima pozorišne tehnike; radnja, ta ključna supstanca dramskog dela, ovde je jednostavna, vrlo troma i slabo povezana. Kritičar konstatuje da su ovo tehničke mane i da su rezultat nedovoljno savladanog zanata dramskog pisca. Navedeni nedostaci ne mogu da zasene stvarne književne vrednosti Koštane jer "malo je dela koja su u stanju da ostave tako trajan i dubok utisak".

Književna ocena ove Stankovićeve drame vrlo je afirmativna:

Čudna neka nostalgična poezija zagreva celo ovo delo. (...) U toj poeziji ima nečega mekog, TOPLOG, dubokog, bolnog; ona izražava onu ljubav koja je jača od smrti i koja se najzad i izjednačuje sa smrću.

Koštana je dobro, istinski umetničko delo, jer je puna života, jer se preliva njime i nekom dubokom, intimnom, bolnom poezijom. Ja bih dao sve regularne drame Jovana Subotića i Milorada Šapčanina za jedan ovakav snažan i emotivan "komad žvota" kao što je četvrti čin Koštane, koja je jedna od najlepišh, najpoetičnijih i najdubljih pesama cele naše književnosti.

Impresionistička kritika - U ovoj vrsti kritike osnovno je impresija (utisak) koju je književno delo ostavilo na kritičara. Sve izlaganje podređeno je iskazivanju utisaka pa kritičar, u žaru utisaka i oduševljenja, zaboravlja na predmet podsticaja, na književno delo, i govori isključivo o sebi, o svojim doživljajima, čak i o svojim razmišljanjima koja su pokrenuta pročitanim delom. Subjektivnost je naglašena, lični stav je dominantan, emocije su snažne, izlaganje je slikovito i nadahnuto. Takva kritika nema oblik diskurzivnog izlaganja, nego oblik umetničkog kazivanja - više je književnoumetničko, a vrlo malo ili nimalo naučno delo. To ne znači da impresionistička kritika nema teorijsku (naučnu) vrednost: pruža neka lucidna zapažanja, ukazuje na zanimljive postupke i umetničke probleme. Ono što je najvažnije, ova kritika očigledno pokazuje kako je književno delo primano u određenom vremenu—to su činjenice koje služe istoriji recepcije jednoga pisca i njegovog dela. I danas je živ i rasprostranjen kritički metod. Negovali su impresionističku kritiku Jovan Skerlić, Marko Car, Branko Lazarević, Isidora Sekulić.

Egološka kritika - Izrazito subjektivna kritika koja se javlja u dve varijante. U prvom slučaju to je kritika koja se usredsređuje na piščevu ličnost (lat. ego = ja) zanemarujući književno delo i njegove umetničke vrednosti. U drugom slučaju kritičar ispoljava svoju netrpeljivost, egoizam i nipodaštavajući odnos prema piscu o kome piše. Sklona je da uvredi i u toj sklonosti ide do bezobzirnosti negirajući piščevu stvaralačku i ljudsku ličnost. Po takvoj bezobzirnosti čuven je Skerlićev prikaz Utopljenih duša Vladislava Petkovića Disa, objavljen pod naslovom Lažni modernizam u srpskoj književnosti. Nasuprot ovoj kritici je altrunistička kritika koja nastoji da pisca ohrabri i podstakne na dalje stvaranje. U oba slučaja krajnosti su nepoželjne i štetne. Apsolutno negiranje može negativno da deluje na pisca te da on, usled snažne frustracije, prestane da piše. Neargumentovano hvaljenje dovodi pisca u zabludu da je dobar pisac i da u njegovom stvaranju nema nikakvih mana.

_______________________________

Bora Stanković rođen je u Vranju 1875. godine. Rano je ostao bez roditelja pa je odrastao uz babu Zlatu i njene priče o starim vremenima. Poslije gimnazijskog školovanja u Vranju i Nišu, završio je školovanje u Beogradu. Radio je kao državni činovnik poslove koji nisu imali nikakve veze sa njegovim književnim afinitetima i ambicijama. Vezan za zavičaj i to za zavičaj vremena koje je prohujalo, Stanković je u njemu nalazio teme za svoje pripovjetke, romane i drame. Nije imao afiniteta za savremenost i savremena zbivanja, još manje za nova književna zbivanja - ostao je izvan savremenih tokova, u svom svijetu staroga Vranja. Ponirao je u prošlost i tamo pronalazio nesrećne ljude, promašene sudbine, vječite bolnike i patnike. U književnost je ušao tiho, zbirkom Iz starog jevanđelja (1899) koja, arhaičnim naslovom, nije privukla značajnu pažnju. Tek će njegove pripovjetke objavljene u časopisima i listovima, i zbirke Stari dani (1902) i Božiji ljudi (1902) predstaviti Stankovića kao "najjači pripovjedački talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti" (Jovan Skerlic). Roman Necista krv (1910) još više je učvrstio uvjerenje da se u srpskoj književnosti pojavio rasni pripovjedač. Pored toga ostala su iza Stankovića i dva nedovršene romana: Gazda Mladen i Pevci. Drama Koštana (1902) imala je uspjeha i predstavila je Stankovića kao dramskog pisca. Međutim, ni kasnije drame Tašana i Jovča nisu Stankoviću obezbedile mesto značajnog dramskog pisca. Napadan zbog saradnje u okupacijskom listu za vrijeme Prvog svjetskog rata, Stanković se povukao u sebe, prestao da stvara i umro, usamljen i razočaran, 1927. godine u Beogradu.

Stanković je samonikao talenat, ali snažan i osoben. Čitav njegov stvaralački opus slika je zavičajnog Vranja iz vremena kada je ono gubilo obilježje šarolike istočnjaćke kasabe i dobijalo novu građansku fizionomiju. U to doba su u Vranju bile svježe uspomene na bogate age i begove ali i domaće bogataše, tzv. čorbadžije. Na jednoj strani bogati posjedi i raskošni domovi, a na drugoj siromašni kmetovi - čivčije. Čorbadžije su svoje bogatstvo rasipali na uživanje svake vrste. Osim njih Vranje je imalo i svoj zanatlijski stalež, sitne trgovce i brojnu domaću poslugu. 

Stanković je s podjednakom toplinom i razumjevanjem slikao sve društvene sredine starog Vranja: i bogate i vec osirotjele čorbadžije, ali i trgovce i činovnike, čivčije, seljake, Cigane, a i prosjake "božjake", ljude poremećene psihe. U pričama o vranjskim božjacima, o ljudima obolele psihe i čula, prvi u srpskoj književnosti sugestivno je prikazao duševna pomračenja, duševnu tamu i pomračenje uma, u čemu se približio velikom ruskom psihoanalitičaru Dostojevskom.  

Stanković spada u one pisce kod kojih utisci i sećanja iz detinjstva imaju presudnu ulogu u književnom radu. U više pripovedaka on je dao poeziju mladosti i nekadašnjeg života u rodnom gradu (Đurđevdan, U vinogradima, Nuška). Slika stvarnosti, svetla, prozračna, poetična, pomućena je u drugim delima otkrivanjem društvenih sukoba i duševnih potresa. Stankovićev svet, iako vremenski i prostorno udaljen, nije idiličan i beskonfliktan. Sukobi su stalni i raznovrsni, između starog i novog, kolenovića i skorojevića, bogatih i siromašnih, pojedinca i društva. U središtu svih zbivanja nalazi se pojedinac i njegova sudbina. Težište je prikazivanja na psihičkim lomovima i unutrašnjim potresima, ali se pri tome nikada ne gubi iz vida dublja sociološka zasnovanost likova i situacija. Sudbina Stankovićevih junaka odigrava se u trouglu sila koje čine novac, moral i eros. Društveni moral sredine te materijalni interes i prestiž porodice suprotstavljaju se erotskom nagonu pojedinca, nameću mu svoja ograničenja i zabrane - na toj tački počinje individualna drama bezmalo svih Stankovićevih junaka. U više pripovedaka Stanković je prikazao osujećenu ljubav usled toga što mladić i devojka pripadaju raznim staležima (Stari dani, U noći, Oni, Stanoja, Uvela ruža). Među njima je najlepša Uvela ruža, lirska, elegična pripovetka, napisana u prvom i drugom licu, u stvari mali lirski roman. Ljubavna priča, kao i u Disovim pesmama, pripada davnim danima, sva je u znaku mladosti, lepote, svežine letnjih večeri i opojnih mirisa orijentalnih bašta. Ona oživljava u sećanju, u trenucima kada od svega toga ništa više nije ostalo.

Stanković otkriva svet poniženih i uvređenih. Čitava njegova zbirka Božji ljudi, sastavljena od kratkih pripovedaka i crtica, posvećena je onima koji su odbačeni od društva, prosjacima i poremećenim, od kojih svako živi u nekom svom nestvarnom svetu. Više nego i jedan drugi naš pisac Stanković se bavio sudbinom žene. Žena je glavna junakinja u njegovim najboljim delima, u pripovetkama Uvela ruža i Pokojnikova žena, u drami Koštana i romanu Nečista krv. U Pokojnikovoj ženi junakinja se nemoćno batrga u mreži patrijarhalnih običaja. Ona je obezličena do anonimnosti: najpre sestra svoje braće, zatim žena svog muža a posle muževe smrti njegova udovica, pokojnikova žena, uvek pred strogim ispitivačkim pogledom rodbine i sveta, kao pred očima sudija. Istinska ljubav stalno se potiskuje i na kraju sasvim odbacuje. Jedina odluka koju je Anica samostalno donela životu bila je uperena protiv nje same: odbila je ruku čoveka koga je oduvek volela i pošla za nevoljenog. Koštana je najznačajnija od tri Stankovićeve drame (druge dve, Tašana i Jovča, nastale su dramatizacijom pripovedaka). To je "komad iz vranjskog života s pevanjem". Polazeći od tradicionalne sheme ovog žanra, Stanković je napisao potresnu dramu tragičnih ljudskih sudbina. Dve velike teme njegovog sveta, tuga za prohujalom mladošću, "žal za mladost" i čulna opsesija ženskom lepotom, sublimirane su ovde u trećoj, u temi pesme. Narodne pesme koje peva Koštana nose u sebi čežnju za lepotom, u njima je život slobodan od svih stega, pun radosti i pustolovine, one su utočište od sivila prozaične svakodnevnice. Sve su ličnosti ispunjene tom čežnjom, pesma u ovoj drami predstavlja svojevrsnu kolektivnu opsesiju, sličnu opsesiji erosom u drugim njegovim delima, naročito u romanu Nečista krv. 

Bora Stanković - Đurđevdan

Bora Stanković - Gazda Mladen

Bora Stanković - Gugutka

Bora Stanković - Jovča

Bora Stanković - Moj zemljak

Bora Stanković - Naš Božić

Bora Stanković - Nečista krv

Bora Stanković - Nečista krv - roman

Bora Stanković - Nečista krv - smrt lepotice Sofke - sastav

Bora Stanković - Nuška

Bora Stanković - Oni

Bora Stanković - Pokojnikova žena

Bora Stanković - Rista krijumčar

Bora Stanković - Stanoja

Bora Stanković - Stari dani

Bora Stanković - U noći

Bora Stanković - Uvela ruža

Bora Stanković - U vinogradima

Modernizam Bore Stankovića