Bajka - Nemušti jezik

Bio jednom davno neki plemić koji je imao ogromno stado ovaca i mladog čobanina. Jednog dana kad je odveo ovce na pašu čoban začu neko pištanje u šumi pored livade. Kad priđe bliže imade šta videti, zmija opkoljena sa svih strana vatrom... On stade gledati šta će se dalje desiti kad odjednom zmija povika:

- Čoveče pomozi mi, izvuci me iz vatre, nemoj samo stajati tu i gledati.

Čoban beše zaprepašćen ali posluša zmiju, odlomi neku granu sa drveta i postavi je preko vatre... Zmija se pope na granu pa otpuza preko grane do čobanove ruke pa mu se obavi oko vrata. Čoban se tad uplasi pa joj reče:

- Pa zmijo šta je ovo, ja tebe spasao a sada ćeš mi se zahvaliti tako što ćeš me udaviti?

- Ne boj se prijatelju, neću ti ništa. Nosi ti mene kući mome ocu, on je zmijski car. Za ovce se ništa ne plaši, čuvaće ih moji rođaci... Samo požuri molim te, otac mi se već sigurno zabrinuo. I kada stignemo budi pametan, moj će ti otac nuditi svakakva blaga, zlato, bisere i drago kamenje ali nemoj ništa uzeti već mu traži nemušti jezik.

Čoban sasluša zmiju a onda krenuše na put i nedugo zatim stigoše do velikog šupljeg stabla. Uvukoše se unutra i uđoše u careve odaje... Onda zmijski car priđe čobaninu i upita ga:

- Šta želiš da ti dam u znak zahvalnosti što si mi sina spasio? Hoćeš li zlata, bisera i dragog kamenja, traži bilo šta i dobićeš.

- Ne trebaju meni biseri ni drago kamenje a ni zlato... Ja želim nemušti jezik.

- Nemušti jezik?!? Šta će to tebi??? Nije to za svakoga, bolje ti uzmi zlata i idi kući da lepo i mirno živiš dok si živ...

- Ne, ja želim samo nemušti jezik i ništa drugo. Ako mi to nećeš dati nikom ništa, ja ću otici praznih šaka.

- U redu, ako to toliko želiš... Zini...

Čobanin zinu a zmijski car mu pljunu u usta. Onda čobanin učini to isto i tako su tri puta pljunuli jedan drugome u usta... Nakon toga zmijski car reče:

- To je to, sada imaš nemušti jezik. Idi ali nikada nikome ne smeš reći za to jer ćeš odmah umreti.

Čoban se zahvali caru, pozdravi se sa mladim zmijskim princem pa ode. Dok je išao kroz šumu shvatio je da razume sve što su životinje i biljke pričale između sebe... Kad stiže na livadu prebroji ovce i kad se uveri da su sve na broju leže pod drvo da malo odspava. Na to drvo sleteše dva gavrana i počeše da pričaju:

- Eh kada bi samo ovaj čoban znao da je tu gde leži zakopano veliko blago...

Čoban kada je to čuo ode svom gospodaru plemiću, a on dotera kola pa otkopase vrata do podzemne odaje i u njoj nađu blago, baš kao što su gavrani rekli. Kako je plemić bio pošten čovek a i već je imao puno blaga on dade sve što su iskopali čobanu i reče mu da izgradi sebi kuću, da se oženi i da lepo živi. Čobar tako i uradi i vremenom postade najbogatiji čovek u kraljevstvu... Imao je ogromno imanje, svog ovčara, govedara, konjušara i još mnogo drugih sluga.

Na jedan Božić čovek reče svojoj ženi:

- Ženo spremi dosta hrane, vina i rakije pa ćemo sutra da odnesemo mojim slugama, da se i oni provesele za Božić.

Žena ga poslusa... Sutradan kad su bili sa slugama čovek reče da će on čuvati stoku celu noć dok se oni vesele. Ljudi su bili malo začuđeni ali poslušaše svog gospodara bez pogovora. Čovek sede ispred staje i poče da sluša šta pričaju zivotinje...

Iznenada u ponoć počeše da zavijaju vukovi iz šume i psi sa imanja:

- O psi sa imanja, možemo li doći da napravimo štetu, pokrademo stoku i živinu, daćemo deo mesa i vama – povikaše vukovi.

- Možete, dođite slobodno, hoćemo i mi da jedemo. – rekoše psi.

Međutim jedan stari pas koji je imao samo dva zuba u ustima reče da on neće činiti štetu svom gospodaru niti da će njima to dozvoliti. Sve je to čuo gazda koji je sedeo ispred staje pa sutradan ujutru naredi slugama da pobiju sve pse osim onog najstarijeg bez zuba.

Onda on sede na konja, ženu stavi na kobilu pa pođoše kući... Dok su jahali muž odmače malo napred i konj doviknu kobili:

- Ajde požuri malo, što si zaostala?

- Lako je tebi, ti nosiš samo jednog gospodara a ja nosim troje... ženu, njeno dete i naše ždrebe.

To je čuo čovek pa se razveselio saznavši da će postati otac... To primeti žena pa stade da ga zapitkuje zašto je veseo a on joj reče da nema razloga nego onako... Međutim žena je i dalje navaljivala i na kraju joj muž reče da ne može da joj kaže jer će umreti. Žena mu reče da ona želi da zna šta je u pitanju bez obzira na sve, pa čak i da on umre a čovek joj reče da će joj objasniti kad stignu kući.

Žena ga je i dalje zapitkivala i kad stigoše kući čovek donese mrtvački sanduk, stavi ga ispred kuće, leže u njega i reče:

- Evo ženo saću ti reći što sam veseo...

U tom trenutku priđe do sanduka onaj stari pas i poče da zavija a čovek kad to vide reče ženi da mu donese parce hleba... Žena to učini ali pas nije hteo da jede hleb već nastavi da zavija. Tad dođe petao koji je šetao po dvorištu i poče da kljuca onaj kleb a pas povika na njega:

- Kako možeš da jedeš taj hleb kada nam se gospodar sprema da umre?

- A što da ne jedem, ja imam sto kokošaka oko sebe, kada nam daju hranu svako grabi za sebe ali ja kad hoću da jedem rasteram ih sve a one koje ne slušaju kljucam u glavu... On pušta jednu ženu da ga toliko zapitkuje pa će još i da umre zbog nje, što bih ga ja žalio.

Sve to je čuo čovek pa besan izađe iz sanduka, odvede ženu u kuću i nagrdi je kao nikada do tada. Od tog dana ga je sve slušala i više se nikada nisu svađali i živeli su srećno do kraja života.