Biblija - Sveto Pismo lektira

Biblija - Sveto Pismo

Biblija - Sveto Pismo

 

Naziv Biblija potiče od reči biblos i biblion (knjiga). Ona se u hrišćanskom svetu zove i Sveto pismo. Ova knjiga nad knjigama deli se na dva dela: Stari zavet i Novi zavet.

 

Stari zavet je sveta knjiga jevrejske (mojsijevske ) religije, nastala na hebrejskom jeziku, koju je i hrišćanska religija prihvatila kao svoju.

 

Novi zavet je nastao na starogrčkom jeziku kao sveta knjiga samo hrišćanske religije. U oba dela Biblije glavno mesto zauzima savez ili zavet. U prvom je sav smisao izrailjskog naroda: njegova mitologija religija, proročka vizija i poezije. Savez se desio po odlasku jevrejskog naroda iz Misira (Egipta) a sklopljen je između Boga i Mojsija kao narodnog izaslanika. Mojsije prima od Boga tablice (deset božjih zapovesti) i tim činom jevrejski narod postaje ''izabrani narod''.

 

Drugi savez sklopljen je između Boga i svih ljudi posredstvom Isusa Hrista. Biblija započinje Knjigom postanja a završava Otkrovenjem ili Apokalipsom... Čine je 73 knjige - 46 starozavetnih i 27 novozavetnih.


Biblija je rano prevođena i na slovenske jezike. Prvi prevodi urađeni su u vreme stvaranja slovenske pismenosti (Ćirilo i Metodije). Na srpski jezik preveli su je Vuk S. Kararadžić 1847. (Novi zavet) i Đuro Daničić 1869. (Stari zavet).


Biblija je vekovima izvor nadahnuća u književnosti, muzici, slikarstvu i vajarstvu.

 

Stari zavet - Stari zavet kazuje o sporazumu Boga sa Avramom i njegovom porodicom, koja je postala izabrani božji narod. Ljudi i žene bili su se odvratili od Boga i iskvarili savršeni svet koji je on stvorio. Bog podučava svoj narod o sebi. On je obećao ljudima da će se starati o njima a oni su se zavetovali da će se držati njegovih zakona. Ljudi su se ogrešavali o Boga, ali je Bog svoj Zavet održao.

 

Stari zavet se sastoji iz 46 knjiga koje su grupisane u 5 celina: Petoknjizje (ili knjige Mojsijeve), Istorijske knjige, Psalmi, Poučne knjige i Proročke knjige.

 

Petoknjižje ili Knjige Mojsijeve čine: Knjiga postanja, Knjiga izlazaka, Levitski zakonik, Knjiga brojeva, Ponovljeni zakoni. Ovaj deo Biblije jevrejska tradicija naziva, prema temi koju obrađuje, Zakon Tora.

 

Istorijske knjige, ima ih 16, osvetljavaju nastajanje Saveza Jahve s Izraelom.


Psalmi se vezuju za davidovo ime. Ime ("Psalmi Davidovi"). Ukupno ima 150 psalama.

 

Poučne (mudronosne) knjige sadrže sabrano opšte ljudsko iskustvo o prirodi, čoveku i Bogu.


Proročke knjige čine 4 velike knjige: Knjiga proroka Isaije, Knjiga proroka Jeremije, Knjiga proroka Jezekilja i Knjiga proroka Danila.

 

Novi zavet - Novi zavet je kazivanje o Isusu Hristu i njegovom dolasku da utvrdi novi sporazum između Boga i ljudi. Sin Božji Isus Hristos umro je da bi svim ljudima doneo oproštaj kroz veru i njega. Posle Hristovog vaskrsenja, sledbenici pronose širom sveta radosnu vest o Božjem obećanju novog života u Hristu. Novi zavet se sastoji iz 27 knjiga, koje su grupisane u 5 celina: Jevanđelja, Dela apostolska, Poslanice apostola Pavla, Poslanice i Otkrovenje ili Apokalipsa.

 

Jevanđelja znače blagovest, izraz radosti. Središnja ličnost je Isus Hristos kao Sin Božji koji propovedom uspostavlja vezu Boga i čoveka. Četiri su Jevanđelja: Jevanđelje po Mateju, Jevanđelje po Marku, Jevanđelja po Jovanu i Jevanđelja po Luki.

 

Dela apostolska predstavljaju nastavak Jevanđelja u kome se pokazuje kako se Isusov život produžava u Crkvi kao njegovom delu.

 

Poslanice apostola Pavla se smatraju nadahnutim i merodavnim za propovedanje vere.

 

Otkrovenje ili Apokalipsa predstavlja završetak zbirke biblijskih spisa. Zaključuje Bibliju vizijom novoga sveta, novog neba i nove zemlje.

 

Legenda o potopu - Prva knjiga Mojsijeva ili Postanje

 

Knjiga postanja ili Prva knjiga Mojsijeva (50 glava) predstavlja sadržinsku osnovu celog Starog zaveta. U prvom delu (1-11) obrađuju se opšte- čovečanska pitanja o Bogu stvoritelju, poreklu i sudbini čoveka, dobru i zlu. U drugom delu (12-50) kazuje se o Božjem izboru praotaca i patrijarha a potom i njihovog naroda, Izraelaca, s kojima počinje spasenje celoga čovečanstva.

 

Bog, koji je stvorio "od čoveka do stoke i do sitne životinje i do ptica nebeskih", pokajao se "videći da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle". Rešio je da istrebi sa zemlje sve što je stvorio. Jedini koji je zaslužio milost božju, bio je Noje. Njemu daje savet da pripremi kovčeg i u njega smesti sebe i sinove, svoju ženu i svoje snahe "i od svega živa, od svakoga tijela, uzećeš u kovčeg po dvoje, da sačuvaš u životu sa sobom, a muško i žensko neka bude". Noje posluša, 40 dana je padala kiša, potoci su oživeli, voda je pokrila zemlju, podigla kovčeg i ponela ga. Sva brda bila su pokrivena vodom, petnaest lakata iznad vrha. Sto i pedeset dana je stajala voda iznad zemlje: "sve što imaše dušu živu u nosu, sve što bijaše na suhu, pomrje". Bog se opomenu Noja i posla na zemlju vetar da suzbije vodu. Ona se povuče i ubrzo zemlja bi suva. Noje pušta gavrana i goluba da ispita da li je zemlja suva. Golubica se vraća sa maslinovom grančicom u kljunu i potom izađe i više se ne vrati. Noje otvori kovčeg, izađe sa porodicom i svim što beše poveo od živih bića. Bog blagoslovi Noja i sve živo da se plode i množe na zemlji. Iz zahvalnosti Noje načini žrtvenik. Gospod bi prijatno iznenađen žrtvom i obreče se da više neće kleti zemlju i uništavati živote. Blagoslovi Noja i njegove sinove da rađaju i da napune zemlju. Sve što god miče na zemlji preda u njihove ruke i odobri im za hranu ali zabrani da se jede "meso s dušom njegovom, a to mu je krv". Bog se zavetuje da više neće biti potopa i u znak zaveta, kao podsetnik, postavlja dugu na nebu.

 

U opisu potopa (glava 6-9) ima nejasnih mesta (o divovima) i različitih podataka o broju životinja, ali to je posledica dugog redigovanja predanja i promena koje su tokom vremena nastajale. Glavu četvrtu treba povezati sa glavom drugom - divovi su nastali iz veze nebeskih i zemaljskih bića. Razlog božje ljutnje i donete kazne je zlo koje se uselilo u ljude.

 

Legenda o potopu je jedna od najstarijih pa takvo mesto zauzima i u biblijskim knjigama: nalazi se u Prvoj knjizi Mojsijevoj (Postanju). O potopu se peva i u Epu o Gilgamešu (iz 17. veka pre nove ere) na jedanaestoj ploči. Ta činjenica ukazuje na starost ove legende, ali svedoči i o prenošenju motiva iz jedne civilizacije u drugu. Legenda u osnovi ima didaktičku pouku: Bog je ljude kaznio potopom zato što su se namnožili i zato što se namnožilo zlo u činjenju i mišljenju:

 

Gospod videvši da je nevaljalstvo ljudsko veliko na zemlji, i da su sve misli srca njihova svagda samo zle.

 

Pokvarenost i bezakonje su se toliko raširili da "svako tijelo pokvari put svoj na zemlji" a zemlja se napuni bezakonjem. Jedini koji je ostao čist, pravedan i bezazlen, "po volji Božjoj svagda" bio je Noje sa svih svojih 600 godina života. Zato je Gospod njemu namenio da obnovi ljudski rod na zemlji i sve što ima dušu u telu. Time se Gospod opredeljuje da štiti čistotu i dobrotu ljudsku. Nojev povratak na zemlju obeležen je golubicom koja u kljunu nosi maslinovu granu. Ovaj simbol mira između Boga i ljudi ostao je do danas, ali kao simbol sa novom sadržinom: mira među ljudima ("golub mira"). Golub je izabran za vesnika mira i pomirenja, zato što u ljudskom iskustvu važi za mirnu, lepu, čistu i blagorodnu životinju.

 

Savez Boga sa ljudima i svim živim bićima na zemlji obeležen je još jednim simbolom - dugom. Ona povezuje zemlju i nebo, ljudsko i božansko. Njeno postojanje je garant trajanja saveza, ali i opomena ljudima da pamte ono što se dogodilo: pokvarenost - kazna - obnova - savez. Jasna je moralna pouka ove biblijske legende: čovek mora da vodi računa o moralnoj čistoti i pravednosti, mora da veruje u svoga Gospoda, ali i da poštuje njegove reči. Ne bude li tako, božji gnev će osetiti svako ko se ogreši o savez.

 

U devetom poglavlju Legende o potopu značajno je pronići u smisao četvrte, pete, šeste i jedanaeste alineje:

 

4. Ali ne jedite mesa s dušom njegovom, a to mu je krv.

5. Jer ću i vašu krv, duše vaše, iskati; od svake ću je zvijeri iskati; iz ruke svakoga čoveka, iz ruke svakoga brata njegova iskaću dušu čovečju.

6. Ko prolije krv čovečju, njegovu će krv proliti čovek; jer je BOG po svojemu obličju stvorio čoveka.

11. Postavljam zavet svoj s vama, te odsele neće ni jedno tjelo poginuti od potopa, niti će više biti potopa da zatre zemlju.

 

Bog se jednom pokajao što je stvorio svet jer se ovaj mnogo pokvario; kaznio ga je potopom, ali ga nije uništio; ostavio je najčistije i najblagorodnije duše da obnove svet, ljudski rod i sve živo na zemlji. Svako zlo u ljudskom rodu vratiće se zlom od čovekove ruke. Bog se odriče da ponovo šalje potop, ali upozorava da će se ljudi sami istrebiti ako zlo uđe u njih i budu prolivali tuđu krv. Ovde se već otvara tematsko srodstvo sa legendom iz Mahabharate - rat između Panduja i Kuruja do obostranog istrebljenja.

 

Besjeda na gori

 

Jevanđelje po Mateju (28 glava) odražava život prve hrišćanske zajednice (crkve) u Jerusalimu. Opisuje se Isusova ličnost a njegove reči i dela treba da postave norme za život Pracrkve. Matejevo jevanđelje sadrži pet beseda Hristovih od kojih je najčuvenija Beseda na gori. U njoj su sadržani Isusov proglas kraljevstva nebeskog i njegov nauk učenicima (apostolima - misionarima) i narodu. Tema Besjede je Hristovo propovedanje učenja i proglašenje "carstva nebeskog". U Besjedi na gori mogu da se uoče nekoliko sadržinsko-smisaonih celina.

 

1. Uvod. (1-2)

2. Blaženstva. (3-11)

3. Saveti učenicima. (12-16)

4. O zakonu. (17-20)

5. Moralne norme. (21-47)

6. Poenta, poruka. (48)

 

Posle kratkog uvoda, u kome se predočava i situacija i svrha Isusovog govora (a to je učenje - "učaše ih govoreći"), nabrajaju se blaženstva u kojima mogu da uživaju samo neki članovi ljudske zajednice: siromašni duhom (siromašni i potlačeni), koji plaču, krotki, gladni i žedni pravde, milostivi, čistoga srca, koji mir grade, prognani pravde radi, osramoćenima Boga radi. Ove reči su u duhu učenja da se zemaljske patnje u nebeskom carstvu pretvaraju u radost i sreću - što više patnji na zemlji, to ćeš bolje proći na onom svetu. Ove reči o blaženstvu su, očigledno je iz situacije ali i biblijsko-istorijskog konteksta, upućene svima onima koji pate, ispaštaju, stradaju zbog društvenih nepravdi i osilnosti moćnih. One treba da ohrabre i da budu uteha jer Bog misli na njih.

 

Treći deo besede, od samo pet odeljaka, upućen je učenicima apostolima koji će pronositi Hristovo učenje. Zbog takve dužnosti bili su strogo proganjani od rimskih vlasti ili gospodara zemalja u koje su dolazili. Isus ukazuje na njihov značaj i za narod i za veru - oni su "sa zemlje" i "vidjelo svjetu". Sa zemlje je u značenju znanja, obrazovanja - kao što se poboljšava ukus hrani tako će i njihovo (apostolsko) učenje obogatiti duh naroda (= zemlje). Vidjelo svijetu - oni šire svetlost duha, istine i vere. Njihova učenost, vera i moralne vrednosti ne mogu se sakriti progonom jer je njihovo učenje gorostasno - "ne može se grad sakriti kad na gori stoji". Njihovo učenje je svetlost koja je vidljiva daleko jer donosi dobra dela i slavi Boga, "oca vašega koji je na nebesima".

 

Isus govori i o zakonu koji je utvrđen i koji se mora poštovati i sprovoditi: "Nijesam došao da pokvarim, nego da ispunim (zakone)". Od toga koliko se zakon poštuje i sprovodi zavisi položaj u carstvu nebeskom - veliki će biti samo oni koji izvršavaju zakone i nauče ljude; ako neki pokvari i najmanji deo zakona i tako (hrivo) nauči ljude, biće najmanji u carstvu nebeskom. I oni, apostoli, koji su zaduženi da šire veru Gospodnju, moraju na umu imati pre svega pravdu. Najobimniji deo Bjesede na Gori je deo (21 - 47) u kome se navode moralne norme, važeće i za apostole i za narod koga uče veri. Najvažniji elementi ovog moralnog kodeksa su:

 

- ne ubij;

- ne gnjevi se na brata svojega;

- miri se sa suparnikom;

- ne čini preljube;

- ne kuni se nikako: ni nebom, ni zemljom, ni Jerusalimom, ni glavom svojom;

- ne braniti se od zla;

- ako ti uzme košulju, daj mu i haljine;

- ako te potera po jedan sahat, idi s njime dva;

- koji ište, podaj mu;

- ljubite neprijatelje svoje.

 

Navedene moralne norme treba posmatrati i razumeti u kontekstu vremena kada su ovi tekstovi nastali. Srž učenja Hristovog je u trpljenju, u neodupiranju zlu:

 

39. A ja vam kažem da se ne branite od zla, nego, ako te ko udari po desnom tvom obrazu, obrni mu i drugi.

 

44. A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se bogu za one koji vas gone.

 

U stvari, ove reči, koje današnji čovek ne može da razume i prihvati, govore o potrebi da se potisne i pobedi zlo u sebi; one ukazuju na potrebu da se dobrim pobedi zlo; da se čovek izdigne iznad niskosti života i time istakne svoje dostojanstvo. Poruka Besjede je u poenti: "Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen otac vaš nebeski" - treba dakle težiti božanskom savršenstvu.

 

Stradanje i vaskrsenje Hristovo

 

Priča o stradanju i vaskrsenju Isusa Hrista ispričana je u dvadeset sedmom i dvadeset osmom poglavlju Jevanđelja po Mateju. U ovu priču o stradanju Hristovu ušli su motivi lažne optužbe, izdaje, pokajanja, iskupljenja, stradanja, dostojanstva, vernosti. Njegova pojava i učenje smetali su jevrejskom sveštenstvu i ono ga optuži da huli na Boga. Pošto je samo Pontije Pilat, rimski namesnik, mogao da donese smrtnu presudu, jevrejski sveštenici ga predaju Pilatu pod optužbom da buni narod, nagovara ljude da ne plaćaju porez i govori da je on car. Za takvu optužbu donosila se smrtna presuda, ali Pilat je znao da su jevrejski sveštenici i starešine narodne izmislili svoje optužbe. To su učinili jer su mu zavideli, ali i bojali se njegovoga uticaja.

 

Isus sa prezrenjem gleda na sve optužbe koje iznose jevrejski sveštenici i poglavari i ne odgovara na pitanja sudije Pontija Pilata. Takvo dostojanstveno držanje Isusovo prema lažnim optužbama oduševljava i zadivljuje i prisutne tužioce i sudiju Pilata. Na drugoj strani, već je izražen prezir prema Judi kao izdajniku. On se brzo pokajao i sveštenstvu izjavio da je zgrešio i izdao nevinoga, ali su mu oni hladno i prezrivo rekli da se to njih ne tiče. Juda baca u crkvu trideset srebrnjaka koje je dobio za izdaju, uzima uže i obesi se. Jevrejski sveštenici ne stavljaju vraćene srebrnjake u crkvenu kasu "Jer je uzeto za krv" pa prema tome prokleto. Ovim dvema slikama izvršena je priprema za praćenje daljeg toka priče o Hristovom stradanju, te za razumevanje motiva, slika, postupaka i simbola.

 

Sudija Pilat je ispitivanjem utvrdio Isusovu nevinost. Dosetio se svoga prava da povodom jevrejskog praznika Pashe pusti jednog sužnja, pa je to predložio masi. Ali sveštenici su spremno odgovorili da pusti Varavu, odmetnika i ubicu. Karakterističan je sledeći momenat: kada Pilat pita šta činiti s Hristom, masa odgovara: "da se razapne". Kada sudija pita kakvo je zlo učinio, oni ne odgovaraju na pitanje nego u horu ponavljaju "da se razapne". Nije slučajan ovaj momenat: on pokazuje da masa ne misli svojom glavom nego se povodi za onim što jevrejski sveštenici kažu. Ova slika, dalje, otkriva ružnu stranu mase koja se pretvara u rulju željnu linča, krvi i smrti. Pilat se plašio da se rulja ne pobuni, pa bi mogao da izgubi položaj. Nije oslobodio Isusa iako je znao da je nevin. Zato će on pred svima prati ruke govoreći: "Ja nijesam kriv u krvi ovoga pravednika: vi ćete vidjeti". Narod, kao odgovor na ove Pilatove reči kaže: "Krv njegova i na nas i djecu našu". U ovim dvema rečenicama sadržana je misao o nezasluženom stradanju Hristovom (Pilat će upotrebiti reč "pravednik") i misao da će se za nevino prolivenu krv snositi posledice (kazna) bilo kada - masa priznaje da je teret krvi prešao ne samo na nju nego i na njenu decu.

 

Razapeti Isus nije ostavljen na tim mukama. Obest rulje, vojnika, hajduka, glavara, književnika, starešina stalno traje: rugaju se mučeniku razapetom na krstu. U njihovim rečima je zluradost i uživanje u tuđim mukama i poniženju. "Ako si sin Božji, siđi s krsta" - govorili su. U jednom trenutku, u mukama, Isus se obrati Bogu: "Bože moj!, Bože moj! Zašto si me ostavio?" Ove reči su proistekle kao reakcija na brutalnost, a kada je to ponovio još jednom i ispustio dušu, desilo se čudo: crkvena zavesa se rascepila na dvoje, zemlja se potresla, kamenje se raspuklo, grobovi su se otvorili, pomrli sveci su ustali. Tada, prepadnuti, mnogi su uzviknuli: "Zaista ovaj bijaše sin Božji".

 

Josif je uzeo Isusovo telo i zakopao ga u novu grobnicu. Posle tri dana, kako je bio i rekao, Isus je vaskrsao, grob je ostao prazan. Poslao je poruku svojim učenicima da se sakupe u goru u Galileji i tu im je rekao:

 

18. I pristupivši Isus reče im govoreći: dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji.

19. Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime oca i sina i svetoga Duha.

20. Učeći ih da sve drže što sam vam zapovjeda; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka vijeka. Amin.

 

Vaskrsenje je obnova života, simbol neuništivosti duha na kome počiva vera u Boga. Svi potresi i druga događanja u trenutku Isusovog vaskrsenja označavaju snažna pomeranja životnih vrednosti i moralnih principa na kojima počiva ljudski rod - potresi, rušenja i kataklizmički nagoveštaji izraz su pobune nedokučivih sila protiv nepravde, iskvarenosti i zla. Duh istine i pravde jači je od duha sile i zla.

 

Biblija - Blago vitezova templara 

Biblija - Evanđelje po Ivanu

Biblija - Knjiga Izlaska

Biblija - Knjiga o Juditi

Biblija - Knjiga Postanja

Biblija - Propovjednik

Biblija - Sveti gral

loading...
14 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Biblija - Sveto Pismo

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u