Aristotel - O prijateljstvu lektira

Aristotel - O prijateljstvu

Aristotel - O prijateljstvu

 

Prijateljstvo, međutim, nije samo neophodno, ono je i s moralnog gledišta vredno. Mi cenimo one koji vole svoje prijatelje; imati mnogo prijatelja smatra se za nešto lepo, a mnogi smatraju da su „dobar čovek" i „prijatelj" sinonimi.

 

Mnogo šta je sporno u problemu prijateljstva. Jedni osećanje prijateljstva svode na jednakost i misle da su prijatelji oni ljudi koji su međusobno jednaki. Zato se i kaže sličan sličnome ili vrana vrani... i slično. Drugi, naprotiv, kažu da su svi međusobno prema onome ,,dva lončara nikad složna". Neki za ovo traže objašnjenja u uzvišenom i u pojavama spoljne prirode, kao Euripid, kada kaže:

 

I volim pljusak zemlja kad se rasuši;
Visine neba kada kišom bremene
Da padnu žude pljuskom na zemlju.   

 

A Heraklit kaže "ono što je suprotno korisno je" i da iz različitih stvari nastaje najlepši sklad i da sve postaje putem borbe. Nasuprot ovima stoje Empedokle i njegove pristalice, po kojima slično teži sličnome.

 

Mi ćemo ovde pri rešavanju spornih pitanja ostaviti ova fizička poređenja (jer nemaju veze s našim trenutnim ispitivanjem). Radije ćemo upraviti pažnju na ono što se tiče čoveka, njegovog karaktera i načina osećanja. Tu je pre svega pitanje da li osećanja simpatije mogu da postoje između svih ljudi bez razlike ili je prijateljstvo nemogućno između rđavih ljudi? I dalje: postoji li samo jedan oblik prijateljstva ili više? Jer oni koji smatraju da postoji samo jedan oblik, koji zato dopušta stupnjeve i suviše i premalo, zasnivaju svoje gledište na jednom neubedljivom dokazu; jer se i kod onoga što je nesumnjivo, različito javlja više i manje.

 

I - 1. To pitanje se lako niože izvesti na čistinu ako se utvrdi šta za ljude može da postane predmet ljubavi. Jer smatra se da predmet ljubavi ne može biti sve bez razlike nego samo ono što je vredno ljubavi, a to su, smatra se, dobro, prijatno i korisno. Korisno je pak ono preko čega stičemo neko dobro ili prijatnost; prema tome, u krajnjoj liniji predmet ljubavi bi bili dobro i prijatno.

 

- 2. Pita se zatim da li ljudi vole ono što je dobro ili ono što je za njih dobro? Jer to dvoje se ponekad ne poklapa. Slično je i s prijatnim: izgleda da svako voli ono što je za njega dobro i da bi stoga predmet ljubavi uopšte bilo dobro, odnosno za pojedinca ono što je za njega dobro. Samo što pojedinac ne voli ono što je stvarno za njega dobro, nego ono što mu se čini da je za njega dobro. Ali to ne čini nikakvu razliku; jer u tom slučaju je i ono što je vredno ljubavi samo prividno takvo.

 

- 3. Mada (navedena) tri razloga naklonosti važe i za neživo, ipak se, kada je reč o neživom, ne upotrebljava izraz ljubav. Jer tu nema uzvraćanja ljubavi, niti tu ima mesta volji da se dotičnom predmetu uzvrati dobrim (bilo bi svakako smešno želeti vinu dobro; najviše što mu se može učiniti jeste da se dobro čuva da bi ga čovek imao za sebe). Prijatelju se, naprotiv, kažu, mora želeti dobro zbog njega samoga, Oni koji na ovaj način žele drugome dobro, to jest ako im to nije uzvraćeno, nazivaju se blagonaklonim, jer tek uzvraćena naklonost se naziva prijateljstvo.

 

- 4. Ili možda treba još dodati da naklonost jedne strane ne sme biti nepoznata drugoj? Jer mnogi osećaju prijateljsku naklonost prema ljudima koje nikada nisu videli i za koje samo pretpostavljaju da su pošteni i da imaju vrednosti. Ali i to ostaje samo naklonost čak i ako bi druga strana isto osećala; oni osećaju doduše naklonost jedan prema drugome, ali kako se mogu nazvati prijateljima kada ne znaju za ta svoja uzajamna osećanja? Za prijateljstvo je, dakle, uslov da se uzajamno oseća naklonost iz jednog od navedenih razloga i da to ne bude nepoznato ni jednoj ni drugoj strani.

 

II — 1. Kako su motivi naklonosti različiti, i odgovarajuće naklonosti i prijateljstva moraju biti međusobno različiti. Prema tome, postoje tri vrste prijateljstva, onoliko koliko i razloga za prijateljstvo, jer za svaku od njih je uslov uzvraćena ljubav uzajamno poznata. Oni koji se međusobno vole žele jedan drugome dobro saobrazno motivu tog prijateljstva. Tako oni čiji je motiv koristoljublje ne vole jedan drugoga kao takve, nego samo ukoliko otuda uzajamno proističe neko dobro. Slično je i sa onima čija se uzajamna naklonost zasniva na uživanju. Ljudi vole zabavljače ne zbog njih samih nego zbog prijatnosti koje nam pružaju u društvu.

 

- 2. Dakle, oni čiji je motiv prijateljstva koristoljublje vole drugoga zbog sopstvene koristi, a prijateljstvo onih koji vole zbog prijatnosti i uživanja zasniva se na onome po čemu je to prijatno za njih. Nije, dakle, neko predmet njihove naklonosti odnosno prijateljstva zato što poseduje te i te moralne kvalitete, to jest što je takav i takav, nego zato što im je koristan ili prijatan. Takva prijateljstva se zasnivaju na slučajnim, spoljnim obzirima: prijatelj tu nije voljen kao ličnost, nego zato što u jednom slučaju pruža korist a u drugom uživanje.

 

- 3. Zato se ovakva prijateljstva lako rasturaju, budući da obe strane ostaju iste; hoću da kažem, čim prestanu da budu korisni ili da pružaju zadovoljstvo, gasi se i naklonost prema njima. A korisnost nije održiva stalno, nego varira prema prilikama. Zato, razume se, čim iščezne takav razlog prijateljstva, iščezava i prijateljstvo, jer se samo na takvim spoljnim okolnostima zasnivalo.

 

- 4. Ova vrsta prijateljstva sreće se, smatra se, najviše kod starijih ljudi - jer se u tom dobu ne teži za uživanjem nego za korišću — i kod ljudi u najboljim godinama i mladića ukoliko su koristoljubivo nastrojeni. U takvim prijateljstvima ljudi se obično ne druže mnogo, jer
ponekad nisu čak ni prijatni jedan drugome, niti u stvari uopšte osećaju potrebu za takvom uzajamnom prisnošću, osim ukoliko se ne pokaže da je to od neke koristi. Njihovi prijatelji su im prijatni i dobrodošli samo ukoliko pružaju izgled na neku korist. U tu vrstu prijateljstva ubrajaju i uzajamno gostoprimstvo.

 

- 5. Prijateljstvo među mladim ljudima zasniva se, izgleda, na potrebi za uživanjem. Jer omladina živi prema svojim strastima i mladi ljudi većinom idu za onim što im nudi trenutak. S godinama menjaju im se i uživanja. Zato se u mladosti prijateljstva brzo sklapaju i brzo raskidaju. Jer istovremeno sa uživanjem iščezava i prijateljstvo, a takva uživanja menjaju se brzo.Mladi ljudi su, sem toga, skloni i čulnoj ljubavi. Ova ljubav se u velikoj meri osniva na nagonu i cilj joj je čulno uživanje. Zato se mladi ljudi brzo zaljube i brzo ohlade, tako da se ponekad čak u toku jeđnog istog dana menja objekt ljubavi. Zaljubljeni žele da su po ceo dan zajedno i da zajedno žive, jer tako postižu ono što oni vide u prijateljstvu.

 

- 6. Savršeno prijateljstvo je ono koje vezuje ljude dobre i sličnih moralnih kvaliteta. Oni jedno drugome žele na sličan način dobro zato što su dobri (a dobri su sami po sebi). Najbolji su prijatelji oni koji svome prijatelju žele najveće dobro zbog njega samog (iz naklonosti prema samoj ličnosti, bez obzira na spoljne obzire). Njihovo prijateljstvo traje dokle god su oni dobri, a vrlina je, zna se, trajna i postojana. Uz to, u takvom prijateljstvu i jedan i drugi je dobar i po sebi i prema prijatelju, a ljudi koji su istinski dobri, dobri su i apsolutno (to jest po sebi) i relativno (to jest prema drugome); oni su i korisni jedan drugome a i prijatni (jer dobri ljudi su prijatni i uopšte i jedni drugima). Svakom čoveku se, naime, dopadaju oni postupci koji se podudaraju s njegovom prirodom ili su njoj slični, a postupci dobrih ljudi su jednaki ili slični međusobno.

 

- 7. Razume se da je ovakvo prijateljstvo stalno, jer ono obuhvata sve uslove za pravo prijateljstvo. Svako prijateljstvo ima, naime, za cilj ih neko dobro ili neko zadovoljstvo i prijatnost i to ili apsolutno ili relativno, u odnosu na prijatelja i u smislu izvesne srodnosti bića. U takvom prijateljstvu su svi navedeni uslovi već u samim ličnostima (jer su jedna i druga strana u tom pogledu slične, a i inače); štaviše, u takvom prijateljstvu je sadržano i apsolutno dobro i apsolutna prijatnost, a kako su to prvenstveno razlozi prijateljstva, to su i ljubav i prijateljstvo među takvim ljudima najintenzivniji i najsavršeniji.

 

- 8. Razume se da se takva prijateljstva retko sreću, jer malo ima takvih ljudi. Osim toga, za to je potrebno i vreme i navika zajedničkog života, jer, kao što veli poslovica, čovek ne poznaje čoveka dok ne pojede s njim poznatu meru (vreću) soli, niti se može zbližiti ili sprijateljiti s nekim pre nego što se obe strane ne uvere jedna o drugoj da su vredne prijateljstva i dostojne poverenja.

 

- 9. Ljudi koji se brzo sprijatelje hteli bi rado da budu prijatelji; ali oni to nisu ako nisu vredni ljubavi i ako to ne znaju jedan o drugome. Želja za prijateljstvom se rađa brzo, ali prijateljstvo ne.

 

To je savršeno prijateljstvo kako u pogledu trajanja tako i u svakom drugom pogledu. Tu se svi navedeni uslovi ispunjavaju i jedna strana ukazuje podjednake obzire drugoj onako kako i treba da bude među prijateljima.

 

III - 1. Prijateljstvo koje se zasniva na uživanju ima samo sličnosti s ovim pravim prijateljstvom (utoliko što su i dobri ljudi prijatni jedni drugima), a isto tako i ono koje se zasniva na koristoljublju (jer i dobri ljudi pružaju jedni drugima korist). Među ovakvim ljudima prijateljstva su najtrajnija ako obe strane pružaju jedno isto — na primer zadovoljstvo, i to ne samo isto nego i iz istog izvora, kao što je slučaj kod duhovitih ljudi, ali ne i kod zaljubljenog i voljene. Jer ovi poslednji ne uživaju u jednom istom objektu, nego prvi uživa prosto u samom prizoru voljene, a ova u pažnji koju joj ljubavnik ukazuje. Kad se zamakne u godine, prestaje obično i ovaj oblik prijateljstva (jer jednome više nije uživanje da gleda drugoga, a drugoj strani se opet više ne ukazuju nežnosti). Mnogi, međutim, ostaju prijatelji i dalje ako usled zajedničkog života, drugovanja i sličnosti karaktera zavole navike jedan drugoga.

 

- 2. Ako se u ljubavnim odnosima ne uzvraćaju osećanja nego korist, onda je odnos manje prisan i trajan, i najzad: oni koji su prijatelji samo iz koristoljublja razilaze se kad prestane korist; jer u stvari oni uopšte i nisu bili prijatelji jedan drugome, nego samo onoj koristi koju su izvlačili jedan iz drugoga. Radi čulnog zadovoljstva i radi koristi mogu i rđavi ljudi s rđavima da se sprijatelje i dobri sa rđavima i oni koji nisu ni jedno ni drugo s bilo kakvim ljudima, ali bez interesa, samo jedno zbog drugoga mogu, razume se, jedino dobri ljudi da budu prijatelji; jer rđavi ljudi ne mogu da se raduju jedni drugima osim kad je u pitanju korist.

 

- 3. Samo prijateljstvo između dobrih ljudi je zaštićeno od klevete. Jer ne veruje se lako bilo kome trećem ako smo se lično i u toku dugog vremena uverili u nečije poštenje i oprobali ga. Među njima vlada uzajamno poverenje, sigurnost da jedan drugome neće naneti nepravdu i sve ostalo što ocenjuje kao dokaz pravog prijateljstva. U drugim vrstama prijateljstva, naprotiv, ništa ne stoji na putu ovakvim pojavama.

 

- 4. Kako ljudi nazivaju prijateljima i one koje vezuje samo zajednička korist - kao što je slučaj među državama (jer savezi između država se zaključuju, izgleda, samo s obzirom na uzajamnu korist) - i one koji se vole zbog zadovoljstva uživanja kao što čine deca, onda možda i mi smemo takva lica nazvati prijateljima i tvrditi na osnovu toga da ima više vrsta prijateljstava, od kojih ćemo ono između dobrih ljudi staviti na prvo mesto i nazvati ga prijateljstvom u pravom smislu, a samo zbog sličnosti, po analogiji, označićemo tim imenom i druge oblike prijateljstva. U ostalim oblicima prijateljstva motiv sklapanja prijateljstva je neko dobro ili nešto slično (jer i prijatnost predstavlja dobro za one koji vole uživanje).

 

- 5. Samo se ova dva motiva prijateljstva (to jest korist i uživanje) ne kombinuju lako zajedno. Ne sprijateljuju se ista lica istovremeno zbog koristi i zbog uživanja, jer slučajni uslovi se ne sreću lako zajedno.

 

- 6. Ako su to vrste na koje se deli prijateljstvo, onda će osnovu za prijateljstvo među rđavim ljudima činiti izgled na prijatnost ili korist, jer su svi oni po toj težnji srodni; dobri ljudi će, naprotiv, postajati prijatelji zbog njih samih, to jest zato što su dobri. Ovi poslednji su apsolutno prijatelji, dok su oni prvi to samo slučajno i nazivaju se prijateljima samo zbog sličnošti s pravim prijateljima.

 

IV - 1. Kao što se u pogledu moralnih odlika jedni nazivaju dobrima po svojstvima koja poseduju, a drugi po svojim postupcima, isto tako stoji stvar i u pogledu prijateljstva: jer kad prijatelji žive zajedno, uživaju jedan u drugome i jedan drugome čine dobro, ali dok spavaju ili kad su prostorno razdvojeni, oni ne mogu jedno za drugo ništa da čine, mada su od srca spremni da svoj prijateljski stav posvedoče delom. Prostorna udaljenost, dakle, ne stoji na putu prijateljstvu samom po sebi nego samo delanju u duhu prijateljstva. Duga razdvojenost, smatra se, dovodi do zaboravljanja prijatelja. Zato je i rečeno: „Mnoga je prijateljstva razorilo ćutanje dugo."

 

- 2. Izgleda da stariji ljudi a isto tako i mrzovoljni namćori nisu skloni prijateljstvu ni zgodni za prijatelje. Jer se kod njih može naći malo prijatnosti, a niko ne može podneti da svakodnevno živi s nekim mrzovoljnim i neprijatnim stvorenjem. Jer je izbegavanje neprijatnosti i traženje prijatnosti jedna od glavnih tendencija ljudske prirode.

 

- 3. Odnos između ljudi koji se jedni drugima dopadaju ali ne žive zajedno ima više karakter simpatije nego prijateljstva, jer, prijateljima ništa nije tako svojstveno kao druženje. Pomoć i potporu žele oni koji su u nevolji, a druženje i oni koji su srećni, jer njima usamljenost najmanje priliči. Druženje je, međutim, nemoguće ako dotična lica nisu jedno drugom prijatna i ne uživaju jedno u drugom, što je, smatra se, odlika drugarstva.

 

- 4. Kao što smo više puta rekli, prijateljstvo u najvišem smislu je ono koje vlada među dobrim lju-dima; jer ono što je apsolutno dobro i prijatno istovremeno je i dostojno ljubavi, prijateljstva, a svakom pojedincu se takvim čini ono što je za njega dobro ili prijatno. Dobrom čoveku je to dobar čovek iz oba navedena razloga.

 

- 5. (Ljubav ima uglavnom karakter strasti, a prijateljstvo karakter utvrđenog moralnog svojstva (dispozicije), jer ljubav se oseća i prema neživim stvarima, dok je za uzajamnu ljubav potreban izbor; izbor je pak uslovljen utvrđenim moralnim svojstvom.) Onima koje volimo želimo dobro zbog njih samih, i to ne iz strasti nego iz utvrđenog moralnog stava. Oni koji vole svog prijatelja, vole i ono što je za njega dobro. Jer kad se dobar čovek stekne za prijatelja, on postaje dobro za onoga kome je prijatelj. Jer i jedan i drugi vole ono što je za njih lično dobro i odužuju se podjednako prijatelju kako željom tako i prijatnošću. Jer, kaže se, „prijateljstvo je jednakost" - a to najviše važi za prijateljstvo između dobrih.

 

V - 1. Kod mrzovoljnih i kod starijih ljudi prijateljstvo se sreće tim manje što im je gora ćud i što manje uživaju u dodiru sa svetom. A upravo je to uživanje u odnosima sa svetom, ta društvenost ono što se najviše voli i čini u prijateljstvu. Zato se mladi ljudi brzo sprijateljuju a stari ne, jer se ljudi ne sprijateljuju s onima u kojima ne nalaze nikakvo zadovoljstvo. To isto važi i za mrzovoljne namćore. Takvi ljudi doduše mogu da osećaju uzajamnu naklonost (jer oni jedni drugima žele dobro i pružaju pomoć kad ustreba), ali oni ipak nisu naročiti prijatelji zato što niti žive zajedno niti uživaju jedni u drugima, što je osnovni zahtev prijateljstva.

 

- 2. Održavati prijateljstvo s mnogo ljudi istovremeno - u smislu potpunog, savršenog prijateljstva - nije mogućno; kao što se ne može biti ni u ljubavnim odnosima, u smislu prave ljubavi, istovremeno s mnogo njih. Jer takvo prijateljstvo je (kao i ljubav) na najvišem stupnju, vrhunac, i po prirodi može imati samo jedan objekt. S druge strane, jednom čoveku nije ni lako da mu se istovremeno mnogo dopada više lica niti se lako sreće mnogo dobrih ljudi odjedanput koji bi bili objekti te istovremene naklonosti.

 

- 3. Sem toga, za prijateljstvo je potrebno proveravanje iskustvom i upoznavanje tokom zajedničkog života - što je (u ovakvom slučaju) krajnje teško. - Naprotiv, tamo gde je u pitanju samo prijatnost i korist mogućno je da se mnogi dopadnu jednovremeno. Takvih ljudi ima mnogo, a takve vrste usluga ne zahtevaju mnogo vremena.

 

- 4. Od ove dve vrste prijateljstva ono koje se zasniva na uživanju i prijatnosti više liči na pravo prijateljstvo ako obe strane pružaju jedna drugoj jednako zadovoljstvo i ako uživaju jedna u drugoj i u istim stvarima. Ovakva su prijateljstva među omladinom, jer je kod ove liberalniji duh, dok se kod prijateljstva zasnovanog na koristoljublju odražava sitničarski duh. (To se vidi i po tome što) ljudi koji su srećni ne osećaju potrebu za onima koji će im biti od koristi, nego za onima koji će im pružiti prijatnost. Ljudi žele nekoga s kim će da žive u prisnom prijateljstvu, a neprijatnost podnose za izvesno kratko vreme — jer niko ne bi ni bio u stanju da to neprekidno podnosi, pa čak i da je to samo oličeno dobro ako je za njega lično neprijatno. Zato oni (srećni ljudi) traže prijatne ljude za prijatelje. Možda bi trebalo da traže da budu i dobri, i to dobri i prema njima: tada bi tek imali ona svojstva koja se traže od prijatelja.

 

- 5. Ljudima na vlasti potrebne su, izgleda, razne vrste prijatelja. Jedni su im korisni, drugi prijatni; ali retko se ovo dvoje sjedinjuje u jednoj osobi. Oni, naime, ne traže od onih prijatnih da su visokog morala, niti od korisnih da služe samo plemenitim ciljevima, nego za razonodu traže zabavne i duhovite vesele ljude, a za korisne prijatelje — energične i sposobne ljude, koji će spretno izvršiti ono što im se naredi. Ova se dva uslova, međutim, ne nalaze lako u istom licu.

 

- 6. Mi smo maločas rekli da je dobar čovek istovremeno i prijatan i koristan. Samo, takav čovek ne postaje prijatelj onome ko je na vlasti i ko ga nadmaša položajem i vlašću, osim ako on njega ne nadmaša svojom moralnom vrednošću. Ako to nije slučaj, onda ne može da uspostavi potrebnu ravnotežu, budući da ga druga strana nadmašuje u jednom pogledu. Ali retki su ljudi koji u sebi sjedinjuju superiornost položaja i moralne vrednosti.

 

- 7. Pomenute vrste prijateljstva počivaju, dakle, na jednakosti. Obe strane, naime, pružaju i žele jedna drugoj isto ili izmenjuju različite usluge, na primer zadovoljstvo za korist. Ali mi smo već rekli da su ovakva prijateljstva slabija i manje trajna. Može se, zatim, reći da se ova prijateljstva mogu ili ne mogu nazvati prijateljstvom, što zavisi od njihove sličnosti odnosno nesličnosti s pravim prijateljstvom. Na osnovu njihove sličnosti s prijateljstvom koje se zasniva na vrlini, ova vrsta odnosa podseća i sama na prijateljstvo (jer jedna od njih sadrži u sebi prijatnost, a druga donosi korist, što je i jedno i drugo odlika i pravog prijateljstva). Ali po tome što je ovo poslednje nerazorivo i trajno, a prethodna dva vida prolazna, i uopšte što se u mnogo čemu razlikuju, vidi se da ona baš zbog nesličnosti s pravim prijateljstvom ne mogu biti smatrana za prijateljstvo u pravom smislu.

 

VII - 1. Smatra se da većina ljudi iz sujete više voli da bude voljena nego da voli (zato većina ljudi voli laskavce, jer laskavac je ponizan prijatelj ili se bar tako prikazuje i zauzima stav kao da više voli nego što je voljen). Primena takvih izraza naklonosti daje gotovo isti utisak kao primanje počasti, a ovo poslednje je ono za čim većina ljudi teži.

 

- 2. Izgleda ipak da ljudi ne teže za počašću zbog nje same, nego s obzirom na nešto. Tako se oni obični raduju kada ih odlikuju oni koji su na visokim položajima, zbog izgleda koji se time otvara (oni naime misle da će pomoću ovih postići kad im što zatreba i stoga se raduju odlikovanju kao zalozi budućeg blagostanja). Oni, naprotiv, koji žele da budu odlikovani iz ruku ljudi uzvišena karaktera i duha, žele to da bi stavom tih lica potvrdili mišljenje koje imaju sami o sebi. Oni se, dakle, raduju odlikovanju kao dokazu da su dobri, jer imaju poverenja u sud onih koji su im to rekli. Međutim, i biti voljen samo po sebi predstavlja radost. Zato bi se moglo reći da je biti voljen vrednije nego biti odlikovan i da je prijateljstvo po sebi vrednije da se poželi od počasti.

 

- 3. Izgleda, međutim, da je vrednost prijateljstva više u ljubavi koja se ukazuje nego u onoj koja se prima. Dokaz za to je materinstvo, čija se sreća sastoji u ukazivanju ljubavi. Jer neke majke daju svoju decu drugima da ih othrane i svesne svog osećanja ljubavi prema njima ne traže da im bude uzvraćeno ako i jedno i drugo nije mogućno, nego izgleda da im je dovoljno ako vide da je njima dobro i vole ih čak i kad joj ova iz neznanja da im je to mati ne ukazuju ništa od onoga što joj kao majci pripada.

 

- 4. Kako je, dakle, suština prijateljstva više u ukazivanju ljubavi i pošto voleti prijatelja zaslužuje pohvalu, onda bi se ukazivanje ljubavi moglo nazvati odlikom (odnosno vrlinom) prijatelja, i tamo gde takav odnos postoji u pravilnoj srazmeri prijatelji su postojani a prijateljstvo trajno.

 

- 5. Na ovakav način još najpre mogu da budu prijatelji i oni koji su nejednaki međusobno, jer postoji način da se izjednače, a jednakost i sličnost su prijateljstvo, i to naročito sličnost u pogledu vrlina. Jer kao što su takvi ljudi već po sebi postojani tako će i prema drugima ostati verni. Njima nisu potrebne usluge za rđava dela, niti sami čine takve usluge, nego se pre može reći da takve stvari sprečavaju. Jer je osobina ljudi saobraznih vrlini da niti sami greše niti to dopuštaju svojim prijateljima. Rđavi ljudi, naprotiv, nemaju čvrstine i postojanosti u prijateljstvu, jer ni sami sebi ne ostaju dosledni. Sprijateljuju se samo na kratko vreme, pri čemu jedan uživa u rđavosti drugoga.

 

- 6. Nešto duže traje to prijateljstvo ako ih vezuje korist ili uživanje, naime dotle dok jedan drugome pružaju korist odnosno uživanje. Prijateljstvo zasnovano na motivima korisnosti je, izgleda, najpogodniji oblik prijateljstva za ljude koji se nalaze u suprotnim položajima, na primer između siromaha i bogataša, neobrazovanog i obrazovanog. Ko dođe u takav položaj da mu nešto treba, taj će u želji da to postigne dati nešto drugo zauzvrat (ili učiniti protiv-uslugu). U tu kategoriju se može svrstati i ljubavniik i ljubavnica, i lep i ružan. Zato ljubavnici ponekad ispadaju smešni kada traže da budu voljeni onoliko koliko sami vole. Oni imaju pravo da postavljaju takav zahtev ako su podjednako dostojni ljubavi (kao i druga strana), ali ako nemaju ničeg od toga, nikakva svojstva vredna ljubavi, onda je smešno to što traže.

 

- 7. Uopšte, možda je stav da se suprotnosti privlače ispravan utoliko što se one privlače u odnosu na nešto (odnosno na neke okolnosti), a ne same po sebi. Težnja je faktor koji suprotnosti vodi pravoj sredini, jer sredina je dobro. Tako za suvo nije dobro da postane mokro, nego da dođe u neko srednje stanje, isto važi i za vruće i tako dalje.

 

VIII - 1. Izgleda, kao što smo još u početku primetili, da se prijateljstvo proteže na iste stvari i na ista lica kao i pravednost. Gde god postoji zajednica postoji neki princip pravednosti i neki oblik prijateljstva. Ljudi jedni druge oslovljavaju s „prijatelju" ako su saputnici na moru ili drugovi u ratu i uopšte u svim drugim slučajevima udruživanja. Ali to prijateljstvo traje samo dotle dok su u tim okolnostima udruženi, a isto tako i princip pravednosti koji važi za taj skup. Zato je tačna poslovica: prijateljima je sve zajedničko, jer prijateljstvo se zasniva na zajednici.

 

- 2. Braći i drugovima je sve zajedničko, dok je između ostalih ljudi ovo jedinstvo poseda ograničeno, ovde više onde manje, kao što su i prijateljstva negde jača a negde slabija. Ista razlika javlja se i u odnosima pravednosti. Jer nije isti odnos pravednosti roditelja prema deci kao između braće, ili između drugova ili između sugrađana, a to važi i za druge vrste prijateljstva.

 

- 3. Prema tome, i nepravdu u svakom od tih odnosa predstavlja nešto drugo. Ona je utoliko veća ukoliko je tešnja veza sa onima kojima. je naneta. Zato je gore opljačkati novac drugu nego nekom drugom sugrađaninu, veća je sramota ne pomoći bratu nego nekom stranom i udariti oca nego nekog drugog čoveka. Po prirodi je tako, međutim, da prava i obaveze pravičnosti rastu sa stepenom prijateljstva (odnosno srodstva), jer se i jedno i drugo odnosi na ista lica i ima isti delokrug.

 

IX - 1. Svako prijateljstvo, kao što smo videli, počiva na zajednici. Pri tom se mogu izdvojiti (kao posebne vrste) prijateljstvo između rođaka i između drugova. Državna zajednica, plemenska (prijateljstvo građana i saplemenika) i prijateljstva saputnika na nekom pomorskom putovanju i slično nose više karakter slučajnog udruživanja, jer počivaju na nekoj vrsti sporazuma. U ovu klasu može se svrstati i odnos uzajamnog gostoprimstva.

 

- 2. Prijateljstvo između srodnika javlja se, izgleda, u više vidova, ali svi ovi vidovi imaju zajednički koren u zajedničkom roditelju (odnosno pretku). Roditelji, naime, vole svoju decu kao deo sebe samih, a deca roditelje kao one kojima duguju svoj postanak. Samo je u roditeljima mnogo određenija svest o tome da deca od njih potiču, nego u deci svest o tome da su potekla od roditelja, i osećanje privrženosti prema porodu je mnogo življe kod onoga ko je dao život nego osećanje pripadanja kod onoga kome je život darovan prema onome ko ga je stvorio. Jer ono što od nekoga potiče ostaje srodno onome od čega je poteklo i njegov deo (kao što, na primer, zub ili vlas i slično pripada ljudskom organizmu), dok za potomka izvor od koga je potekao nema značaja ili ima, ali znatno manje. Najzad, tu i vremenski momenat igra ulogu: roditelji vole dete od trenutka kad se rodi, a deca roditelje tek kada poodrastu,. kada steknu razum i sposobnost da osećaju. To duže bavljenje majke detetom objašnjava i činjenicu što je materinska ljubav jača od očinske.

 

- 3. Roditelji, dakle, vole svoju decu kao sebe same (jer su bića koja su od njih potekla kao njihovo drugo ja koje se od njih izdvojilo), a deca roditelje kao one kroz koje su došli na svet; braća i sestre se međusobno vole zbog toga što su postali od istih roditelja. Identičnost njihovog odnosa prema roditeljima prouzrokuje njihovu međusobnu identičnost kao bića. Otuda se kaže da su jedne krvi, da im je zajednički koren i tome slično. I stvarno, oni su jedno biće u posebnim individuama.

 

- 4. Prijateljstvu među braćom doprinosi mnogo i to što zajedno rastu i što su slični po dobru. Jer, kaže se „vršnjak s vršnjakom", a zajedničke navike stvaraju drugove. Zato bratski odnos liči na drugarski. Braća i sestre od stričeva i drugi srodnici su međusobno bliski zbog zajedničkog porekla od istog lica. Ta je veza čvršća ili labavija što je bliži odnosno dalji zajednički predak.

 

- 5. Ljubav dece prema roditeljima je kao i ljubav ljudi prema bogovima, odanost uzvišenom i nadmoćnom, onima od kojih smo primili najveća dobročinstva, onima kojima se zahvaljuje za postojanje, za hranjenje, a kasnije i za vaspitanje i obrazovanje.

 

- 6. Ovo prijateljstvo između braće i srodnika sadrži i radosti i koristi u većoj meri nego prijateljstvo s licima s kojima nismo krvno povezani, budući da je i život srodnika međusobno tešnje povezan. U prijateljstvu među braćom sreće se sve ono što i u odnosu među drugovima, i to u još većoj meri ako su braća čestita i potpuno međusobno slična i utoliko više što pripadaju jedan drugome i vole se još od rođenja, što imaju sličnosti u karakteru jer potiču od istih roditelja, i zato što su zajedno rasli i dobili isto vaspitanje, a osim toga uzajamna oprobanost koja se stiče dugim vremenom ovde je najpotpunija i najpouzdanija. Toplina odnosa sa ostalim srodnicima je slična ovom odnosu između rodene braće - srazmerno stupnju bliskosti srodstva.

 

- 7. Između muškarca i žene vlada, izgleda, prijateljstvo, ljubav, po prirodnom zakonu. Jer čovek je po prirodi predodređen za bračni život još više nego za život u državnoj zajednici, kao što je i porodica prvobitnija i neophodnija društvena jedinica od države i kao što je nagon za porodom zajednički svim živim bićima više nego išta drugo. Razlika je u tome što se kod životinja cilj udruživanja time ispunjava; kod ljudi, međutim, bračna zajednica nema za cilj samo produženje generacije, stvaranje potomstva, nego se stvara i zbog drugih životnih ciljeva. Zadaci se odmah po stupanju u brak dele, i muškarac ima drukčije dužnosti nego žena. Tako se oni međusobno pomažu i svako svoje sposobnosti stavlja u službu te zajednice. Zato bračni odnos pruža i korist i uživanje. Veza te ljubavi može da bude i obostrana vrlina — ako su oboje čestiti i valjani — jer svaka strana ima svoje sopstvene vrline, i te lične prednosti jednoga su izvor sreće za drugoga. Vezu između supružnika izgrađuju dalje deca; zato se brakovi bez dece lakše rastavljaju. Deca su za oboje supružnika zajedničko dragoceno dobro, a ono što je zajedničko drži ljude zajedno.

 

- 8. Što se tiče pitanja kako muž i žena, prijatelj s prijateljem i uopšte oni koji se vole treba da se odnose u tom zajedničkom životu, to očigledno znači isto što i pitanje šta je u tim odnosima pravedno. Jer ne važi ista pravednost u odnosima između prijatelja kao u odnosima prema stranim licima, prema drugovima i prema školskim drugovima.

 

X - 1. Mi smo u uvodu rekli da postoje tri vrste prijateljstva i da svaka od njih dopušta dva vida: ili su prijatelji međusobno jednaki (jedan drugome ravni) ili je jedna strana moćnija od druge (jer kod prijateljstva zasnovanih na vrlini sprijateljuju se ili ljudi podjednako dobri ili bolji s lošijim, a isto tako u prijateljstvima koja se zasnivaju na prijatnosti ili na koristi ili i jedna i druga strana podjednako doprinose jedna drugoj ili različito, jedna više a druga manje); budući da je tako, jednaki su dužni da se drže jednakosti u ljubavi i da u svim ostalim dokazima prijateljstva podjednako pružaju jedan drugome, dok su nejednaki dužni da uspostave jednakost na taj način što će se odgovarajući višak dodeliti onoj strani koja je nadmoćnija.

 

- 2. Lako je razumljivo što se uzajamna optuživanja i prigovori pretežno javljaju u onim prijateljstvima koja se zasnivaju jedino ili pretežno na koristi. Jer ljudi čije prijateljstvo vezuje njihova obostrana vrlina ispunjeni su revnošću da jedno drugom učine dobro (jer to je znak i vrline i prijateljstva), pa kako se u tome takmiče, nema među njima ni uzajamnog optuživanja ni svađa (jer niko se ne ljuti na onoga ko ga voli i ko mu čini dobro, nego će pre, ako je zahvalan, da mu dobrim uzvrati; a i ako jedan prijatelj nadmaša drugoga, u vrlini i dobročinstvu, neće razume se, ako postigne ono što želi, prebacivati to svom prijatelju, jer i jedan i drugi teže dobru).

 

- 3. Ni tamo gde je motiv prijateljstva zadovoljstvo, uživanje ne dolazi lako do uzajamnog optuživanja. (Jer obojica jednovremeno postižu ono za čim teže ako im svakodnevno druženje s dotičnom osobom pričinjava zadovoljstvo. Ispao bi, naime, samo smešan onaj ko bi svom prijatelju prebacivao da ne uživa u druženju s njim kad može slobodno da se ne druži s njim.)

 

- 4. Veza zasnovana na koristoljublju, naprotiv, lako daje povoda uzajamnom optuživanju. Jer kad se druže zbog očekivane koristi, ljudi sve više traže, uvek smatraju da su dobili manje nego što im pripada i prebacuju jedan drugome da nisu dobili onoliko koliko im treba, iako su zaslužili, dok, s druge strane, nijedan dobrotvor nije u stanju da pruži i stvori toliko koliko nedostaje onome ko prima.

 

- 5. Izgleda, međutim, da, kao što postoji dvojako pravo - nepisano i pisano - tako prijateljstvo zasnovano na korisnosti ima dve komponente: etičku i konvencionalnu. Uzajamna prebacivanja nastaju većinom onda kada ugovaranje i ispunjavanje ugovorenog nije sa obe strane zamišljeno u istom smislu.

 

- 6. Konvencionalno (da ga tako nazovemo) prijateljstvo, zasnovano na koristi, je ono koje je određeno tačno utvrđenim uslovima, i to ili prosto usmenom pogodbom iz ruke u ruku, „pare za robu", ili malo finije - s rokom, na poček, za protivuslugu prema ugovoru. Ovde je obaveza jasna i nedvosmislena, a prijateljski moment je tu u odlaganju naknade, odnosno protivusluge (i zato u nekim državama takvi dugovi ne podležu sporu, odnosno ne rešavaju se sudskim putem), jer se smatra da oni koji zaključuju ugovor na poverenje treba da se zadovolje tom garantijom.

 

- 7. U moralnom prijateljstvu motivisanom korišću nema usmenog ugovora, niti ugovora uopšte, nego se daje ili člni bilo kakva usluga kao prijatelju, ali se prećutno očekuje da to bude vraćeno istom merom ili još izdašnije, kao da to nije bilo davanje nego u neku ruku pozajmica.

 

- 8. Ako ne dođe do izjednačenja u smislu vraćanja usluge i ispunjenja prećutne pogodbe, strana koja se smatra oštećenom će se žaliti. To dolazi otuda što svako ili bar većina ljudi želi doduše ono što je dobro, ali se ipak odlučuje za ono što je korisno. Dobro, to znači, međutim,
učiniti nekome dobro ne zato da bi bilo uzvraćeno, a korisno, to znači primiti dobročinstvo.

 

- 9. Prema tome, ako se ima mogućnosti, treba uzvratiti istom merom dobro koje se primi, i to s pristankom dotične osobe, jer ne treba ni od koga praviti prijatelja protiv njegove volje; u stvari, treba postupati tako kao da smo u početku bili u zabludi i primili uslugu od onoga od koga nije trebalo — od nekoga ko nije prijatelj i ko nije učinio uslugu iz prijateljstva i bez interesa. Stoga čovek treba da ispuni obavezu kao da je uslugu primio na osnovu ugovora i kao da je unapred obećao da će se odužiti ako bude mogao - jer, razume se, ako ne bude mogao, ne bi više ni onaj ko mu je učinio to zahtevao od njega. Prema tome, ako je ikako moguće, uslugu treba vratiti. Ali treba unapred paziti od koga se usluge primaju i pod kojim uslovom da bi se prema tome prihvatilo ili odbilo.

 

- 10. Sporno je sada da li veličina usluge treba da se ocenjuje prema koristi koju je donela njenom primaocu, i da prema tome treba odmeriti protivuslugu - ili je merilo usluge žrtva koju je davalac podneo. Onaj kome se čini ima sklonost da umanjuje vrednost učinjene usluge tvrdeći da je za tog dobročinitelja bilo sitnica ono što mu je učinio (odnosno dao) i da je to mogao da dobije i od svakog drugog. Onaj ko čini tvrdi obrnuto: da je učinio najviše što je mogao i što niko drugi ne bi učinio, i to u opasnosti ili u nekoj drugoj nuždi.

 

- 11. Nije li korist primaoca merilo tamo gde je korist motiv prijateljstva? Jer on je taj kome treba usluga, a drugi mu je pomogao očekujući da isto dobije jednom od njega. Ukazana pomoć je, dakle, bila onolika koliku je iz toga korist izvukao primalac, i on mora da vrati onoliko koliko je primio ili još više, jer je to lepše. Naprotiv, u prijateljstvima zasnovanim na vrlini nema uzajamnih optuživanja. Jer tu je merilo dobra volja davaoca; u oblasti vrline i morala, naime, odlučujuća je dobra volja iz koje je sledila radnja.

 

XI - 1. Do spora može doći i u takvim prijateljstvima gde je jedna strana nadmoćnija. Može se dogoditi da i jedna i druga strana postavlja preterane zahteve za sebe i, ako dotle dođe, prijateljstvo se raskida. Onaj ko je bolji smatra, naime, da mu priliči da ima više (jer se onome ko vredi uvek dodeljuje više). Slično misli i onaj ko više pruža u prijateljstvima zasnovanim na koristi. Jer, tvrde oni, onaj ko je beskoristan ne treba ni da ima jednak deo, inače bi to bila počasna služba a ne prijateljstvo ako korist od prijateljstva nije ravna uloženom trudu. Oni, naime, smatraju da, kao što u nekom novčanom ortačkom preduzeću onaj ko više uloži više i dobija, tako treba da bude i u prijateljstvu. Obrnuto misli onaj kome je usluga potrebna i onaj ko manje vredi: oni smatraju da je dužnost dobrog prijatelja da pomogne prijateljima u oskudici; jer šta inače (misle oni) ima čovek od prijateljstva sa sposobnim i uticajnim čovekom ako otuda ne može da očekuje nikakvu korist?

 

- 2. Može se, međutim, smatrati opravdanim zahtev i jedne i druge strane, to jest da i jednoj i drugoj strani na osnovu prijateljstva treba da pripadne više, samo ne više iste vrste, nego da onome ko više vredi treba da pripadne veća počast, a onome ko je u oskudici veća korist. Jer .za vrlinu i dobročinstvo nagrada je ukazana počast, dok za oskudicu dobitak predstavlja korist.

 

- 3. Očigledno je da stvar isto tako stoji i u državama. Onaj ko zajednici ne pruža nikakvu korist, taj ne uživa nikakve počasti. Jer ono što zajednica može da pruži pruža se onome ko je zaslužan za zajednicu; a to (što zajednica pruža) je počast. Isključeno je, međutim, da se iz sredstava zajednice istovremeno crpe i dobitak i počast, jer nijedan čovek ne podnosi da u svakom pogledu bude zapostavljen. Kome je, dakle (za usluge državi, zajednici) uskraćeno u novcu, tome se dodeljuje počast, a onaj ko može da bude nagrađen materijalno dobija novac. Jer, kao što je rečeno, nagrađivanje prema zasluzi uspostavlja jednakost i održava prijateljstvo među ljudima.
Tako, dakle, treba da se ponašaju i nejednaki prijatelji jedan prema drugome: onaj kome je pomogao nečiji novac ili nečija dobrota treba da uzvrati poštovanjem, jer time uzvraća onim što je u njegovoj moći. Jer prijateljstvo traži samo ono što je u nečijoj moći, a ne ono što odgovara učinjenoj usluzi.

 

- 4. To je u mnogim odnosima čak i nemoguće, na primer kod počasti koje se ukazuju bogovima ili roditeljima; njima niko ne može da ukaže počast prema zasluzi, nego se onaj ko im služi onoliko koliko je u njegovoj moći smatra za ispravnog čoveka. Zato se i smatra nedopuštenim da se sin odrekne oca, ali je ocu dopušteno da se odrekne sina. Onaj ko se zaduži mora da vrati, a sin, ma šta da učini, ne može postići ništa što bi po vrednosti bilo ravno onome što je otac za njega učinio, prema tome ostaje večiti dužnik. Međutim, od poverioca zavisi hoće li da oprosti dug, pa razume se i od oca. Ali ne događa se lako da se neko odrekne rođenog sina, osim ako je ovaj preko mere zastranio (jer osim prirodne ljubavi roditelja prema detetu, u ljudskoj je prirodi da roditelj ne odgurne pomoć koja ga jednom očekuje od sina). Rđavom sinu, međutim, potpora koju treba da pruži roditeljima izgleda kao nešto od čega se treba izvući ili bar kao nešto oko čega nije potrebno da se suviše revnosno trudi. Jer većina ljudi želi da im se ukaže gostoprimstvo, ali da drugome sami to učine izbegavaju kao nešto neunosno.

___________________________________

 

Aristotel se rodio u gradiću Stagiri, grčkoj koloniji u Trakiji, 384. pr. Kr. Njegov otac Nikomah, bio je dvorski lekar makedonskoga kralja Aminte II., djeda Aleksandra Velikoga. Moguće je da je u porodici bilo više naraštaja lekara makedonskih kraljeva. Ne zna se je li sam Aristotel radio kao lekar. Verovatno je imao lepo detinjstvo. Živeo je na udobnom ali ne i raskošnom dvoru, gde se najviše držalo do spoja teorijske mudrosti i praktičnog delovanja. Ostao je bez oba roditelja još kao dečak i o njemu se brinuo Proksen, verovatno očev rođak.


Sa sedamnaest godina poslali su ga na daljnje školovanje u Atenu. Ubrzo nakon dolaska u Atenu, priključio se Platonovoj Akademiji. Platon je pokretao rasprave o zamršenim i teškim pitanjima, ali je i podučavao atensku mladež i pripremao je za svet odraslih. Večera na kojoj učenici i drugi uzvanici razmatraju filozofska pitanja nazivala se simposion, gozba.


Platon je Aristotela nazvao "pametnjakovićem škole": - Rekao sam takođe da Aristotelu trebaju uzde, a ne ostruge. Sam Aristotel je, spominjući Platonovu akademiju, govorio "naši prijatelji". Moglo bi se reći da je taj odnos s vremena na vreme bio zajedljiv, ali da nije u njemu bilo gorčine.

 

Nakon što je Platon je umro 347. pr. Kr., Aristotel je napustio Akademiju. Ne znamo zašto je otišao. Možda je mislio da su njega trebali imenovati naslednikom. No, možda je bila posredi i neka politička igra. Atenjani i Makedonci nisu bili u najboljim odnosima. Možda se mislilo da je Aristotel previše sklon Makedoncima.


Aristotel je bio odsutan dvanaest godina. Najprije je otišao u Aternej, gradić na maloazijskoj obali s druge strane Egejskoga mora. Mjesni vladar, ili "tiranin" kako su ga zvali, bio je Hermija, koji je uspostavio malu akademsku zajednicu. Hermija je Aristotelu i njegovu prijatelju Ksenokratu, koji ga je pratio, dao sve što im je trebalo.


Aristotel je oženio Hermijinu nećakinju Pitiju, koja mu je rodila kćer. Moguće je da su se i voleli. U Politici, koju je verovatno napisao u to doba, kaže kako je za muškarca idealno sklopiti brak s trideset sedam, a za ženu s osamnaest godina. Budući da je njemu tada bilo trideset sedam, možemo pretpostaviti da je Pitija imala osamnaest. Na žalost, Pitija je umrla. Posle je Aristotel našao novu družicu, Herfilu, koja mu je rodila sina Nikomaha, onoga iz Nikomahove etike . Ne znamo jesu li se venčali. Aristotel je umro pre nje. U oporuci, koja je sačuvana, bio je prema njoj dobar. Međutim, kao podsetnik na to da su to bila okrutna vremena, grad-državu Atarnej Persijanci su osvojili 341. pr. Kr. i Hermiju mučili do smrti.


Neposredno pre toga Aristotel se iz Asosa odselio na ostrvo Lezb. Živeo je u Mitileni, glavnome gradu. Onde je upoznao Teofrasta, koji je bio rodom s ostrva, i onde osnovao filozofsku skupinu sličnu onoj u Asosu. Mnogo je vremena provodio u velikoj morskoj laguni, okruženoj kopnom, što je bilo idealno mesto za razne biljke i životinje.

 

Učitelj Aleksandra Velikog

 

Godine 343. pr. Kr. stigao je poziv koji će istorija pamtiti: kralj Filip Makedonski pozvao je Aristotela da preuzme odgoj njegova trinaestogodišnjega sina Aleksandra, koji će u svojem kratkom životnom veku osvojiti većinu tada poznatog sveta. Ne znamo gotovo ništa o odnosu između najvećega uma i dečaka koji će postati njegovim najmoćnijim čovekom. Iz sačuvanih se spisa ne može reći da je Aristotela zanimalo makedonsko carstvo.


Godine 346. pr. Kr. Filip je ubijen i Aleksandar više nije imao vremena za učenje. Aristotel je još neko vreme ostao u Stagiri, a sledeće godine vratio se u Atenu.

 

Likej

 

Kada se vratio u Atenu, Aristotel je bio zreo i ugledan filozof. Bilo mu je tada gotovo pedeset godina. Nakon Speuzipove smrti, mesto na čelu Akademije ponovno je bilo upražnjeno, ali ga Aristotelu nisu ponudili. Čini se da nije bio spreman raditi pod vodstvom svoga staroga kolege Ksenokrata te je otvorio vlastitu školu, Likej. Nalazila se u severoistočnom delu Atene, u području hrama Apolona Likeja, na mestu gde su se filozofi i pre okupljali.

 

Peripatetičari

 

Aristotel je tu živeo i radio sledećih dvanaest godina. Nadgledao je rad učenjaka i istraživača i držao predavanja učenicima i drugim zainteresiranim slušateljima. Predavao je u natkrivenom prostoru zdanja, koji se na grčkom zove peripatos. Zbog toga su ih nazivali peripateričari – oni koji raspravljaju šetajući. U školi su se podučavali razni predmeti, no ipak se specijalizirala za pistoriju i biologiju.

 

Beg iz Atene

 

Godine 323. pr. Kr. umro je Aleksandar Veliki. Makedonsko carstvo, koje je Aleksandar držao na okupu, počelo se raspadati. Atenjani su iskoristili priliku i pokušali se osloboditi Makedonaca. Aristotel se našao u opasnosti. Znalo se za njegove makedonske veze. Optužili su ga za bezbožništvo, kao nekoć Sokrata. Napustio je Atenu. Uskratit ću Atenjanima priliku da se dvaput ogriješe o filozofiju.

 

Njegovo poslednje putovanje bilo je iz Atene u Halkidu, na ostrvu Eubeji, gdje je njegova majka imala kuću. Umro je oko godinu dana posle, 322. pr. Kr., od nekih želučanih tegoba. Sve što znamo o Aristotelu upućuje na to da je bio dobar čovek, srdačan i velikodušan. Imao je neprijatelje koji su rekli da ima tanke noge i sitne oči i da frflja dok govori. Navodno se lepo odevao, imao je fine sandale i nosio je prstenje.

 

Dela

 

Od Aristotelovih nam je dela ostala tek trećina. Ostatak je izgubljen. Sačuvano je 30 knjiga ili oko 2000 današnjih stranica. Napisao je i objavio mnoge spise za šire čitateljstvo, koje je nazivao "ezoteričnim", u književnom obliku svojstvenu njegovu dobu: pesme, pisma, oglede i dijaloge. Govorilo se kako su prelepo napisani. Osim nekoliko fragmenata, sve je to izgubljeno. Znamo da je postojalo jer su o tim tekstovima pisali i drugi.

 

Aristotel

Aristotel - Najbolje državno uređenje

Aristotel - Nikomahova etika 

Aristotel - Teorija morala

loading...
0 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Aristotel - O prijateljstvu

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u