Bajka - Leteća lađa - uzbekistanska bajka

Bili jednom davno stari deka i baka pa imali tri sina: dva pametna, a trećeg glupog. O pametnima su se brinuli, baka im je svake nedelje davala bele košulje, a glupog su svi grdili, ismevali ga, u crnoj prljavoj košulji, bez pantalona. Kad mu daju - on jede, kad mu ne daju - gladuje. Jednog dana stiže obaveštenje: Car je naredio da svi ljudi iz kraljevstva budu kod njega na ručku, i ko sagradi lađu koja može da leti, pa doleti tom lađom, tome će Car dati svoju kćer za ženu.

Pametna braća se posavetovaše:

- Dobro bi bilo da odemo, možda nas tamo sreća čeka!

Kad se posavetovaše, zamoliše oca i majku:

- Mi ćemo poći caru na ručak: nemamo šta da izgubimo, a možda nas tamo sreća čeka.

Otac ih odgovara, majka ih odgovara... Ali ništa ne pomaže.

- Idemo, i gotovo! Blagoslovite nas za put.

Stari - šta da rade! - blagosloviše ih za put, baba im dade hleba belog, ispeče prase, nali im bocu rakije - i oni krenuše.

A budala sedi pored i gleda, pa reče:

- Poći ću i ja tamo kuda su braća pošla.

- Kuda ćeš ti, budalino? - reče mati. - Tamo će te vuci pojesti!

- Ne - reče on - neće me pojesti: idem!

Stari mu se najpre smejahu, a onda počese da ga grde. Videše da tako ne ide. Gledaju šta će s njim, pa kad videše da ništa ne mogu da urade, rekoše mu:

- E pa, odlazi, ali da se više ne vraćaš i da se ne nazivaš više našim sinom.

Baba mu dade torbu, stavi u nju crnog bajatog hleba i bocu vode, pa ga isprati iz kuće. Tako on ode.

Išao on tako, išao, dok ne srete na putu nekog starca: bio je to neki sedi drevni starac, brada mu beše čak do pojasa.

- Zdravo, stari!

- Zdravo, sinko!

- Kuda ćeš, stari!? A ovaj će njemu:

- Idem po svetu, ljude spašavam iz nevolje. A kuda ćeš ti?

- Caru na ručak.

- Zar ti umeš - upita starac - da napravis takvu lađu koja može da leti?

- Ne - reče budala - ne umem.

- Pa zašto onda ideš?

- Bog zna zašto - reče budala. - Ako je izgubiti, nemam šta da izgubim, a možda me tamo sreća čeka.

- Sedi - reče starac - malo se odmori, da nešto pojedemo. Izvadi što imas iz torbe.

- E, dedice, nema tu ništa: samo bajat hleb koji ti ne možes jesti.

- Ne mari, vadi!

Tako budala poče da vadi, kad od onog crnog hleba postadose takve bele vekne kakve on u životu nije jeo; kaže se: "kao u gospode".

- E, pa šta čekaš? - rece starac. - Kako misliš da jedemo bez pića? Zar nemaš u torbi rakije?

- Odakle mi rakija? Imam samo bocu vode.

- Izvadi je! - reče starac.

Ovaj je izvadi i gucnu - kad tamo, ispade divna rakija!

- Eto vidiš - reče starac - kako se Bog brine za budale!

Raširise oni ogrtace po travi, posedaše i počeše da jedu. Lepo prezalogajiše, i starac zahvali budali za hleb i rakiju, pa će mu reći:

- E, sad slusaj, sinko: pođi u šumu, dođi do drveta, triput se prekrsti, udari sekirom o drvo, pa brzo padni na zemlju i lezi dok te neko ne probudi; tada će ti se - reče - lađa stvoriti, a ti sedi na nju pa leti kud ti je potrebno i uz put uzmi svakoga koga sretneš. Budala zahvali starcu, pa se onda oprostiše; starac pođe svojim putem, a budala u šumu.

Ušavši u šumu, budala priđe jednom drvetu, udari sekirom, pade na zemlju i zaspa. I tako je spavao, spavao...

Posle nekog vremena ču kako ga neko budi:

- Ustaj, tvoja sreća je već stigla, diži se!

Budala se probudi i ima šta da vidi: stoji lađa sva od zlata, katarke joj od srebra, a svilena jedra tako zategnuta da se moglo odmah poleteti. Budala, ne razmišljajući dugo, sede na brod, brod se podiže i polete... Kako li je samo leteo - niže od neba, više od zemlje - okom da ga ne vidiš.

Leteći tako, najednom ugleda na drumu čoveka kako naslanja uho na zemlju i sluša. On mu viknu:

- Zdravo, stranče!

- Zdravo!

- Šta to radis?

- Slušm - reče ovaj - da li su se ljudi već sakupili kod Cara na ručak.

- Ti sigurno tamo ideš?

- Baš tamo.

- Sedi sa mnom, ja ću te odvesti. Ovaj sede. Poleteše dalje.

Leteli oni tako dok ne ugledase na drumu čoveka kako ide - jedna noga mu je za uho privezana, a na drugoj poskakuje.

- Zdravo, stranče!

- Zdravo!

- Zašto na jednoj nozi skačeš?

- Zato - reče čovek - što bih jednim korakom čitav svet preskočio ako bih odvezao drugu nogu. A ja - reče - to neću...

- Kud si krenuo?

- Caru na ručak.

- Sedaj s nama.

- Dobro.

Ovaj sede, pa ponovo poleteše.

Leteli oni tako dok ne ugledaše ovo: stoji na putu lovac i gađa iz luka, a nigde ni ptice ni ičeg drugog.

Budala viknu:

- Zdravo, stranče! Zašto gađaš kad se nigde ne vidi ni ptica niti išta drugo?

- Kako se ne vidi? To je vi ne vidite, a ja je vidim.

- Gde je vidiš?

- Eno tamo - reče lovac - ima što milja, stoji na suvoj kruški.

- Sedaj s' nama! I on sede, pa poleteše dalje.

Leteli oni tako dok ne ugledase čoveka kako ide i nosi na leđima punu vreću hleba.

- Zdravo, stranče!

- Zdravo!

- Kud ides?

- Idem - reče čovek - da tražim hleb za ručak.

- Pa ti imaš punu vreću hleba.

- I to mi je neki hleb! To meni nije dovoljno ni za jedanput.

- Sedaj s nama!

- Dobro!

Ovaj sede, pa ponovo poleteše.

Leteli oni tako dok ne ugledase čoveka kako ide obalom jezera i kao da nešto traži.

- Zdravo, stranče!

- Zdravo!

- Šta to tražiš?

- Žedan sam - reče čovek - a nikako vode da nađem.

- Pa pred tobom je čitavo jezero, zašto ne piješ?

- I to mi je neka voda! To meni nije ni za jedan gutljaj.

- E pa, sedaj s nama!

- Dobro!

On sede, pa poleteše.

Leteli oni tako dok ne ugledaše čoveka kako ide u selo i nosi snop slame.

- Zdravo, stranče! Kud nosiš tu slamu?

- U selo - reče ovaj.

- Tako! Zar u selu nema slame?

- Ima - reče čovek - ali ona nije ovakva.

- A kakva je pa ova?

- Ma kako toplo leto bilo - reče čovek - samo razbacaj ovu slamu i odmah će početi zima i sneg.

- Sedaj s nama! Ovaj sede, pa poleteše dalje.

Leteli oni tako dok ne ugledaše nekog čoveka kako ide u šumu i nosi na leđima svezanj drva.

- Zdravo, stranče!

- Zdravo!

- Kud nosiš ta drva?

- U šumu.

- Gle! Pa zar u šumi nema drva?

- Kako da nema - reče ovaj - ali nisu kao ova.

- A kakva su ti to drva?

- Tamo su - reče čovek - obična, a ova su drukčija: samo što ih razbacaš, odmah se pred tobom stvori vojska.

- Sedaj s nama!

I ovaj se složi, sede na lađu, pa poleteše.

Da li su oni leteli dugo ili ne, tek - doleteše Caru na ručak. Kad tamo, nasred dvorišta postavljeni stolovi, iskotrljali burad sa medovinom i rakijom - imaš da jedeš i piješ što ti srce zaželi! A tek koliko je ljudi - sigurno se sakupilo pola carstva: i staro, i mlado, i gospoda, i bogati, i prosjaci i ubogi. Kao na vašaru!

Budala dolete lađom sa svojim prijateljima i spusti se pred careve prozore. Iziđoše oni iz lađe, pa pođose da ručaju.

Car pogleda kroz prozor i ugleda zlatnu lađu, pa reče sluzi:

- Idi tamo i upitaj ko je doleteo tim zlatnim brodom.

Sluga ode, pogleda, vrati se pa rece:

- To su nekakvi odrpani seljaci. Car ne poverova.

- Kako je moguće - reče - da seljaci dolete na zlatnoj lađi! Ti mora da nisi dobro video. Pa pođe sam među ljude:

- Ko je - upita - doleteo na ovoj lađi? Budala iskorači napred.

- Ja - reče.

Car ga zagleda, i kad vide da mu je ogrtač sav u zakrpama, a na pantalonama vire kolena, on se uhvati za glavu: "Zar da dam svoje dete za ovakvog siromaha!"

"Šta sad da radim?" - Zamisli se Car pa reši da mu postavlja zadatke.

- Idi - reče Car sluzi - i reci mu da mu neću svoju kćer dati, iako je doleteo na zlatnoj lađi, dok ne donese žive i mrtve vode do kraja ručka. Inače - ode mu glava s ramena!

Sluga ode.

A Slušao, onaj što je na drumu bio naslonio uho, ču šta Car reče, pa to ispriča budali. Budala sedi na klupi (klupe su bile postavljene oko stolova), pa se snuždio: ne jede i ne pije. Brzohodalo ga pogleda.

- Zašto ne jedeš? - upita ga.

- Nije mi do jela. Ne ide mi u grlo. Zatim mu ispriča šta je i kako je.

- Naredio mi je Car da, dok ljudi ne završe ručak, donesem žive i mrtve vode... Gde da je nađem?

- Ne tuguj! Ja ću ti je doneti.

Dolazi sluga i reče mu Carev zadatak, a on već zna o čemu je reč.

- Reci mu - odgovori - da ću doneti vodu!

Sluga ode.

Tada Brzohodalo odveza nogu od uha, pa kad krenu - za tren oka nade i živu i mrtvu vodu. Uzevši vodu, oseti se umoran. "Do rucka ću se", pomisli, "vratiti, a sada ću pod mlinom da se malo odmorim".

Kako sede, odmah zaspa... Ljudi već završavaju ručak, a njega nema pa nema. Budala sedi ni živ ni mrtav. "Propao sam!" pomisli.
Tada Slušalo nasloni uho na zemlju pa poče da sluša. Dugo je slušao.

- Ne tuguj - reče - Brzohodalo pod mlinom spava!

- Šta da radimo? - reče budala. - Kako da ga probudimo?

Tada Strelac reče:

- Ne boj se! Ja ću ga probuditi.

Uze luk, nategnu ga pa pusti strelu. Strela tresnu u mlin tako da je iverje poletelo... Brzohodalo se probudi pa brže-bolje nazad. Ljudi taman završavaju ručak, a on donosi vodu.

Car ne zna šta da radi. Tada postavi drugi zadatak:

- Kad taj seljak sa svojim prijateljima odjednom pojede šest pari pečenih volova i četrdeset peći hleba, tada ću - reče - dati svoje dete za njega. Ako ne pojede, ode mu glava s ramena.

Slušalo to ču, pa isprica budali.

- Šta da radim? Ta ja ne mogu pojesti ni jedan hleb - reče budala.

Opet se snuzdi i zaplaka. Tada će mu Žderonja reći:

- Ja ću pojesti za vas sve. Biće mi još i malo. Dođe sluga i reče koji mu je drugi zadatak.

- Dobro - reče budala - neka bude. Ispekoše dvanaest volova, napekoše četrdeset peći hleba. Žderonja poče da jede i začas sve slisti.

- Eh - reče - malo je! Kad bi bar još malo dali!...

Car samo gleda kakav je to čovek, pa ponovo postavi zadatak, naloživši mu da popije četrdeset puta četrdeset vedrića vode nadušak i četrdeset puta četrdeset vedrica vina. Ako ne popije, ode glava s ramena.

Slušalo to ču, pa ispriča budali, a ovaj zaplaka.

- Ne plači - reče Popijalo - ja ću sve sam popiti, i još će malo biti.

Donesose im četrdeset puta četrdeset vedrica vode i isto toliko vina.

Popijalo poče piti, ispi sve do poslednje kapi, pa se još osmehuje.

- Eh - reče - malo je! Kad bi bilo još malo, i to bih popio.

Car gleda i čudi se kako ne može ništa budali da učini, pa pomisli: "Treba ga, đavolje kopile, ukloniti sa sveta, inače će mi upropastiti ćerku". Pozva on slugu, pa ga posla budali:

- Idi i reci mu da je Car naredio da pre venčanja ode u kupatilo.

Drugom sluzi Car naredi da pođe i kaže da se dobro naloži vatra u kupatilu, pri tom pomisli: "Tamo će sigurno izgoreti." Ložač naloži kupatilo - sve sam plamen: lično bi se đavo, veli, ispekao. Rakoše to budali. On pođe u kupatilo, a za njim u stopu Mrazonja sa slamom. Samo što uđoše u kupatilo, kad tamo nasta takva vrelina da se izdržati ne može. Mrazonja razbaca slamu - i najednom postade tako hladno da se budala sa teškom mukom umi, hitro skoči na peć, pa tamo i zaspa, jer se bio dobro smrzao.

Ujutro otvoriše kupatilo, misleći da je od njega ostao samo pepeo - kad on leži na peci! Probudiše ga.

- Baš sam dobro spavao - reče on.

Zatim izađe iz kupatila.

Javiše Caru kako su ga našli gde spava na peći i kako je u kupatilu tako hladno kao da celu zimu nije loženo. Car se jako zbuni: Šta s' njim da radi?

Dugo je tako Car mislio, mislio...

- Ako mi - reče - dovede ujutru puk vojske, daću mu svoju ćerku, a ako ne dovede, ode mu glava s ramena!

A u sebi pomisli:

"Gde će takav prost seljak puk vojske da nađe? Ja sam Car, pa teško vojsku skupim..."

Slušalo ču Carevu naredbu i ispriča budali. Budala opet sede, pa zaplaka:

- Šta sad da učinim? Gde da nađem toliku vojsku? Pođe na lađu svojim prijateljima:

- Spašavajte me, braćo! Mnogo puta ste me izvukli iz nevolje, pa me i sad izvucite! Inače - odoh na onaj svet!

- Ne plači - reče onaj koji je nosio drva - ja ću te izbaviti iz ove nevolje.

Stiže i sluga, pa reče:

- Poručio ti je Car da će careva kći biti tvoja samo ako sutra ujutru dovedeš ceo puk vojske.

- Dobro, neka tako bude! - reče budala. - Samo, reci Caru, ako mi je i ovaj put ne da, ja ću na njega krenuti s' vojskom i silom ću mu uzeti kćer.

Noću povede prijatelj budalu u polje i ponese sa sobom svežanj drva. Kad stigoše, on poče razbacivati drva: kako koje drvo baci - stvori se čovek. Koliko li se, Bože mili, vojske nakupilo! Ujutru se Car probudi, ču buku, pa zapita:

- Kakva je to buka zorom?

- To onaj što je doleteo zlatnom lađom vežba svoju vojsku.

Car tada uvide da ne može ništa s budalom da učini, pa naredi da ga pozovu. A budala je postao takav da ga je bilo teško prepoznati - sve na njemu blista: na glavi mu zlatna kapa, a on tako lep da ga je milina gledati. Vodi svoju vojsku, jaše napred na vrancu, a iza njega vojvoda... Tako priđe dvoru, pa viknu:

- Stoj!

Vojska stade, poravna se, sve vojnik bolji od boljega. Budala uđe u dvor, a Car ga zagrli i poljubi.

- Sedi, dragi moj zete!

Izađe i careva kći. Kad ugleda momka, nasmeja se radosno: kakvog li je samo lepog muža dobila! Posle toga brzo ih venčaše i prirediše takvu gozbu da se dim čak do neba dizao.