Aristotel - Najbolje državno uređenje lektira

Aristotel - Najbolje državno uređenje

Aristotel - Najbolje državno uređenje

 

Onaj ko hoće da razmotri pitanje najboljeg državnog uređenja na način koji to pitanje zaslužuje treba najpre da odredi koji je način života najbolji. Ako to ostane nepoznato, onda se ne može saznati ni koje je državno uređenje najbolje. Jer oni koji najbolje upravljaju državom treba da, prema svojim mogućnostima, vode najbolji život, ukoliko se nešto ne dešava protiv očekivanja. Stoga treba najpre da se složimo u tome koji je način života, da tako kažem, za sve ljude najbolji, a zatim, da li je jedan isti način života najbolji i za državu i za pojedinca ili nije.

 

U jednoj stvari svakako niko neće moći da protivreči, da postoje naime tri vrste dobra: ono koje stoji van nas, telesno dobro i duševno dobro i da u srećnu poveku treba da budu sjedinjena sva tri. Niko ne može reći da je srećan čovek onaj koji nema nimalo hrabrosti ni razboritosti ni pravednosti ni mudrosti, koji se uplaši kad mušica proleti, koji ne može da se uzdrži ni od najnižih postupaka ako samo zaželi da jede ili pije, koji je u stanju da za četvrt obola upropasti najdraže prijatelje i koji je, u pogledu inteligencije, toliko nerazuman i lakoveran kao kakvo dete ili lud čovek.

 

Kad se to kaže svi se slažu s tim, ali se ne slažu u tome u kolikoj meri su te vrline potrebne i koje su od njih važnije. Ljudi naime smatraju da je dovoljno imati ma koliko malo vrline dok, s druge strane, žele da beskonačno uvećaju bogatstvo, imanje, moć, slavu i sve što je tome slično. Tim ljudima reći ću da na osnovu činjenica lako mogu da se uvere u ovo ako uvide da se vrline ne mogu sticati i očuvati pomoću spoljašnjih dobara već da se, naprotiv, ta spoljašnja dobra mogu sticati pomoću vrlina, i da srećan život, bilo da se on za ljude sastoji u uživanju ili u vrlini ili u jednom i u drugom, pre pripada onima koji se odlikuju karakterom i inteligencijom a koji su umereni u sticanju spoljašnjih dobara, nego onima koji su stekli više tih dobara no što im treba, ali kojima nedostaju prave unutrašnje vrednosti.

 

Uostalom, to lako mogu da uvide i oni koji rasuđuju na osnovu zdravog razuma. Jer spoljašnja dobra imaju određenu granicu kao bilo koje sredstvo, a svako sredstvo korisno je samo za određenu svrhu. Ako ima previše tih sredstava, onda ona nužno nanose štetu svojim sopstvenicima, ali im ništa ne koriste. Naprotiv, svako duševno dobro je utoliko korisnije ukoliko je veće, ako je uopšte ovde potrebno govoriti i o koristi a ne samo o lepoti. Uglavnom, jasno je da savršenstvo svake stvari koju, u pogledu prednosti, poredimo s drugima stoji u istoj srazmeri s rastojanjem koje deli te stvari o čijem je savršenstvu reč. Prema tome, kako je duša i po sebi i za nas dragocenija i od bogatstva i od tela, onda mora i savršenstvo svake ove stvari da stoji u odgovarajućem odnosu. Jer ta spoljašnja dobra po prirodi treba želeti zbog duše i samo zbog nje treba svi mudri ljudi da ih žele, a ne treba želeti dušu zbog tih dobara.

 

Saglasimo se, dakle, u tome da svakom čoveku pripada toliko sreće koliko ima vrline i pameti i sposobnosti da se po njima upravlja i uzmimo kao dokaz boga koji nije srećan i blažen zbog spoljašnjih dobara već zbog sebe sama i zbog suštine svoje prirode. Zbog toga mora da postoji razlika između sreće i blaženstva, jer slučaj i sreća mogu da donesu spoljašnja dobra, ali niko ne postaje pravedan i razborit slučajem ili pomoću slepe sreće. Iz ovoga proizlazi mišljenje da je najbolja država srećna i da se u njoj pošteno radi. Jer nemoguće je da pošteno rade oni koji nisu pošteni. Nijedno dobro delo pojedinca ili države ne biva bez vrline ili mudrosti. Hrabrost, pravednost i razboritost jedne države ima istu vrednost i javlja se u istom obliku u kome se javlja kod pojedinca za koga se zato što ima udela u tim vrlinama, kaže da je pravedan, umeren i mudar.

 

Ostaje da kažemo da li se može smatrati da je sreća svakog pojedinca isto što i sreća države ili nije ista. I to je jasno. Svi će se, naime, složiti da je to isto. Jer oni koji smatraju da je srećan život život u bogatstvu ti smatraju da je i cela država srećna ako je bogata. Oni koji najviše cene način života tiranina mogu da kažu da je najsrećnija ona država koja vlada nad najvećim brojem podanika. A ako neko smatra srećnim čoveka zbog njegove vrline, taj će reći da je srećnija ona država u kojoj ima više vrline.

 

Međutim, ova dva pitanja zahtevaju odgovor; prvo, za koji način života se treba pre odlučiti - da li za život građanina koji učestvuje u državnoj upravi ili za život stranaca koji su oslobođeni bilo kakvog učestvovanja u državi - i, drugo, koje državno uređenje i koji poredak treba smatrati najboljim, da li onaj koji svim građanima dopušta učešće u državnim poslovima ili onaj koji to dopušta bar većini s izuzetkom manjeg broja. Kako je ovo zadatak političke nauke i teorije a ne ono što je dobro za pojedinca, neka drugo pitanje bude sporedno, a prvo glavno u ovom ispitivanju.

 

Jasno je da najbolje državno uređenje mora da bude ono u čijem poretku svaki građanin, ma ko on bio, može da dela u skladu s vrlinom i da živi srećno.


Treba imati na umu da, kada se deca već rode, veliki uticaj na njihovu telesnu snagu ima hrana kakva im se daje. Posmatranje životinja i onih naroda kojima je stalo da razviju ratničke telesne osobine pokazuje da telima dece najbolje odgovara hrana koja sadrži što više mleka, a što manje alkohola zato što prouzrokuje bolesti.

 

Uz to korisno je znati koje sve pokrete tako mala bića mogu da prave. A da se tako nežni udovi ne bi krivili, neki narodi se još i danas služe veštačkim spravama koje obezbeđuju pravilan razvoj tih malih tela. Korisno je navikavati decu na hladnoću od malih nogu, jer je ta navika veoma korisna i za zdravlje i za ratne poslove. Otuda kod mnogih varvarskih naroda postoji običaj da se novorođena deca zagnjure u hladnu reku ili da se oblače u sasvim lake haljine, kao, na primer, kod Kelta.

 

Za sve navike koje se mogu steći bolje je ako se sa navikavanjem počne odmah, s tim da to navikavanje bude postepeno, a tela dece su, zbog njihove prirodne toplote, kao stvorena za navikavanje na hladnoću. O deci u prvim godinama života korisno je voditi takvu i njoj sličnu brigu.

 

U narednim godinama, sve do pete, nije dobro terati decu na bilo kakvo učenje niti na teške radove koji bi mogli da spreče rašćenje, ali deca treba da se kreću u tolikoj meri da nestane tromosti u telima. Decu treba podsticati na kretanje različitim sredstvima, u prvom redu igrom. Igre treba da odgovaraju duhu slobodne dece, ne smeju biti naporne niti raspuštene.

 

O tome kakve priče i bajke smeju da slušaju deca tolikog uzrasta treba da se brinu pajdonomi. Sve to treba da im otvara put za kasnije pozive. Stoga igre, koliko god je to moguće, treba da budu podražavanje poslova kojima će se kasnije baviti.

 

Nemaju prava oni koji zakonima zabranjuju viku i plač dece, jer to je korisno za rašćenje i to je za telo neka vrsta vežbanja. Napor prilikom zadržavanja daha snaži pluća, a upravo to je slučaj kod dece kada naprežu glas. Pajdonomi treba da vode računa o tome kako deca provode svoje dane i o tome da što manje budu s robovima. Za vreme tih godina, sve do sedme, decu treba odgajati kod kuće.

 

Preporučljivo je, dakle, čuvati ih, iako su tako mali, od reči i prizora nedostojnih slobodnih ljudi. Uopšte, zakonodavac treba da odstrani iz države pričanje sramnih stvari, kao što odstranjuje bilo koji porok. Jer ko može da priča o sramnim stvarima nije daleko od toga da ih i sam čini. Naročito omladini treba zabraniti da govori ili sluša takve stvari. Ako se pokaže da neko govori ili radi ono što je zabranjeno, onda, u slučaju da je to islobodan čovek ali koji (zbog mladosti) još nije dostojan da učestvuje u sisitijama, treba da bude kažnjen sramnom kaznom i batinama; a ako je to čovek koji je prešao to doba, onda ga treba kazniti sramnom kaznom koja nije dostojna slobodna čoveka zbog toga što se poneo kao rob.

 

Kako, dakle, zabranjujemo sramne reči, prirodno je da zabranjujemo i gledanje nepristojnih slika i predstava. Vlasti treba da vode računa da nijedna statua niti slika ne predstavlja takve stvari, sem kad su u pitanju oni bogovi kod kojih zakon dopušta opscenost. Međutim, zakon dopušta ljudima već poodmaklih godina da se mole tim bogovima za sebe, svoju decu i žene.

 

Ali zakon treba da zabrani mladim ljudima da gledaju satirske igre i komedije pre no što dođu u godine kada mogu da uzmu učešće u sistijama i gozbama i kada vaspitanje bude pružilo zaštitu od štete koja dolazi od tih stvari. Mi smo sada usput govorili o ovom predmetu. Kasnije treba to bliže odrediti i najpre odgovoriti na pitanje da li to uopšte treba dopustiti ili ne, i kako treba dopustiti.

 

Možda je u tome imao prava tragički glumac Teodor. On, naime, nikada nije dopuštao da pre njega na binu izađe ijedan glumac, pa ma bio i sasvim beznača jan, jer gledaoci se uživljavaju u ono što prvo čuju i vide. Isti je takav naš odnos prema ljudima i prema stvarima. Mi uvek više volimo ono što je prvo. Stoga treba učiniti da sve ono što je rđavo bude omladini strano, a naročito ono što je poročno i izopačeno. Kada deca napune pet godina, onda u toku sledeće dve godine, do sedme, treba da prisustvuju onim predmetima koje će i sami imati kasnije da uče.

 

Dva su doba prema kojima se mora podeliti vaspitanje: od sedme do puberteta i od puberteta do dvadeset i prve godine. Sasvim su u pravu oni koji ljudski život dele na razdoblja od sedam godina, jer ta podela treba da ide ukorak s prirodom. Celokupna umetnost i vaspitanje ima za cilj da upotpuni nedostatke prirode. Pre svega, treba da ispitamo da li je potrebno doneti neke propise o deci; zatim, da li je bolje da brigu o deci vodi država ili pojedinci (kao što je to slučaj danas u većem broju država), i, najzad, kakvo treba da bude vaspitanje.

__________________________________

 

Aristotel se rodio u gradiću Stagiri, grčkoj koloniji u Trakiji, 384. pr. Kr. Njegov otac Nikomah, bio je dvorski lekar makedonskoga kralja Aminte II., djeda Aleksandra Velikoga. Moguće je da je u porodici bilo više naraštaja lekara makedonskih kraljeva. Ne zna se je li sam Aristotel radio kao lekar. Verovatno je imao lepo detinjstvo. Živeo je na udobnom ali ne i raskošnom dvoru, gde se najviše držalo do spoja teorijske mudrosti i praktičnog delovanja. Ostao je bez oba roditelja još kao dečak i o njemu se brinuo Proksen, verovatno očev rođak.


Sa sedamnaest godina poslali su ga na daljnje školovanje u Atenu. Ubrzo nakon dolaska u Atenu, priključio se Platonovoj Akademiji. Platon je pokretao rasprave o zamršenim i teškim pitanjima, ali je i podučavao atensku mladež i pripremao je za svet odraslih. Večera na kojoj učenici i drugi uzvanici razmatraju filozofska pitanja nazivala se simposion, gozba.


Platon je Aristotela nazvao "pametnjakovićem škole": - Rekao sam takođe da Aristotelu trebaju uzde, a ne ostruge. Sam Aristotel je, spominjući Platonovu akademiju, govorio "naši prijatelji". Moglo bi se reći da je taj odnos s vremena na vreme bio zajedljiv, ali da nije u njemu bilo gorčine.

 

Nakon što je Platon je umro 347. pr. Kr., Aristotel je napustio Akademiju. Ne znamo zašto je otišao. Možda je mislio da su njega trebali imenovati naslednikom. No, možda je bila posredi i neka politička igra. Atenjani i Makedonci nisu bili u najboljim odnosima. Možda se mislilo da je Aristotel previše sklon Makedoncima.


Aristotel je bio odsutan dvanaest godina. Najprije je otišao u Aternej, gradić na maloazijskoj obali s druge strane Egejskoga mora. Mjesni vladar, ili "tiranin" kako su ga zvali, bio je Hermija, koji je uspostavio malu akademsku zajednicu. Hermija je Aristotelu i njegovu prijatelju Ksenokratu, koji ga je pratio, dao sve što im je trebalo.


Aristotel je oženio Hermijinu nećakinju Pitiju, koja mu je rodila kćer. Moguće je da su se i voleli. U Politici, koju je verovatno napisao u to doba, kaže kako je za muškarca idealno sklopiti brak s trideset sedam, a za ženu s osamnaest godina. Budući da je njemu tada bilo trideset sedam, možemo pretpostaviti da je Pitija imala osamnaest. Na žalost, Pitija je umrla. Posle je Aristotel našao novu družicu, Herfilu, koja mu je rodila sina Nikomaha, onoga iz Nikomahove etike . Ne znamo jesu li se venčali. Aristotel je umro pre nje. U oporuci, koja je sačuvana, bio je prema njoj dobar. Međutim, kao podsetnik na to da su to bila okrutna vremena, grad-državu Atarnej Persijanci su osvojili 341. pr. Kr. i Hermiju mučili do smrti.


Neposredno pre toga Aristotel se iz Asosa odselio na ostrvo Lezb. Živeo je u Mitileni, glavnome gradu. Onde je upoznao Teofrasta, koji je bio rodom s ostrva, i onde osnovao filozofsku skupinu sličnu onoj u Asosu. Mnogo je vremena provodio u velikoj morskoj laguni, okruženoj kopnom, što je bilo idealno mesto za razne biljke i životinje.

 

Učitelj Aleksandra Velikog

 

Godine 343. pr. Kr. stigao je poziv koji će istorija pamtiti: kralj Filip Makedonski pozvao je Aristotela da preuzme odgoj njegova trinaestogodišnjega sina Aleksandra, koji će u svojem kratkom životnom veku osvojiti većinu tada poznatog sveta. Ne znamo gotovo ništa o odnosu između najvećega uma i dečaka koji će postati njegovim najmoćnijim čovekom. Iz sačuvanih se spisa ne može reći da je Aristotela zanimalo makedonsko carstvo.


Godine 346. pr. Kr. Filip je ubijen i Aleksandar više nije imao vremena za učenje. Aristotel je još neko vreme ostao u Stagiri, a sledeće godine vratio se u Atenu.

 

Likej

 

Kada se vratio u Atenu, Aristotel je bio zreo i ugledan filozof. Bilo mu je tada gotovo pedeset godina. Nakon Speuzipove smrti, mesto na čelu Akademije ponovno je bilo upražnjeno, ali ga Aristotelu nisu ponudili. Čini se da nije bio spreman raditi pod vodstvom svoga staroga kolege Ksenokrata te je otvorio vlastitu školu, Likej. Nalazila se u severoistočnom delu Atene, u području hrama Apolona Likeja, na mestu gde su se filozofi i pre okupljali.

 

Peripatetičari

 

Aristotel je tu živeo i radio sledećih dvanaest godina. Nadgledao je rad učenjaka i istraživača i držao predavanja učenicima i drugim zainteresiranim slušateljima. Predavao je u natkrivenom prostoru zdanja, koji se na grčkom zove peripatos. Zbog toga su ih nazivali peripateričari – oni koji raspravljaju šetajući. U školi su se podučavali razni predmeti, no ipak se specijalizirala za pistoriju i biologiju.

 

Beg iz Atene

 

Godine 323. pr. Kr. umro je Aleksandar Veliki. Makedonsko carstvo, koje je Aleksandar držao na okupu, počelo se raspadati. Atenjani su iskoristili priliku i pokušali se osloboditi Makedonaca. Aristotel se našao u opasnosti. Znalo se za njegove makedonske veze. Optužili su ga za bezbožništvo, kao nekoć Sokrata. Napustio je Atenu. Uskratit ću Atenjanima priliku da se dvaput ogriješe o filozofiju.

 

Njegovo poslednje putovanje bilo je iz Atene u Halkidu, na ostrvu Eubeji, gdje je njegova majka imala kuću. Umro je oko godinu dana posle, 322. pr. Kr., od nekih želučanih tegoba. Sve što znamo o Aristotelu upućuje na to da je bio dobar čovek, srdačan i velikodušan. Imao je neprijatelje koji su rekli da ima tanke noge i sitne oči i da frflja dok govori. Navodno se lepo odevao, imao je fine sandale i nosio je prstenje.

 

Dela

 

Od Aristotelovih nam je dela ostala tek trećina. Ostatak je izgubljen. Sačuvano je 30 knjiga ili oko 2000 današnjih stranica. Napisao je i objavio mnoge spise za šire čitateljstvo, koje je nazivao "ezoteričnim", u književnom obliku svojstvenu njegovu dobu: pesme, pisma, oglede i dijaloge. Govorilo se kako su prelepo napisani. Osim nekoliko fragmenata, sve je to izgubljeno. Znamo da je postojalo jer su o tim tekstovima pisali i drugi.

 

Aristotel

Aristotel - Nikomahova etika 

Aristotel - O prijateljstvu

Aristotel - Teorija morala

loading...
0 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Aristotel - Najbolje državno uređenje

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u