Artur Rembo - Pijani brod lektira

Artur Rembo - Pijani brod

Artur Rembo - Pijani brod

 

U pesmi Pijani brod Rembo se identifikuje sa napuštenim brodom, brodom bez posade koji plovi egzotičnim morima i čije putovanje se završava brodolomom.


Tema pesme Pijani brod je, kako ističu brojni tumači njegove poezije, drevni pesnički topos: simbolično prikazivanje života kao putovanja brodom: navigatio vitae. Ova tema se dosta sreće u svetskoj književnosti, kod svih naroda koji su živeli na obalama mora ili okeana, počev od staroegipatske knjige o brodolomniku koji strada, preko Odiseje i Sindbada moreplovca, do, recimo, savremenog portugalskog pesnika Fernanda Pešue. Tema je prisutna naročito u romantizmu: Kolridžova Pesma o starom mornaru, Poove priče U dubinama Melstrema i Avanture Artura Gordona Pima, Bodlerove pesme.


Tema pesme može se shvatiti i kao eros putovanja. Pesnik se poistovećuje sa brodom, čiju posadu su pobili Indijanci. Putovanje počinje iz pobune, iz nemirenja sa svetom u kome su čoveku okviri jednom zauvek zadati, što simbolizuje red i poredak kopna i luke. Pobunjeni ljudski duh, zapućen u svet beskraja, ne može više da se pomiri sa trivijalnim ograničenjima i datostima na koje je bio osuđen. To je bekstvo u poigravanje na beskrajnoj morskoj pučini. O tom bekstvu, jedan od tumača ove pesme Jing Peter Riš, kaže: "To je odricanje od sveta organizacije, od račundžijske trgovine, od nacionalnog ponosa, od evropske civilizacije uopšte na izmaku XIX veka." Zatim brod plovi u slobodu prostora, gde su pomešani elementi unutrašnjeg, duhovnog sveta i spoljašnjeg, "realnog". Ovaj brod sasvim slobodno luta egzotičnim morima i zemljama. Ističe se da je egzotična priroda, koju Rembo u ovoj pesmi stavlja nasuprot evropskoj civilizaciji, predeo bez ljudi. "Egzotična morska vegetacija i prašuma - kaže Ernst Riš - to su ustaljeni simboli jedne sile koja preti da preplavi i uništi kulturu u raspadanju." Evropski, civilizovani kontinent, oličen je metaforično u usidrenim, starim brodovima. Putovanje se završava brodolomom i tonjenjem u ništavilo, jer je pesnik duboko preobražen onim što je video.

________________

 

Artur Rembo - Pijani brod

 

Između rušilačkog gesta i potrebe za odlaskom, između kidanja svih veza na sigurnim obalama i neizvesne avanture na neizmernoj pučini, Rembo je napisao Pijani brod kao sintezu lutalačkog nemira predelima pesničke imaginacije i kao lucidni nagoveštaj svog pesničkog brodoloma.

 

Remboova imaginacija, koji u to vreme nije još nije bio video more, pored nekih knjiških izvora, vuče svoju pravu duhovnu supstancu iz poeme ''Putovanje'', kojom Bodler završava svoje Cveće zla. Ali dok Bodler insistira na uzaludnosti svakog odlaska ili bekstva koje bi zanemarivalo turobnu svest o konačnosti ljudskog bića i o bolnoj ljubavi prema svim neminovnostima koje podrazumeva život uključujući i smrt, Rembo je sav u zanosu zaslepljenog traganja za oblicima i slikama jednog nevidjenog sveta, uveren da se životni imobilizam može izmeniti, da stvari mogu dobiti izgled kakav im daju naši snovi.

 

Stoga Rembo započinje svoje pesničko putovanje imitirajući pokrete lađe koja napušta mirne vode (tj. logičkog mišljenja i konvencionalnih obrazaca osećajnosti) i plovi prema podnebljima jarkih boja i čudesnih sudara materije i beskraja, vidjivog i nevidljivog. Lađa, oslobođena posade i tovara (engleskog pamuka i flamanskog žita), navigacionih instrumenata, simbolizuje poeziju lišenu racionalnih i utilitarnih elemenata, prepuštenu vlastitoj logici i tajnom ritualu.


U sferi pejzaža pesnik zanemaruje predstavu o vremenu i prostoru i prati kosmička zbivanja – od kretanja zvezda i strujnog kruženja zemaljskih sokova do diluvijalnih plima i vrtložnih vetrova – kao izraz radjanja mogućeg i nepoznatog u jednom apokaliptičnom prolomu, u munjevitom bljesku nastanka novih izvora svetlosti i novih oblika realnog sveta.


Otkrivajući nove imaginarne prostore pesnik veruje u drugačiji poredak stvari u kome bi se invencija uzdizala nad realnošću, čudo stvaranja nad trivijalnošću postojanja. Ta vera je, medjutim, samo rezultat pesnikove zaslepljenosti koja – dok traje – kao i nada i san, rađa obiljem slika kojima nije potrebno ni opravdanje ni pokriće da bi pesnikova vera bila zanosna i pesnički autentična.

 

1. Uvod – napuštanje realnog sveta, ravnodušnih reka, prividnog mira, skidanje stega realnosti i raconalnosti, oslobođenje od prljavštine koja vlada u građanskom društvu – i prepuštanje zanosu nadahnuća, prizorima i iluzijama koje ono stvara, a koje čovek može videti samo u snu, u halucinacijama. Pesniku se pokazuje moć nadahnuća da kreira novi svet iza stvarnosti. (1 – 8)

 

2. Traženje mira u tom iracionalnom svetu. Posmatranje sveg zla u građanskom društvu, posmatra nered, razuzdanost strasti koje se ne pokoravaju nikakvoj uravnoteženosti, koje je nemoguće obuzdati. Posmatra društvo koje trune u prljavštini i neredu. (9 – 13)


3. Vrhunac nadahnuća i zanosa pesnika koji plovi morem mašte. Nadahnuće mu daje krila kojima se izdiže iznad prljave stvarnosti čiju je svu ružnoću video, on želi da objavi veličanstvenost ovog iracionalnog sveta svima onima koji zbog svoje ograničenosti i površnosti ne mogu da vide i podnesu njegov sjaj. (14 – 15)

 

4. Kraj kratkotrajnog pesničkog zanosa. Pesnik shvata da je prezren od strane društva. Svojim nadahnućem je želeo da sruši jeftin idealizam loših pesnika, borio se protiv njih svojom poezijom dok ga je nadahnuće vodilo. Razočaran je i žali Evropu koja svojim stegama, pravilima sputava avanturistički duh, ubija genija, ne dozvoljava mu da vidi veličinu večnosti, što je on u zanosu uspeo da vidi. Snagu za budućnost vidi samo u nekom drugom svetu. (16 – 22)


5. Smirena mudrost. Razočaranje navodi pesnika da shvati da ni on sam nije dosegao čarobni svet, večnost, već da je samo maštao o njima. Vera u drugačiji poredak je samo posledica pesnikove zaslepljenosti, koja dok traje, kao vera i san, rađa obilje pesničkih slika. Nagoveštaj kraja njegovog nadahnuća dovodi ga do misli o tome da je bolje da propadne nego da se vrati realnom svetu, čamotinji. Iluzija da će ograničenima otkriti tajne drugog sveta nestaje, ostavlja ih da žive sa svojim praznoverjem i verom u taj običan svet. (23 – 25)

 

Motiv putovanja morem nije originalan u ovoj pesmi, to je motiv koji se dosta koristio u 19. veku, koji je simbol čoveka koji prolazi kroz život, prikaz života kao putovanja vodom. Putovanje, otiskivanje na more predstavlja beg od stega stvarnosti koja je nepodnošljiva i traganje za apsolutom. Pesme o putovanju brodom srodne su pustolovnom romanu koji doživljava procvat u 19. Veku ("Mobi Dik", "Ostrvo s blagom", "Dvadeset hiljada milja pod morem"). Otkad je ovaj motiv upotrebljen u Bodlerovoj pesmi "Putovanja" kao simbol ljudske sudbine, postao je omiljeni motiv francuske lirike, brod postaje gotovo pomodna metafora lirskog subjekta.

 

Kod Remboa nema direktnog poređenja broda i lirskog subjekta, kao što se takvo poređenje nalazi kod Bodlera – kod njega sam simbol broda dobija univerzalnije značenje, označava sudbinu svih ljudi i ceo tekst postaje apsolutna metafora.

 

Metaforika boja - Sinestezijom se pojačavaju čulni doživljaji, sva čulna iskustva se spajaju, mešaju i što je više čulnih doživljaja, sadržaji slika postaju nerazumljiviji, ali snažni, ekspresivni. Značaj boja je takođe važan za potpuni doživljaj pesme, one su jarke, drečave, snažne. Ovakva snaga metafora i izražajnost podsećaju na ekspresionizam. Boje se vezuju i za pojmove koji su izvan čula vida, što je opet vešto iskorišćena sinestezija da bi se stvorio utisak mističnog, apstraktnog ("žuto – plavo buđenje").


Korišćenjem množine pojačavaju se slike i odstupa se od granica realnosti (sunca srebrna, sedefni vali, užarena neba, džinovske zmije, Marije, Floride...) – u množini su apstraktne imenice, vlastite.

 

Lirski subjekat ima ulogu vidovitog – nakon što izlazi iz sveta civilizacije on doziva vizije, u sredini pesme lirski subjekat iznosi viđenja koja liče na vizionarska iskustva.


Prikaz prirode u pesmi nije dat objektivno, atributi uz pojmove opisuju i pokazuju pesnikovo unutrašnje stanje, prenose se dakle na ljudska osećanja. Osim toga, ovakvim postupkom udaljavanja od objektivne slike postiže se i otuđenje od realnog sveta. Pesnik stvara novu prirodu, koja postaje u isto vreme i simbol njegovih osećanja (simbolizam - svet je predstava pojedinca – objektivni svet je samo izvor analogija, simbola koji pesniku služe da maštom stvori novi svet). Ovakav postupak sličan je ekspresionističkom – stvaranje sopstvene vizije sveta.

________________

 

Artur Rembo - Pijani brod


Dok nedavno silažah niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.
Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.
Gluvlji nego dečji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena, Ja krenuh!
I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.
Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od čepa laganiji, igrah usred valâ
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!
Slađa nego jabuka za grlo dečaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavičastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvežđâ obliven, i mlečan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamišljeno ponekad kreće na put večan;

 

Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!
Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam veče,
Zore, kao golubiji narod kad se rode,
I videh što videti van sna čovek neće.
Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći
I poljubac što raste ka očima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toči
Žutoplavim titranjem pevanje fosforâ.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marijâ savladati mogu!
O Floride udarah što se ni ne slute,
Gde oči ljudòkožih pantera se jave
U cveću; i o dúge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih baruština video sam vrenja,
Trščake u kojima levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rušenja,
I dalj što se pokreće da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokažem kroz te plave vale
Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cveća moj beg ljuljuškale,
Krila mi je davala bura nepoznata.


Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koja ječi,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleči...
Skoro otok, njišućo bokovima svađe
I izmete brbljivih ptica oka plava,
Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe
Utopljenik poneki, natraške, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam bušio zid neba k'o bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve sunčane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuta električnim zračenjem iskara
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;
Ja što s jezom osećah kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Večni tkalac spokojnih i plavih širina,
Ja još žalim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otočja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.
- Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,
Pticâ zlatnih bezbroju, Snago novog veka?
No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.


I mesec je okrutan, i sunčevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako želim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad sutom sađe,
Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lađe.
Više tragom šlepova ne mogu da krećem,
Jer vaša malenkost, vali, mene moči,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem
Lađâ-robijašnica strahovite oči.

__________________________________

 

Žan Nikola Artur Rembo je rođen u francuskom gradu Šarlvilu 20. oktobra 1854. godine. Umro je nakon svega 37 godina u Marselju, 10. novembra 1891. godine. Opisivali su ga kao čoveka vrlo nemirnog duha, a veliki Viktor Igo ga je poredio sa Šekspirom, pa ga je čak i nazvao "dete Šekspir". Smatra se da je na Remboa veliki uticaj imala njegova majka, koja je bila stroga katolkinja i koja ga je strogo vaspitavala. Koliko je poznato, otac ih je napustio kada je Artur Rembo bio tek šestogodišnjak.

 

Smatraju ga predstavnikom takozvanog pokreta dekadencije i iako je bio veoma mlad kada je počeo da objavljuje svoja dela ostavio je veliki trag u umetnosti, a imao je i jak uticaj na druge književne stvaraoce, ali i ostale umetnike.

 

Međutim, iako je bio strogi katolik, Rembo je čitao i razne priče i bajke, koje su obilovale avanturama. Smatra se da je tutor koga je njegova majka angažovala, jer se nadala uspešnom školovanju mladog Remboa, imao najveći uticaj na dečaka. Naime, tada je Artur Rembo počeo da pokazuje interesovanje i za klasičnu književnost i to ne samo francusku, već i grču i rimsku. Upravo pod njegovim uticajem, Rembo počinje da stvara svoje, originalne stihove kako na francuskom, tako i na latinskom jeziku. Njegova prva odštampana pesma je i objavljena 2. januara 1870. godine i nosila je naziv "Novogodišnji poklon siročadi".

 

Nedugo zatim njegov mentor, ali i uzor postaje Žorž Izambar, pa je upravo on prva osoba kojoj je i pokazao svoju pesmu Ofelija, a za koju će se vremenom ispostaviti da je možda i jedna od najboljih pesama koje je napisao. Ubrzo nakon toga, u Remboovom životu se događaju neprijatnosti, jer Izambar usled izbijanja Francusko – pruskog rata odlazi,a Rembo ostaje u prilično lošem psihičkom stanju. Počinje da se ponaša neuobičajeno, da provocira, da pije, postaje neuredan, pa čak krade i knjige iz lokalnih radnji. Usled svega toga biva uhapšen, te u pariskom zatvoru provodi celih nedelju dana. Čak se govorilo da se priključio i Pariskoj komuni.

 

Međutim, osoba koja je najviše, čini se uticala na Remboov život je drugi veliki francuski pesnik Pol Verlen. Ovde nećemo govoriti o njihovom međusobnom odnosu ništa drugo do da je Verlen bio oduševljen stavarlaštvom mladog Remboa. Naime, pošto je Artur Rembo pisao mnogim pesnicima, ali nije dobijao odgovor, na nagovor svog prijatelja Bretanja, Rembo upućuje pismo i predstavniku simbolista, Verlenu. U pismima se pored ostalih pesama našla i jedna koja je bila vrlo specifična, da ne kažemo da je sadržala zapanjujuće stihove, a to je pesma "Spavač u dolu".

 

Kada je pročitao stihove, Verlen je bio oduševljen te je Remboa pozvao da dođe kod njega u Pariz. Sada nećemo komentarisati njihov međusobni odnos, jer to nije naša tema, tek govorilo se da su Verlen i Rembo imali aferu. A bilo je među njima svakakvih smicalica i svađa, koje se gotovo uvek pominju uz njihova imena. Činjenica je samo da je Verlen imao dobar uticaj na književno stvaralaštvo mladog Remboa i da nas ne zanima kakav su međusobni odnos imali, jer analiza pesme "Ofelija" definitivno ne zahteva da znamo i to. Ono što je važno jeste da kada se obrađuje lektira "Ofelija", Artura Remboa bitno je znati ove, manje više osnovne biografske podatke. Dok je njegov odnos sa velikim Verlenom tema nekog drugog teksta.

 

Artur Rembo - Ofelija  

Artur Rembo - Samoglasnici

loading...
8 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Artur Rembo - Pijani brod

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u