Bora Stanković - Gugutka

Zadugo sam lutao po groblju tražeći njihove grobove. Nije se tako lako moglo naći. Stari grobovi sa velikim pločama, ozidani čerpičima, ugnuti, poispreturani. Već ih nestaje. Mesto njih sveži, novi, ograđeni "filaretama" s malim spomenicima, natpisima, cvećem... Da ih nisu prekopali? Ali nisu. Još nije prošao toliki niz godina a niti imaju potrebe, jer zemlje ima još toliko, toliko... Pamtim pravac kojim sam išao kad nosah zadušnicu. Tad se od crkve išlo na desno, pa sve putanjom, pored adžijskih grobova i odmah na naše. Ali sada putanja duga. Crkva okrečena, slike premazane, čak i zvonara ukovana novim daskama obojenima narodnim bojama. Uzeo sam stari pravac. Desno od crkve udarih naviše, ali jedva iznalazih stazu. Morao sam više puta da preskačem male, sveže grobiće sa još neosušenim cvećem i prekrštenim vencima preko njih. Ili me prepreči istrulela greda stara groba. Zemlja oronula a ispod nje zija dubina i hladnoća. Jedva naiđoh na panj odsečenog duda pod kojim su žene posle pomena sedele u hladu i uzimale za dušu. Poznajem samo dužinu grobova čija se sredina ugnula. Jedva naiđoh na upale kamene krstove. Pamtim te široke, mrke nezgrapne kamenove sa urezanim krstom. Na vrhu njinom tamna udolica od mnogo paljenih sveća, suza i poljubaca. Čovek je čudan. Nikad ne može da pokaže onakav kakav je. Kad sam polazio suze su mi navirale pri pomisli na te grobove. A sada stojim nem, pognut. Kajem se što sam dolazio. Skidoh kapu, ne prekrstih se, samo klekoh i dodirnuh usnama hladno kamenje. Zatim pripalih sveću i sedoh. Nikoga nije bilo u blizini. Nedaleko stoji izbačena vlažna zemlja nove rake. Oko porte sede prosjaci i čekaju pratnju i prolaznike, da ih daruju. Čuje se udar motike sa brega gde okopavaju kukuruz. Dopire pesma iz njiva zasađenih duvanom, a letnji dan u Boga na izmaku pa toplo i sveže. Digoh se. Udarih na desno. Groblje pa groblje. Samo ugledah crkvenjakovicu gde obilazi nove grobove i pali kandila po "gospodskim" i "golemaškim" grobovima. No, iza crkve, međ starim grobovima (sada tu ne daju nove grobove) čije se bele, mramorne ploče ispreturale i kameni sanduci izvalili, naiđoh na iako star, a ono tako uredan, suh, čist grob, ko da je juče u njemu ko zakopan.

Iza krstače spazih gologlava starca, gde se zaneo oko čupanja trave i čišćenja kamenčića. Nešto je gunđao. Posle razabrah da psuje pse što se noću lunjaju urličući i loču zejtin iz kandila.    Kleknuo, široke čakšire zemlju mu dodiruju. Bio je pod kapom. Lice se nije moglo videti, jer beše nad očima, pod šubarom kruto parče debele hartije, valjda zaklon od sunca...

- Pomozi Bog!

- Bog ti pomoga, sinko... gospodine! - dodade brzo kad me vide. Diže glavu i zagleda se u mene. Zatim brzo ustade i priđe mi.

- Ama ciji bese ti?

- Ja? Stojanov!

- E, bre, sinko... Gle! A ja star... ne vidim! - dodade tužno kao pravdajući se... Beše sav smežuran. Ruke su mu drhtale, glava se uvek tresla, a oči mu i kratki brkovi bili su po sredi žući, valjda od šmrkanja burmuta. Za pojasom, u silavu, video se bosiljak i crvena maramica lepo uvijena... Do grla mintan bio mu je raskopčan, zavrnut, te se videla čista, bela košulja ispod koje su provirivale sede dlake suhih, upalih i koštatih mu grudi... Stajao je onako mali, pognut preda mnom, gledajući me tiho, i tresući sa sebe travu, korenje i grudve zemlje, jednako raspitujući me...

- Pa što tako ovamo?

- Dođoh da obiđem naše!

- Ako, ako, sinko!... Zašto su se mučili, ako ne za to. Rodili su te. Evo i ja. (I pokaza na grob.) Do'odim, ne ostavljam... Trebaše on meni, ali Bog... Hvala mu.

Pošto zagleda kandilo i sveće da li gore, poljubi krst i pođosmo. Čim nas spaziše prosjaci i bogalji oko kapije, opkoliše nas. Svi oko njega, kao da im je dužan.

- Za tvojega Mitu! - bogorade oni i svaki nabraja usluge što čini njegovu grobu. Jedan donosi svako jutro vode i sipa mu u testijicu do krstače, drugi cveće, treći sveću. A neki počeo da priča, kako ga je Mita, dok je bio živ, častio... Starac izvadio kesu, ruke mu se tresu te jedva vadi novaca iz kese. Daje, smeškajući se zadovoljno, detinjski.

- Na... Pa neka vidim da mu što vali... Sve ću u Anadol da surgunišem. Na, za njegovu mladu dušu.

Jedva iziđosmo iz porte i uputismo se širokim, prašnjavim putem za varoš. S desne strane je zid groblja, a s leve njive i polja. Pogdegde doprlo bi do nas preko zida naricanje na kome grobu, a iz njiva pesma ili udarci motika. Išli smo ćutke. Starac je išao nesigurno. Jednako se zagledao da mu što ne vali. Doterivao pojas, čakšire i čistio se.    Uđosmo u mahale. Starac mi poče pričati. Raspitivao me je. Onda poče o mojima. Kako je s mojim ocem živovao, putovao po Turskoj, išli čak u Serez za espap... Glas mu je bio slab, ali nije drhtao, pištao kao drugi starački glasovi, već kao jedva, jedva izlazio iz njega. Sunce se klonilo zapadu. Još malo pa da zađe. Njegovo rumenilo, kao žar posut po pepelu, tako odsjajivaše po drveću, zidovima. Dođosmo do Itine kasapnice. Bilo je to sve. I kafana, mlekadžijinica, ćevabdžinica i bakalnica. Pred njom je stajalo obešeno i rasparčano meso u torbama. Muhe su zujale, lepile se za torbe i padale po tezgi na kojoj su obično sedele mušterije, a na kojoj sada beše sedeo sam Ita "kovač". Još se iz daleka poznavao u njegovim belim čakširama starog kroja, bez gajtana. Približismo mu se. On seo na tezgu. Prekrstio noge, zavalio se i puši na svojoj velikoj i debeloj muštikli poduhvativ lakat desne ruke u levoj...

Čim nas spazi, skoči, obu cipele koje su bile na zemlji i pođe nama. Ali kad spazi mene, seknu se, no pošto ču da sam "njihov", oslobodi se i zdravi.

- Kod Mite li beše, Jovane?

- Tamo! - odgovori moj starac Jovan.

- A i ja pre neki dan svrnu' te mu zapali' sveću. 'Oćete da sednete? - ponudi nas kad dođosmo do dućana.

Zatim iznese č'a-Jovanu malu, tronožnu stoličicu, a meni, kao "gospodinu" veliku, tešku i glomaznu. Pa onda iznese u lejci vode, poli Jovana, ovaj umi ruke, obrisa ih svojom maramicom iza silava i izvadi burmuticu pa poče da šmrče, pošto ponudi i Itu.    Ita ga je raspitivao čas za ovo za ono. A najviše za njihovo staro vreme. Uopšte, ne znam da li zbog mene, tek Ita se je prema starcu ponašao kao sažaljevajući ga a opet poštujući i ugađajući mu.

- Ito, daj nam po jednu, ako hoćeš.

Ita iznese kavu nama, a i sebi.

Opet razgovori. Počeše da pričaju, ali to kao da je bilo namenjeno meni. Najviše su grdili današnja vremena, kako je svet postao "vr'ovinja", spominjući staro dobro vreme, svoj život, mladost.

- Još, Ito!

Pijemo svi. Veče tek da padne. Iz polja idu radnici. Čuje se pesma i duduk. Na bregu i u reci pojavile se ovce. Zvonik crkve, pokriven plehom, blešti i odudara. Krstovi se na crkvi crne tamno i kao da tonu. Pred nama njive, jednolike zelene ravni.

- Što me, Ito, ne teraš? - trže se č'a Jovan. - Ja se zadocni'.

I brzo ustade.

- De, de... Još je rano - zaustavlja ga Ita. - Stići ćeš!

- E, znaš ti mene. Pođem pa zabasam. Izgubim se, a moji viču...

Oprostismo se i pođosmo. Morao sam da odem i do njegove kuće, "da me vide njegovi", kao što č'a-Jovan veli.

- 'Ajde, sinko, 'ajde nama. Istina nismo Bog zna što... Ali naši smo...

Pođosmo. Zađosmo u Odžinku naviše. Reka presušila i samo pesak i tek po koji veliki kamen nanos. Kuće se jedva vide od bašta, gustog drveća, tako bujnog da se samo dole, kroz stabla naziru.

Stigosmo do njegove kuće. Pređosmo jendek, i zađosmo u baštu. Tu bašte nije ni bilo. Bilo je kao ledina sa gustom travom. Na sredi se dizao stari, veliki orah. Iza njega je dvorište s bunarom, stara kuća, uzdignuta s doksatom. Oko kuće, bašta, aleje luka, paprike i kupusa, pa onda ambar od pruća i pokriven tuluzinom, i još druge staje. Č'a Jovan mi je pokazivao sve, drveće koje je zasadio, opravke što je učinio...    Čim nas spaziše, istrča pred nas stara, mala, podgrbljena starica. Iziđe nam na susret s izrazom koji se ticao č'a-Jovana i kao da govoraše kako mu se ne čude što me poveo, niti da mu je to prvina... Ali čim ona ču čiji sam, poče me starica grliti i celivati žaleći i vajkajući se, "što moja majka nije živa te da me vidi koliki sam"...

Nudi me u kuću, a grdi č'a Jovana.

- Što ne uvedeš dete u kuću, nego ovde, na ovaj zeleniš? Kao da nemaš kuće... - kori ga, a on se i ne pravda, već zapoveda da nam iznesu što...

Iznesoše nam pokrovčić i prostreše pod orahom, o čijoj je najbližoj grani visilo crno, masno uže i o njemu čengel. Sigurno tu kolju, jer se još po stablu poznaju mrlje krvi i isušena, ulepljena parčad creva. Posle nam iznesoše jastuke, da nam je mekše. Ja seo na stolicu, a č'a Jovan prekrstio noge, pošto je izuo cipele, i skinuo kapu. Donesoše nam rakije i mezeta od mlada, kisela luka. Do nas sede i stara, a služila nas je njihova snaha, žena u godinama sa velikim, ispucanim rukama i mirnim, pitomim licem...

- Tamo li si bio? - upita ga starica.

- Tamo. Pa tamo se i nađosmo. (I pokaza na mene.) Došao da zapali sveću i zateče me... Jedva sam ga poznao.

- Tugo, tugo, slatko dete! - i pogleda me bolno i tronulo starica. - Pamtiš li nanu, sine? E, more sinko, da znaš kakva ti je bila majka?! Njena rabota, vrednoća, i lepotinja, nadaleko beše... A ti beše mali... Znam te, kad ona dođe kod mene, na posed. Tebe donese povijenog, a ja sam baš bila odbila moga Mitu, beše već trećak. Dođe li Mita moj, a tebe majka razvije, ti se praćkaš u pelenama, pružaš ručice, smeješ se, a moj Mita oko tebe... I tako ceo dan igrate. Mita mi oko tebe zaboravi na mleko... Hej, ej...

I umuknu, trže se, pogleda u snahu i kao da na njenu licu opazi nešto, te se diže i ode izvinjavajući se poslom. I č'a Jovan kao da beše dirnut. Pognuo glavu i ćuti. Zatim se obrati snahi i reče joj da ide. Ona se nećka. Ali i ja je zamolih, i ona naposletku ode, ostavi nas same.    - Ženska rabota! - reče č'a Jovan kao pravdajući staricu... - Šta ćeš joj! I govorim joj sto puta, da pred njom to ne počinje... Aja, ne može...

- A što? - upitah začuđeno.

- Eh, što?... Pa ne li, to je žena Mitina? Kad mi umre, ne ostavi ništa iza sebe, do nje. A ja, kuda ću? Šta ćemo sami mi, dve duše, u ovolikoj kućetini? Šta ću da radim, nego, ovu istu, što je vide, snaju mi, udadoh za drugoga, dovedoh ga kod mene i usinih... Na Mitino mesto... Pa kao što vidiš... Eh, bre, sinko, bre, sinko... Gledam, pa ne mogu... Pa i ne idem međ svet. Tako, ako se nađemo mi stari. Šta ćeš mu? Stari ljudi, pa... A ostarelo se već. Noge me ne drže, kosti mi se tresu. Neću još mnogo da trajem, bre, sinko!... A i dosta beše. Dosta... Pini, srkni! Zdravica ti!

I ispi čašu. Ispih i ja. Rakija stara, komovica i čista kao suza te pali, gori.

Već je noć. Ali ne mrak, već neka sredina od prozračne tmine i vedroće. Oko nas mrak, a u daljini čisto. Više nas jasno se ocrtavaju granje i lišće prema nebu. Iz varoši dolazi žagor, po kućama počele da vreče koze dovedene s paše. Pred nama, kroz stabla, iza Odžinke crno se ocrtavaju prostrane, izbrazdane njive, a iza njih, na padini, crnila se Sobina sa svojim starim kestenima i orasima... a više nas sklopilo se lišće, ukrštalo i šuška, klizi tako tajanstveno i meko. Sve se utajava i tone, ali dajući od sebe života u onom tihom blagom i silnom mirisu zelenila.

Snaha nam iznese sveću. I kad je dobro utvrdi u zemljani čirak, ode da spava, pošto je mi nagnasmo, jer jedva zadržavaše zevanje dok utvrđavaše sveću.

- Kao kokoš rano se saviju - poče č'a Jovan. - Ama da se i tebi ne spava, a ja te ovde...? Znaš, takva mi narav. Nema noći, a da ne sedim ovde i gledam... Isprva, morao sam, čuvao sam kuću, znam, svašta ima, jer, kao što vidiš, odgrađeni smo. A posle pređe mi to u krv. I sada, da me zakolješ, ne sklapam oči, dok se sve ne smiri, utiša. I prvi, drugi petli kad već počnu, ja jedva zaspim. I to pola sata ako spavam, a posle, opet se probudim, trenem i do zore ne spavam. Samo žmijem, ćutim, ležim, a sve čujem. Šta znam drugo da činim? Starost, bre, sinko, teška starost! Sedim tako, pa se zamislim. Preda mnom čeprnja vina, ali i ono mi se ne pije, već samo da ga ima preda mnom, da ga gledam... I tako sedim, svi moji zaspe. A ja sedim, eto baš ovde... Sedim, gledam. A niti me je strah, ni čudno kao nekad u mlado vreme. Slušam, a ne znam ni sam šta slušam... Ama ti ne piješ? Pij, sinko...

Popismo. Sveća je gorela. Njen žut, slab plamičak igrao se, vio i čas trnuo da ugasne od jačeg vetrića, čas bi buknuo, uspraviv se i obasjao mene, č'a-Jovana, čije lice sad došlo žuće, a čelo i više, uže, ispupčenije i oštrije. Samo mu oči drukčije, jagodice tamnije. Ruku suvu pustio na koleno i prsti mu se tromo savili. On se zagledao pred sebe. Malo glavu nakrivio. Kao da nešto sluša.    - Nema je! - šanu kao za sebe, a opet očekivaše.

- Ko to? - upitah naglo.

- Gugutka. Od neko vreme sve mi u snu dolazi, predskazuje mi se. Skoro ću već. Pa samo čekam nju da čujem, i onda znam. I čekam je celo veče, svake noći. Slušam, čekam. U ovo doba sam je čuo i odmah izdahnu...

- Ko?

- On, bre, sinko, moj Mita, sin... Kako da ne pamtim... Sve izdado' na njega, lekove. Vodih i po manastire i kuda ti ne. Aja! Glava odsečena, lek nema. Dete mi kopni, kopni. Gledam gde ga nestaje, a ne mogu ništa. Da li njega da gledam, ili onu staru, majku mu, koja jedva ide i samo kuka. Jedne večeri, baš kao ovo sad. Toplo i meko. Mi seli da večeramo. Kakva nam je večera! Nego samo pred njim da se pokažemo. On leži. Mi jedemo. Ja ga gledam, pa kad vidim da me ne gleda, brzo vadim zalogaj, i mećem pod sofru. A nešto me spopalo pa od muke da crknem... Gledam ga, on se izvalio, gleda me, oči mu čudne. Pozva me. Dođoh, nadnesoh se. On pokaza na majku. Čedo moje slatko, oseća već, pa da mu ne vidi majka. A za mene k'o veli: Može on. Jak sam. Rekoh joj da izađe i nešto mu donese. Tobože on to da traži. Iziđe ona... "Tatko, će ti umrem..." "Ne, bre, sinko!"... Ne znam ni kako sam to kazao, samo se vidoh gde sam pao, seo... Gugutka pisnu. On se izdiže, dohvati za grudi, pogleda me kao da me zove, moli... a ja?... Ne znam što je bilo. Ko mu je sveću dao... Ništa ne znam. Samo pamtim gugutku, i čekam je, i slušam...

Plamen planu jače, pravo. Osvetli ga. Kao da me nešto uhvati za srce kad ga pogledah. Ne beše ni tužan, ni plačljiv... Nego nabran, suv, kao pečen.

Retka, prilepljena kosa po suvoj mu oštroj lubanji došla kao ono kad dete dobije temenjaču. Kosti od slepoočnjače, jagodice, sve kosti u glavi bile su tako oštre, jasne, i obasjane žutom svetlošću, izgledale su da jedva čekaju da lice, da ta suva, bez masti koža, samo na jednom mestu pukne i one sve da, razglobljene, trule, poispadaju i od celog lica ostanu samo tamni, hladni očni i usni otvori. Noć kao beskonačnost. Čini ti se da padaš, toneš. Više nas šušti lišće, beli se do pola osvetljeno, ispucano na kriške, stablo orahovo. A on stao, naperio uši, i zagledao se i čeka... Sa visine odjeknu pucanj... Sigurno gone šverc. Poduze me jeza.

- Noć je. Da idem.

I ustadoh.

- Zar ideš? - trže se č'a Jovan. - Istina, noć. Hajde da te ispratim.

I uze sveću. Isprati me čak do puta sa kojeg se videla čaršija. Ništa nismo govorili. On jednago drži sveću više glave, osvetljava put, džbunove, šiprag gde smo prolazili, i po kojima se čuo šušanj poplašenih insekata, od svetlosti.

- E zbogom, sinko. Prošćavaj, ispratio bih te još, ali tamo ne idem. - I pokaza rukom na čaršiju iz koje je dolazio mlaz svetlosti.

Oprostismo se. On se vrati, idući jednako nesigurno, polako, držeći sveću više glave i gubeći se u mrak... zajedno sa onim krugom svetlosti koji se rasipaše zrakasto od njega i gubljaše u mrak.

Pogledah oko sebe, a ono potpuna noć. Noć topla, meka, čudna. Sva okolna brda i bila planinska crne se i ćute, samo se krečnjava Čuka beli, blešti i odskače od opšte crnine i noći.

__________________________________

Bora Stanković rođen je u Vranju 1875. godine. Rano je ostao bez roditelja pa je odrastao uz babu Zlatu i njene priče o starim vremenima. Poslije gimnazijskog školovanja u Vranju i Nišu, završio je školovanje u Beogradu. Radio je kao državni činovnik poslove koji nisu imali nikakve veze sa njegovim književnim afinitetima i ambicijama. Vezan za zavičaj i to za zavičaj vremena koje je prohujalo, Stanković je u njemu nalazio teme za svoje pripovjetke, romane i drame. Nije imao afiniteta za savremenost i savremena zbivanja, još manje za nova književna zbivanja - ostao je izvan savremenih tokova, u svom svijetu staroga Vranja. Ponirao je u prošlost i tamo pronalazio nesrećne ljude, promašene sudbine, vječite bolnike i patnike. U književnost je ušao tiho, zbirkom Iz starog jevanđelja (1899) koja, arhaičnim naslovom, nije privukla značajnu pažnju. Tek će njegove pripovjetke objavljene u časopisima i listovima, i zbirke Stari dani (1902) i Božiji ljudi (1902) predstaviti Stankovića kao "najjači pripovjedački talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti" (Jovan Skerlic). Roman Necista krv (1910) još više je učvrstio uvjerenje da se u srpskoj književnosti pojavio rasni pripovjedač. Pored toga ostala su iza Stankovića i dva nedovršene romana: Gazda Mladen i Pevci. Drama Koštana (1902) imala je uspjeha i predstavila je Stankovića kao dramskog pisca. Međutim, ni kasnije drame Tašana i Jovča nisu Stankoviću obezbedile mesto značajnog dramskog pisca. Napadan zbog saradnje u okupacijskom listu za vrijeme Prvog svjetskog rata, Stanković se povukao u sebe, prestao da stvara i umro, usamljen i razočaran, 1927. godine u Beogradu.

Stanković je samonikao talenat, ali snažan i osoben. Čitav njegov stvaralački opus slika je zavičajnog Vranja iz vremena kada je ono gubilo obilježje šarolike istočnjaćke kasabe i dobijalo novu građansku fizionomiju. U to doba su u Vranju bile svježe uspomene na bogate age i begove ali i domaće bogataše, tzv. čorbadžije. Na jednoj strani bogati posjedi i raskošni domovi, a na drugoj siromašni kmetovi - čivčije. Čorbadžije su svoje bogatstvo rasipali na uživanje svake vrste. Osim njih Vranje je imalo i svoj zanatlijski stalež, sitne trgovce i brojnu domaću poslugu. 

Stanković je s podjednakom toplinom i razumjevanjem slikao sve društvene sredine starog Vranja: i bogate i vec osirotjele čorbadžije, ali i trgovce i činovnike, čivčije, seljake, Cigane, a i prosjake "božjake", ljude poremećene psihe. U pričama o vranjskim božjacima, o ljudima obolele psihe i čula, prvi u srpskoj književnosti sugestivno je prikazao duševna pomračenja, duševnu tamu i pomračenje uma, u čemu se približio velikom ruskom psihoanalitičaru Dostojevskom.  

Stanković spada u one pisce kod kojih utisci i sećanja iz detinjstva imaju presudnu ulogu u književnom radu. U više pripovedaka on je dao poeziju mladosti i nekadašnjeg života u rodnom gradu (Đurđevdan, U vinogradima, Nuška). Slika stvarnosti, svetla, prozračna, poetična, pomućena je u drugim delima otkrivanjem društvenih sukoba i duševnih potresa. Stankovićev svet, iako vremenski i prostorno udaljen, nije idiličan i beskonfliktan. Sukobi su stalni i raznovrsni, između starog i novog, kolenovića i skorojevića, bogatih i siromašnih, pojedinca i društva. U središtu svih zbivanja nalazi se pojedinac i njegova sudbina. Težište je prikazivanja na psihičkim lomovima i unutrašnjim potresima, ali se pri tome nikada ne gubi iz vida dublja sociološka zasnovanost likova i situacija. Sudbina Stankovićevih junaka odigrava se u trouglu sila koje čine novac, moral i eros. Društveni moral sredine te materijalni interes i prestiž porodice suprotstavljaju se erotskom nagonu pojedinca, nameću mu svoja ograničenja i zabrane - na toj tački počinje individualna drama bezmalo svih Stankovićevih junaka. U više pripovedaka Stanković je prikazao osujećenu ljubav usled toga što mladić i devojka pripadaju raznim staležima (Stari dani, U noći, Oni, Stanoja, Uvela ruža). Među njima je najlepša Uvela ruža, lirska, elegična pripovetka, napisana u prvom i drugom licu, u stvari mali lirski roman. Ljubavna priča, kao i u Disovim pesmama, pripada davnim danima, sva je u znaku mladosti, lepote, svežine letnjih večeri i opojnih mirisa orijentalnih bašta. Ona oživljava u sećanju, u trenucima kada od svega toga ništa više nije ostalo.

Stanković otkriva svet poniženih i uvređenih. Čitava njegova zbirka Božji ljudi, sastavljena od kratkih pripovedaka i crtica, posvećena je onima koji su odbačeni od društva, prosjacima i poremećenim, od kojih svako živi u nekom svom nestvarnom svetu. Više nego i jedan drugi naš pisac Stanković se bavio sudbinom žene. Žena je glavna junakinja u njegovim najboljim delima, u pripovetkama Uvela ruža i Pokojnikova žena, u drami Koštana i romanu Nečista krv. U Pokojnikovoj ženi junakinja se nemoćno batrga u mreži patrijarhalnih običaja. Ona je obezličena do anonimnosti: najpre sestra svoje braće, zatim žena svog muža a posle muževe smrti njegova udovica, pokojnikova žena, uvek pred strogim ispitivačkim pogledom rodbine i sveta, kao pred očima sudija. Istinska ljubav stalno se potiskuje i na kraju sasvim odbacuje. Jedina odluka koju je Anica samostalno donela životu bila je uperena protiv nje same: odbila je ruku čoveka koga je oduvek volela i pošla za nevoljenog. Koštana je najznačajnija od tri Stankovićeve drame (druge dve, Tašana i Jovča, nastale su dramatizacijom pripovedaka). To je "komad iz vranjskog života s pevanjem". Polazeći od tradicionalne sheme ovog žanra, Stanković je napisao potresnu dramu tragičnih ljudskih sudbina. Dve velike teme njegovog sveta, tuga za prohujalom mladošću, "žal za mladost" i čulna opsesija ženskom lepotom, sublimirane su ovde u trećoj, u temi pesme. Narodne pesme koje peva Koštana nose u sebi čežnju za lepotom, u njima je život slobodan od svih stega, pun radosti i pustolovine, one su utočište od sivila prozaične svakodnevnice. Sve su ličnosti ispunjene tom čežnjom, pesma u ovoj drami predstavlja svojevrsnu kolektivnu opsesiju, sličnu opsesiji erosom u drugim njegovim delima, naročito u romanu Nečista krv. 

Bora Stanković - Đurđevdan

Bora Stanković - Gazda Mladen

Bora Stanković - Jovča

Bora Stanković - Koštana

Bora Stanković - Moj zemljak

Bora Stanković - Naš Božić

Bora Stanković - Nečista krv

Bora Stanković - Nečista krv - roman

Bora Stanković - Nečista krv - smrt lepotice Sofke - sastav

Bora Stanković - Nuška

Bora Stanković - Oni

Bora Stanković - Pokojnikova žena

Bora Stanković - Rista krijumčar

Bora Stanković - Stanoja

Bora Stanković - Stari dani

Bora Stanković - U noći

Bora Stanković - Uvela ruža

Bora Stanković - U vinogradima

Modernizam Bore Stankovića