Aleksandar Tišma - Upotreba čoveka

Jedan od najprevođenijih domaćih pisaca, nosilac više nagrada za prozu, poeziju i prevodilaštvo, u građenju likova ukršta dva umeća: prustovsku analitičnost u opisu ličnosti i slično Dostojevskom, održavanje napetosti radnje stalnim aktiviranjem junaka.

O delu - Naslov romana upućuje na jedan od svestranih problema čovečanstva, a to je upotreba čoveka , tj stavljanje čoveka u funkciju, u službu nekoga ili neke ideje; manipulisanje čoveka zarad nekih ciljeva ili nekih pobuda.

Razvijajući roman, Aleksandar Tišma pokazuje kao rat, uzrokovan raznim interesima, ideologijama, zatim niske strasti i niz drugih nagonskih pobuna u miru mogu biti usmjereni na upotrebu čovjeka.  Da bi što bolje to pokazao na umjetnički način, Tišma je u središtu svoga romana stavio tri porodice koje su različito struktuirane. Njih vezuje isto mjesto, isti vremenski i životni kontekst. One su odvojene - svaka od njih živi u svojoj ulici, ali se međusobno dodiruju i preko pojedinih članova i u određenim situacijama zbiližavaju, da bi na kraju došlo do njihovog potpunog rasejanja.

Likovi - dve porodice

Porodica Kroner
- Stara jevrejka, gospođa Kroner
- Robert Kroner, njen sin
- Rezika Kroner , Robertova žena
- Gerhard Kroner i Vera Kroner, njihova djeca

Od najistaknutijih ličnosti u ovoj porodici je Vera Kroner koju pratimo skoro kroz cijeli roman. Ona spada među glavne ličnosti romana. Vera, nasuprot svome bratu nosila izvesnu dozu netrpeljivosti prema mešanstvu u porodici jevrejsko - nemačko. Ona se kao ličnosti nije mogla naći ni u jednoj od ove dve nacije... Verino stradanje započinje sa dolaskom rata i egzodusom jevreja. Došavši u logor, žene su izdvajane one koje ce umrijeti i one malobrojne, mlade i privlačnih tijela, koje će biti određenje za zadovoljavanje vojničkih strasti. Vera svoju ispovijest o logoru govori u ich - formi, koja je prepoznatljiva za moderan roman, u 19. poglavlju romana. Iz njene ispovijesti saznajemo o stradanjima nje same i svih jevreja. U Veri je sve bilo podređeno jednom cilju to jest da preživi.

Njena sudbina u romanu je tragična tu saznajemo kako čovjek biva upotrebljen na jedan surov način. Na kraju knjige to jest u poslednjem poglavlju Sredoje i Vera se srecu i po prvi put povjeravaju jedno drugom i otvaraju srcai pričaju o izmučenom životu, svoj hod kroz krugove pakla koje je stvorio rat. Pričaju o tome kako je u ratu vršena upotreba čovjeka i vršeno satiranje svega sto je ljudsko, čisto i svijetlo.

Porodica Lazukić

- Nemanja Lazukić, glava porodice
- Klara , njegova žena
- Ratsko i Sredoje, njegova dva sina

Jedan od glavnih likova romana jeste Sredoje Lazukić. Sredoja će još kao gimlazijalac, gonjen strastima početi da svraća u kuću razonode i druženja. Tamo se muškarci predaju strastima i za novac kupuju ljubav. Tokom rata Sredoje će završiti u Beogradu. Biće primljen u službu da bude upotrebljen na način koji drugi određuju i sam je počeo da upotrebljava druge - žene i njihova tijela.

Na kraju romana susret sa Verom ga donekle mijenja. Tako se oni liječe od duševnih rana i brane od avetinje prošlosti koja ih je upotrijebila i s njima se poigrala. Spaja ih dnevnik gospođice Drestvenik.

Psihologija djela - U Tišminoj viziji, krvnik ili žrtva, mučitelj ili mučenik, lovac ili onaj koga love, u trajnom su koštacu sa neizvesnim, gustim i nevidljivim mrežama postojanja. Kao nekakva tamna i žitka prapodloga u njegovim likovima se propinje i stišava, palucka i gasne životna tvar, podstičući u njima impulse prema hrani, prema produženju životnih funkcija, prema pravu na slobodu ili iluziju o slobodi. Ali i kad imaju pun osećaj ili iluziju autonomnoga kretanja, nezavisnosti, slobode - ljudi samo navlače na sebe nova opterećenja, misleći katkad da su došli do novih pobeda. Život se zapliće, mrsi, a granice između moći i nemoći čoveka postaju nevidljive. Gde je granica između slobode i nužnosti, između plemenitih zamisli i zlih činova, ako čovek nije u mogućnosti da upravlja ukupnim životnim procesom, ako dela mimo vlastitih zamisli i izaziva neželjene posledice vlastitim činovima? Čovek, razume se, čini nešto u situaciji, a ne u mislima; on je ispoljavanje onoga što jeste, što ga čini takvim kakav je; on nije ni čisto ni nečisto, uzvišeno ni nisko, već manje ili više saobrazno, manje ili više protivrečno nekoj situaciji. Duh kojim je obeleženo čovekovo postojanje nije iz sfere sublimnih, čistih predstava o čoveku; u Tišminoj viziji ono je više sadržaj nečiste, tamne, nikad do kraja shvatljive životne reke. Protičući životom, misleći pogrešno da gospodari njim, čovek neosetno postaje njegovo sredstvo. Umesto da u životu kao vajar ima svoju glinu, materijal za vajanje vlastite veličine, čovek se obrete u njegovim mrežama kao zarobljenik, kao prevareno biće. Bezazlenost tako postaje nehotični poraz, vera se katkad završi u nasilju, a idealne zamisli se zgušnjavaju u dogme; sjaj vrline kojoj se stremilo postaje prepreka tuđim zamislima o boljem životu. Praosnovne vrednosti kao: pravda, sloboda, jednakost, sreća čovekova i kad se ne gube sasvim bivaju plen života, upotrebe čoveka.

Kao svi pisci jake intelektualnosti i Aleksandar Tišma vidi složena grananja problema sudbine čoveka i nije sklon da ih zatvori u nekoliko lagodnih dopadljivih formula. U tom smislu, može se reći sa izvesnim rizikom, da Tišma neguje neku vrstu egzistencijanog realizma bez metodske i filozofke zatvorenosti u toj sintagmi. Poštujući udeo onog što pripada horizontu kolektivnog, ali ne predajući zaboravu ono što pripada horizontu pojedinačnog, iracionalnog nesvesnog u čovekovoj prirodi, Tišmino delo nam otkriva složeni svet dijalektizacije, toka izmenljivosti ta dva horizonta, opšteg i ličnog.

Videći nemilosno oštro, kako đavolsko i čovekovo nije jasno odeljeno u socijalno-istorijskom procesu i kako proces čovekovog stvaranja tokom istorije ima nejednostavnu prirodu i pokrete, uočavajući i umetnički izražavajući kontradiktornost ljudskog u istorijskom procesu, Tišma nas još jednom više umetnički uverljivo upućuje da vidimo delovanje "nesvesnih snaga u čovekovom karakteru" i njihovu neiscrpnu zavisnost od spoljnih uticaja.

Srpska književnost duguje ovom našem značajnom piscu veliku zahvalnost što je uvideo i izrazio te složene odnose i izvore tragičnosti između čoveka i sveta.

__________________________________

Aleksandar Tišma - Upotreba čoveka

Vrsta dela - roman

Vreme radnje - pre, posle i za vreme 2. svetskog rata

Mesto radnje - Novi Sad. Beograd

Roman Upotreba čoveka delo je pisca Aleksandra Tišme, objavljeno 1976. godine. Roman govori o tragičnoj sudbini nekoliko porodica koje su živele pre, za vreme i nakon Drugog svetskog rata. Ovaj roman na neki način je bojkot protiv rata i razaranja koja rat donosi, bojkot protiv čovekove upotrebe i njegove dehumanizacije koja dolazi kao izraz neke tuđe volje. Celi roman prikazuje teške i traumatične situacije koje psihički menjaju čoveka.

Glavni likovi ovog romana su toliko promenjeni dramatičnim situacijama u svom životu da više nemaju nikakav osećaj za realnost života i mogućnost da ga normalno žive. Pisac za primer uzima nekoliko porodica koji na rat reaguju kao celina sve dok se ne raspadnu na pojedince i onda svako od njih za sebe trpi njegove posledice. Neki bivaju ubijeni, a nekima sam rat s njegovim najgorim provoditeljima oduzima život na jedan drugačiji način. Taj način je uništenje čovečnosti unutar ljudskog bića, potpuna dehumanizacija, lom volje i svih ostalih pokretača duha.

Čovek nakon tog ostane ljuštura nesposobna za život i životnu borbu u bilo kojem njegovom segmentu. Nakon što se čovekom predugo upravljalo, jedino što on zna i može je da upravlja drugim ljudima, baš kao što su to radili glavni likovi ovog romana. Prikazanim ljudskim sudbinama pisac kao da hoće da skine stigmu ratnih žrtava, pokazujući da su oni u gotovo svim situacijama bili nemoćni da se odupru nasilju (bilo koje vrste) koje je nad njima provođeno. To je opravdanje za njihove kasnije postupke, jer je rat poput organizma koji za cilj ima jedino da upotrebi čoveka za vlastite ciljeve.

Čovek u ratu je samo oruđe. Ono je topovsko meso bez obzira na kojoj funkciji i u kojoj sudbini ne nalazio za vreme njegova trajanja. Rat ga postavlja u, za čoveka, neprirodnu situaciju, vršeći nad njim nasilje, koje se očituje u ograničavanju ili potpunom oduzimanju slobode, ispunjenju čoveka raznim strahovima i nesigurnošću, otupljivanju ljudskih osećanja, kako bi se imalo zadržao zdrav razum, ako je to opšte moguće i na kraju, u njegovu potpunu obezvređenju. U ovom modernom romanu poglavlja se ne nižu hronološkim redosledom. Radnja se zasniva na retrospektivi te cikličnom razvijanju fabule. Prva dva poglavlja romana posvećena su Nemici Ani Drentvenšek. Nju su njeni privatni učenici, koji su pohađali njene časove nemačkog jezika, zvali Gospođica.

Sadržaj - Roman počinje kada Gospođica Ana odlazi u kupovinu kako bi kupila svesku. U njoj će voditi svoj privatni dnevnik u periodu od 4. maja 1935. godine pa sve do 1. novembra 1940. godine. Inače, Ana je doselila u Novi Sad nakon šta se rastala, s nadom da će moći da zaboravi bračni brodolom, te će moći da započne neki bolji i srećniji život. No, život u novoj sredini nije počeo dobro za nju. Nije se snašla pa se često zatvara u sebe i ne pronalazi prijatelje. Teško je živela, borila se s novcem, štednjom i otplatama. Živela je od štednje do štednje, od jedne otplate do druge. I sve to ju je jako razjedalo. Jedina sreća i zadovoljstvo za nju bilo je predavanje nemačkog jezika. Predavanje srednjoškolcima ju je ispunjavalo i samo se tada osećala dobro. Uskoro je teško obolela i pred samu smrt, na samrti, molila je svoju učenicu Beru da njezin dnevnik spali.

Bera je dnevnik pročitala i tada nije imala snage da ga spali i ispuni poslednju želju svoje učiteljice. Bera je odlučila da zadrži dnevnik i spremi ga u svoju biblioteku. U istoj toj biblioteci, dnevnik će četiri godine kasnije pronaći Sredoje Lazukić. On će se tada vratiti u grad kao borac u partizanima.

Kada bude pročitao dnevnik jako će da se razočara jer Gospođica koju je on poznavao bila je samouverena, dok se sada, u dnevniku, prikazala kao netko tko je nežan i bespomoćan te treba zaštitu u životu. Priča o Ani Drentvenšek koju nam pisac donosi na samom početku knjige, uvod je u priču o Novom Sadu, o njegovim stanovnicima koji su bili različitih vera, nacija i mentaliteta. Vera Kroner pripadala je utecajnoj jevrejskoj porodici koja se bavila trgovinom. Porodicu Kroner činili su: stara i ćutljiva Sara Kroner, Verina baba koja je živela u svom delu kuće i bila je ćutljiva te predana svojim postovima, molitvama i ritualima. Ona je bila jako razočarana u svoga sina Roberta. Naime, on se nije oženio Jevrejkom, već bivšom služavkom Terezom.

Tereza je bila Nemica i Robert ju je doveo iz javne kuće. Robert Kroner školovao se u Beču, a tamo je nameravao i da ostane. No, otac mu je umro i morao je da se vrati u Novi Sad gde je i ostao kako bi vodio trgovinu. Robertov brak s Terezom pokazao se za njega kao promašaj. Njegova žena se potpuno posvetila vaspitanju njihovog sina Gerharda i potpuno se emotivno udaljila od muža. Robert je sve sve više bio nezadovoljan svojim ljubavnim životom pa sve češće odlazi u "kuću radosti" Olge Hercfeld. Sve se više povlači u sebe kako bi zaboravio na košmarnu stvarnost. Jedina uteha i radost u tom trenutku njemu je društvo mladića Milinka Božića.

U Milinku je Robert prepoznao svoju srodnu dušu. Milinko je celi život bio posvećen samo radu i učenju. Starao se za majku, a Veru je istinski volio. Bio je protivnik svake sile i nasilja, no usprkos tome odlučio je da ode u rat i to je i učinio sa velikim zanosom. No, tamo doživljava užasnu sudbinu. Poslednjih dana ratovanja kod Dravograda biva jako ranjen. Ostao je bez vida, sluha, ruku i nogu. Nemci su bili uvereni da je Milinko jedan od njihovih pa odluče da ga odvedu u svoju bolnicu. Tamo ga ubijaju injekcijom pošto zaključe da je beznadežan slučaj.

Robert Kroner nije imao snage da bi spasao sebe ili svoju porodicu pa tako i lako dolazi u sukobe sa svojim sinom Gerhardom. Gerhrad ne podnosi činjenicu da Nemci ubijaju Jevereje i da će ih u konačnici sve da istrebe. Robert prezire Jevreje i njihovu smirenost i pasivnost pa odluči da se priključi grupi koja će da pruži otpor. Ali ubrzo biva uhvaćen, zatvoren i ubijen jer je odbio da sarađuje sa kontraobaveštajnom službom. Robert je bio ubijen na putu za koncentracioni logor, a tamo će u gasnoj komori biti ubijena i njegova majka Sara. U logoru je završila i Vera Kroner.

Između žena koje su bile određene za smrt i onih lepših i mlađih koje su ostavljene na životu kako bi zadovoljavale nemačke vojnike, ona je bila izabrana za ovu drugu skupinu. Njezina jedina namera bila je da preživi rat. Ratne strahote uvukle su se i u porodicu Sredoja Lazukića. Njegov otac, Nemanja, došao je u Novi Sad kako bi se bavio politikom.

Politička delovanja i stvaranje političkih organizacija su ga interesovale mnogo više nego bavljenje sopstvenom porodicom. Bio je gorljivi član nacionalističke stranke, kojom je veličao svoje rodoljublje. Sredoje Lazukić za razliku od oca nije imao nikakvih viših ideala. On je dane provodio u dokolici, skitajući se po kafanama i sa prostitutkama. On je neradnik koji želi da iskoristi užitke života koliko može.

U trenutku kada u Novi Sad uđe neprijateljska vojska, on zajedno s bratom Rastkom i ocem beži i ostavlja svoju majku da sama čuva dom od neprijatelja. Ona biva ubijena, baš kao i Rastko koji pogiba na putu u Beograd, za vreme vazdušnog napada. Nemanja preboljeva porodične gubitke tako da se počinje baviti švercom i ratnim profiterstvom, primajući u svoj stan nemačke vojnike, pa tako i nemačkog oficira Baldehajma. On je pronašao njegovom sinu Sredoju posao u policiji, gde je radio kao prevodilac. Baldehajm je pokušao da iskoristi Sredoju u zadovoljavanju svojih perverznih i nastranih potreba, pa ga je Sredoje pritom ubio. Zato je njegov otac završio pred streljačkim vodom.

Sredoje je pobegao i pritom naišao na pobunjeničku vojsku, pa se pridružuje partizanima i njihovoj revoluciji. Kada je rat završio, on je bio podoficir Komunističke partije. Nakon rata živeo je raskalašeno. Nije nikako mogao da se smiri, pa je stalno menjao mesta življenja i žene s kojima se provodio. Čak ni brak s Dominkom mu nije doneo smirenje, pa ju je napustio dok je bila trudna i vratio u Novi Sad.

Tamo je davao privatne časove nemačkog, kako bi zaradio za život, baš poput Gospođice nekada. Sredoje je susreo svoju nekadašnju školsku kolegicu Veru Kroner, koja je uspela da preživi logor. Nakon povratka kući nastojala je da se uklopi u svakidašnji život nakon rata. Ipak, njene traume su prevelike, pa nikako nije mogla da počne da normalno živi. Izgubila je posao u pošti i nije mogla da se navikne na život u Minhenu, radeći u gostionici svoje majke. Odala se alkoholu i prostituciji. Vera i Radoje su odlučili kako će da pokušaju da žive zajedno, ali ih i u tom životu pronalaze traume. Oni ne mogu da si međusobno pomognu, jer ne mogu da pomognu ni sami sebi, ne snalazeći se u ovom novom i tuđem, posleratnom životu. Zato Vera odluči da se vrati majci u Nemačku, ali pre dolaska s Radojem spaljuje jedinu stvar koja ima je bila zajednička i koja ih je vezivala. A to je dnevnik Gospođice.

Likovi - Robert Kroner, Vera Kroner, Sredoje Lazukić, Nemanja Lazukić, oficir Baldehajm...

Vera Kroner je lik koji je prisutan kroz celi roman. Ona je mlada devojka koja je proživela apsolutnu tragediju i tiranstvo kakvo čovek retko da može i da zamisli. Na vreme je shvatila kakvu sudbinu nacisti donose Jevrejima, ali nije naišla na očevo razumevanje. Dočekala je ratne strahote sa svojom porodicom i svatko od njih je nakon toga ponaosob doživeo svoju strašnu sudbino, a ona najstrašniju od svih. Odvedena je u logor gde je krenulo njeno mučenje. Ipak, kakvo god zversto da se pred njom ili nad njom odigravalo, onda je pokušala da ostane čiste glave, racionalna i svesna, ne dopuštajući emocijama da je slome. Jer ona je rešila da će da preživi. Preživela i jeste, ali pitanje je koliko su njene emocije zaista ostale očuvane.

Život koji je posle rata dočekala, više nije bio vredan življenja. Ostale su samo traume, strahovi i neizlečive rane. Ona je pokušala da živi oko tih rana, ali joj to nije uspevalo. Pokušala je da ih zaleči telesnom ljubavi, promiskuitetom i tupilom, kao i stvarnom ljubavi i suosećanjem, ali ni jedno od te dve krajnosti joj nije pomoglo. U ratu su joj oduzeli sve, ali najgore je što su joj oduzeli sposobnost življenja, a upravo je život bilo jedino što je ona želela da sačuva.

Sredoje Lazukić se za vreme rata našao na drugoj strani žrtava. On nije bio Jevrej, ali je prošao svoje strahote. Odrastao je u nesposobna i mlada čoveka, kojemu je jedini interes bio zadovoljenje telesnih potreba i požuda. Rat ga je dočekao nespremna i labilna, i upravo je zbog toga platio svoj danak. Navikao da je on taj koji upotrebljuje čoveka, kao što je upotrebljavao žene, a bome i svoje skrbnike, odjednom je počelo da se upotrebljava njega. Zato on postaje olupinom, postaje oruđe koje pokušava da se izvuče iz te submisivne situacije.

Pridružuje se pokretu otpora sistemu koji mu je oduzeo brata i majku, ali i oca koji se unatoč žrtvamam ipak priklonio tom sistemu. S obzirom na odgoj, Sredoje nije ni mogao da završi manje tragično. Nakon rata opet se prepustio nekadašnjem načinu života, telesnim užicima i stalnom potragom za spasenjem, ali ovoga puta iz posve drugih razloga nego kad je bio mladić. Ovoga puta on u lutanjima traži mir, a ne uzbuđenje. I ne pronalazi ga čak ni u supruzi, pa ni i budućem očinstvu. Pokušava ga pronaći sa ženom koja je prošla gotovo pa jednako tragična iskustva kao i on sam, ali on ipak nema snage da, pored sebe, na leđima nosi još jednog ranjenog čoveka. Sredoje celi roman traži spasenje u drugima, ne znajući da je uzrok njegovom nemiru u njemu samome, pa je time upravo u njemu i rešenje za spasenje.

________________________________

Aleksandar Tišma rođen je u trgovačkoj porodici, 16. januara 1924. godine u majčinom rodnom selu Horgošu. Osnovnu školu i ginaziju pohađao je u Novom Sadu. Zahvaljujući majci, mađarskoj Jevrejki vrlo rano je počeo da uči strane jezike - nemački, francuski i engleski.

Posle položene mature i popravnog ispita iz latinskog, u jesen 1942. godine na peštanskom Filozofskom fakultetu upisao je romanistiku. Kada su Nemci u proleće 1944. godine potpuno preuzeli vlast u Mađarskoj, Tišma je sa ostalim peštanskim studentima bio upućen u radne logore, njegova grupa na kopanje rovova. Tamo je proveo tri meseca. Po povratku u Novi Sad počinje da radi kao novinar u "Slobodnoj Vojvodini". Vojsku služi u Mostaru i Sarajevu a od oktobra 1947 godine radi u beogradskoj Borbi.

Korice rukopisa akademika Aleksandra Tišme, su se zauvek sklopile. Posle duge i teške bolesti, preminuo je u nedelju u prvim časovima 16. februara 2003. a na isti dan, samo mesec dana ranije, već oboleo, proslavio je osamdeseti rođendan. Tu u svom stanu u središtu njegovog lepog, najlepšeg Novog Sada, kako je govorio za svoj grad, u Tanurdžićevoj palati, u ulici Modene 1, gde je i izdahnuo. To zdanje iz koga se preselio u večnost, često je pominjao u svojim delima, dok još nije bio njen stanar.

Otišao je veliki pesnik, pisac, romansijer, prozaista, putopisac, prevodilac... ali, otišlo je samo njegovo telo, ostalo je delo a ono je - besmrtno. Novosadske ulice biće puste bez ovog vernog šetača koji je imao dobru naviku da krstari bulevarima, trgovima, ulicama i uličicama Srpske Atine iz koje je odlazio i u koju se odano vraćao. Bio je od onih veličina koji se više poštuju nego što se vole, jer bilo ga je teško voleti. Možda i ne bi da su ga ljudi, kolege akademici, književnici i ostali sugrađani bolje poznavali. No, nije bilo lako ni upoznati Tišmu. Takav je bio, takvog su ga prihvatili, cenili.

U književnosti se prvi put javlja u svojoj 27. godini. Pisao je poeziju i prozu. Prvu zbirku pesama Naseljeni svet objavio je 1956, a za roman Upotreba čoveka, 1976. godine, dobio je "Ninovu nagradu". Tišmino književno delo, između ostalog, čine i: Mrtvi ugao, Povratak miru, Škola bezbožništva, Drugde, Za crnom devojkom, Knjiga o Blamu, Begunci, Kapo, Vere i zavere (po kojoj je reditelj Dušan Petrović pre nekoliko godina postavio predstavu u SNP-u) Koje volimo, Dnevnik 1942 - 1951. Dela su mu prevedena na dvadesetak svetskih jezika, a i sam Tišma prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Jedan od njegovih prevoda bila je knjiga "Besudbinstvo" nobelovca Imrea Kertesa. Bio je počasni član Berlinske akademije nauka i umetnosti.