Aleksandar Popović - Razvojni put Bore Šnajdera lektira

Aleksandar Popović - Razvojni put Bore Šnajdera

Aleksandar Popović - Razvojni put Bore Šnajdera

 

Naslov Razvojni put Bore šnajdera nema jasno uporište u strukturi drame i njenoj sadržini. On sugeriše trajanje dramskog zbivanja u dužem kontinuiranom vremenskom sledu kao što je slučaj u pripovednim žanrovima (pripoveci i romanu). To nije moguće u dramskom žanru pa nije ni ostvareno: naslov nema uporište u dramskom događanju, trag mu se primećuje u delu jedne replike Bore šnajdera ("Ali zar je meni samom milo što nisam imao uslove za razvoj?").

 

Sa aspekta navedenog iskaza i ukupne sadržine drame, njen naslov kao da je sročen slučajno i neobavezno, bez želje da zrači dubljim smislom. Međutim, u krajnjem ishodu, kada se drama iščita ili dogleda pozorišna predstava, primetiće se da naslov, ma koliko bio labavo vezan za sadržinu dramske priče, izražava sarkastičan stav prema svem događanju i njegovim akterima.

 

Uobičajena funkcija podnaslova drame (ili bilo koga književnog dela) jeste da bliže žanrovski odredi delo. Ovde to nije "komad s pevanjem", "šaljivo pozorište", "komedija u tri slike", niti je jednostavno "komedija" ili ,drama". Aleksandar Popović je Razvojni put Bore šnajdera podnaslovom odredio sa "Scenska karakteristika i četiri stavke". Obe reči iz sintagme "scenska karakteristika" ne kazuju mnogo čitaocu. Pridev "scenska" upućuje na scenu i pozorište ali samo to; imenica "karakteristika" nema ni asocijativne veze sa dramskom ili pozorišnom tehnikom. Karakteristika je pismeno mišljenje o radniku ili članu partije, koje je bilo neophodno za zapošljavanje ili izbor na neku funkciju (Bora šnajder će reći: "Kad mu ja zacrnim karakteristiku, ima posle da se potuca od nemila do nedraga i opet preda mnom na kolena da pada..."). Drugi deo podnaslova "u četiri stavke" ima značenje "u četiri čina" (to značenje je jasno iz načina komponovanja drame); umesto naziva "čin" ovde je upotrebljen naziv "stavka". Ovaj izraz potiče iz administrativno-birokratskog jezika i njime se imenuju:

 

1. pojedini nazivi izdate robe u računu (račun ima tri stavke ako su kupljeni udžbenici iz matematike, fizike i hemije);

 

2. delovi zakonskog teksta (član 5, stav 1);

 

3. pasusi, odeljci u nekom aktu. Svaka karakteristika ima više stavki: rođenje i roditelji, školovanje, dosadašnji rad, društvene aktivnosti, priznanja, moralne osobine, zaključak.. Tek kada smo na ovaj način utvrdili sadržinu i smisao reči "karakteristika" i "stavka", osvetljava se smisao podnaslova. Dakle, razvojni put Bore šnajdera biće prikazan kroz scensku karakteristiku koja će imati četiri stavke (dela, čina). Sada nam podnaslov ne izgleda besmislen, ili u najmanju ruku čudan, nego potpuno osmišljen i obojen alegorično-satiričnim tonom.

 

Česta je praksa u savremenoj dramskoj književnosti da se činovi odnosno manje kompozicione i sadržinske jedinice naslovljavaju (to je slučaj u komediji Dušana Kovačevića Balkanski špijun). Aleksandar Popović naslovljava stavke iz ove komedije na sledeći način:

 

1. Do prve prilike: vrbov klin.

2. Od Prilike do Ivanjice: bestragija.

3. Trice i kučine: konjski nokat i magareće uvo.

4. Kad sivac prođe Kruševac: češagija.

 

Naslovi su navedeni u afiši drame i na početku stavke. U naslovima primećujemo delove iz idiomatskih izraza (vrbov klin, trice i kučine); kad se iščita cela drama, zapaža se da naslovi nemaju nikakve veze sa sadržinom. Idiomatske naznake uspostavljaju asocijativne dodire sa dramskom tradicijom (spominjanje Ivanjice, na primer, vraća čitaoca ili gledaoca Nušićevoj dramaturgiji u kojoj je Ivanjica spomenuta kao bestragija u koju se po kazni premeštaju činovnici ili se tamo hapse sumnjiva lica). Rečnik ovih međunaslova negativan je, grub, degradirajući.

 

Naslov, podnaslov i međunaslovi (naslovi stavki) nisu oblikovani sa uobičajenom umetničkom namerom da funkcionišu kao tematske ili misaone naznake sadržine. Oni su proizvod piščevog duhovitog sagledavanja sveta, događaja, stvari i ljudske jedinke u izvesnim okolnostima. Nekima se nazire smisao, neki pak imaju smisao za sebe ali ne i smisao oslonjen na sadržinu. Sve je igra pa i naslovi; nisu oni toliko bitni, bitna je dramska igra koja sledi - kao da nam kaže pisac ove drame.

 

Tehnika oblikovalja - Dramaturgija Aleksandra Popovića osobena je u tehnici oblikovanja, konstrukciji sižea, razvoju dramske priče, vođenju igre, korišćenju dramskih sredstava, oblikovanju i funkcionisanju didaskalija, vođenju dramskih likova, oblikovanju dramskih segmenata, jeziku, umetničkoj intenciji. Svaki strukturni element Popovićeve drame oneobičen je do te mere da pada u oči čitaocu koji čita dramu ali i gledaocu pozorišne predstave. Sve te osobenosti nisu novina, viđene su u dramama drugih epoha i pisaca, ali su ovde, u Popovićevoj drami, sabrane na jednom mestu i zgusnute pa deluju upečatljivo.

 

Popovićeve drame ne možemo prepoznati ni kao komedije karaktera, ni kao komedije naravi; one nisu ni komedija situacije ni farsa; one su sve to istovremeno pa se nameću mogućnosti drugačijeg određenja dramskog profila, terminologijom koja će najpotpunije izraziti suštinu dramskog dela Aleksandra Popovića. Drama Razvojni put Bore šnajdera dobra je osnova za eksplikaciju navedenih zapažanja.

 

Strukturiranje drame svodi se na osnovne dramske jedinice - činove. To je pravilo koje važi milenijumima, samo se menjao naziv ovih jedinica: činovi ili poglavlja. Ovde se nazivaju "stavke" i svaka ima naslov. Pisac ne razlaže stavke na scene, situacije ili pojave. Naravno, ove jedinice su prisutne u drami po prirodi stvari, ali nisu označene kao posebne jedinice čina. Dramska priča je vrlo dinamična, teče kao bujica, odlikuje je dinamika kretanja, govora i akustičkih senzacija; prekidanje takvoga toka u tekstu drame obeležavanjem rednog broja pojave i didaskalijama bilo bi neprirodno i štetilo bi doživljaju dramskog ritma. Posmatranje broja pojava po činovima i odnosa broja stranica dramskog teksta i broja pojava rečito ukazuje na zahuktalost ritma dramske radnje.

 

Treći čin ima najmanji broj pojava (13), svakoj pojavi u proseku pripada dve stranice dramskog teksta (1,7). Prvi i drugi čin ujednačeni su ne po broju pojava nego po prostoru koji u proseku pripada pojavi (1 strana). Četvrti čin je najzanimljiviji po strukturi i najdinamičniji po izmeni pojava; na dvadeset četiri strane radnja je razvijena u četrdeset pojava (0,6 strana po pojavi). Ako imamo u vidu da ovde tri pojave zauzimaju jedanaest stranica, za ostalih trideset sedam pojava ostaje po 0,3 stranice u proseku. Dodamo li tome da najveći broj pojava sadrži od dve do četiri replike i veliki broj se svodi na samo jednu repliku, jasno je da se u ovom činu ostvaruje urnebesni ritam.

 

Različita je priroda (ali i funkcija) scena u ovoj drami. U nekim segmentima usredsređene su na ispoljavanje pojedinca ili na eksplikaciju neke pojave ili ponašanja - to je slučaj sa obimnijim scenama. Najveći broj scena je predočavanje nekog događanja ili ponašanja čiji zbir postaje slika atmosfere ili mentaliteta. Ima i "scena radi scene" kao što ima "govora radi govora" ili "praznog govora" koji sadržinski ništa ne kazuje i ne znači, ali izvanredno oslikava govornika, njegov intelekt i mentalitet. Osnovna dramska vrednost pojava jeste komika i smeh, koji su uglavnom obojeni parodijom, satirom i društvenom kritikom pojave, ponašanja i mentaliteta.

 

Upotrebili smo ovde izraz "dramska priča". On podrazumeva kontinuirani sled događaja od početka, preko razvoja, do završetka; takav sled događaja naziva se fabula. Fabula dramskog ili epskog dela može se izložiti (prepričati). Pokušamo li da to učinimo, primetićemo da je nemoguće. Nema ovde kontinuirane fabule (priče); ima nizova scena sa različitim događanjima - mnoštvo malih događanja koja se ne mogu složiti u jedan uzročno-posledični niz. Sve je to teško povezati u pokušaju prepričvanja ako bismo hteli da nekome izložimo sadržinu pozorišne predstave. Jedina tanka nit koja prožima sve činove jeste delovanje Bore šnajdera i ono što se događa s njim i oko njega. Ali izvan toga ima još mnogo zanimljivih situacija koje su u službi osnovie piščeve intencije - smeh (i podsmeh) iznad svega.

 

Toj piščevoj nameri podređeni su svi strukturni elementi, sve scene oko nekih grupa likova, uvodne didaskalije.

 

Dramska afiša ima osobenu strukturu i vrlo oskudnu narativnu opremu. Sastoji se iz tri dela: spisak imena aktera drame, rečenica koja upućuje na vreme dramskog zbivanja, naslovi činova (stavki). Spisak imena je vrlo oskudan i neujednačen. Samo dva aktera imaju ime i prezime; dva aktera uz ime imaju odrednicu zanimanja (Bora šnajder, Špira klonfer); ostali akteri imaju samo ime.

 

Kod većine aktera nema podataka o zanimanju, životnom dobu, porodičnim vezama. Uobičajena praksa da dramska afiša sadrži podatke o vremenu i prostoru ovde je izostala. Rečenica "Događa se čak i to u burnom toku mirne izgradnje" ne pruža informacije o vremenu u kalendarskom smislu niti o prostoru; privlači pažnju onim što iz nje proviruje: to je satirična žaoka uperena i na vreme i na događanja. Naslovi činova (stavki) ovde deluju i provokativno i informativno: svojim oblikom i sadržinom privlače pažnju i izazivaju interesovanje; istovremeno sugerišu žanr: komedija sa mnogo smeha i zabave.

 

Aleksandar Popović koristi dva tipa didaskalija: uvodne, na početku svakoga čina i propratne uz replike. Uvodne didaskalije imaju standardnu funkciju: da predoče izgled scene, pruže informacije o akterima, opišu atmosferu, ponegde ukazuju na psihološka stanja aktera (kod Krleže, na primer). U ovoj drami samo uz prvi čin ide obimnija didaskalija koja predočava ambijent ("Žalosne vrbe, voštane figure, sveće") i dolazak na scenu Bore šnajdera i mase statista u kojoj su svi akteri drame osim Špire klonfera. Uvodne didaskalije ostalih činova pružaju čitaocu oskudne informacije (i instrukcije reditelju):

 

1. Ambijent: Početak kao u prvoj stavci ali se u toku elektrificira i modernizuje.

2. Ambijent: Sve isto kao u drugoj stavci s nešto više sivila (tila, zastora, ploča),

3. Ambijent: Kao u trećoj stavci, samo više vazduha, više svetla i prostora.

 

Sugestije za samostalno istraživanje 1 - Predmet istraživanja: Dramska afiša

 

1. Konstatovali smo da je spisak imena aktera drame vrlo oskudan i neujednačen. Da li u toj činjenici sagledavate piščev stvaralački stav? Izrazite ga u nekoliko rečenica.

 

2. Pažljivo razmotrite sadržinu i smisao rečenice "Događa se čak i to u burnom toku mirne izgradnje." Analizujte podvučena mesta i objasnite njihov smisao. Da pomognemo. Zašto ČAK, na šta se odnosi TO; opozitnost: BURNI TOK - MIRNA IZGRADNjA. Neka vam pomognu i Borine reči na kraju drame: "Celog života sam dopuštao da me koriste drugi... i svi su od burnog toka mirne izgradnje nešto čalabrcnuli... samo sam ja dobio petnaest godina".

 

Dinamika igre - Osnovna dramska osobnna (i kvalitet) ovoga dela jeste dinamika igre, koja se ogleda u smenjivanju aktera na sceni, promeni dekora, kretanju aktera po sceni, igri (kolo), brzini govora, akustičkim senzacijama. Primetili smo usitnjenost pojava (scena) i njihovo brzo smenjivanje. Najviše je pojava sa dve do četiri replike, ali i dosta pojava sa samo jednom replikom. Jedan akter dolazi na scenu govoreći i brzo odlazi samo što je čuo po jednu repliku druge dvojice aktera:

 

VITOMIR (dolazi): Zna to drug Bora... vrti se on ko na žeravici dok ste vi konferisali... Ja mu u prolazu rekoh: "Idi, druže Boro, ručaj... nemoj da trpiš gladan, ko zna hoće li to biti okončano i do ponoći"...

SELIMIR: Zamajavali smo se oko uvodne reči!...

BORA: A ja napolju čašćavam pomoćne službenike i šaljem ih da prislućkuju kod vrata: pominje li se moje ime!...

VITOMIR: Kad pred veče onuda naiđoh, ja opet spazih Boru šnajdera kako ide kao lud tamo-amo ispred prozora i propinje se na prste ne bi li video ko se javlja za reč!... (Odlazi.)

 

Promena dekora, odnosno unošenje promena u scenski prostor, ostvaruje se kao sastavni deo dramske igre i toka dramske radnje. U drugom činu, u toku predstave, menja se dekor - vrši se elektrifikacija. U trećem činu vrše se promene scene u pop-art stilu. I to je faktor dinamizacije događanja na sceni i obogaćivanja doživljaja pozorišne predstave.

 

Kretanje aktera po sceni i brzina njihovog smenjivanja vrlo je dinamično - na to ukazuju propratne didaskalije:

 

Miloje odjuri - uleće mahnito - dolazi kao mećava

odlazi brzo - ulazi ljutito - rukne na Vitomira

ode besno - uleti kao lud - baci se na njega

uleti - najednom bane - grubo odgurnu Linu

uleće - žurno i besno odlazi - gurne Špiru

 

Urnebesno kretanje prosto da se sudara u istoj sceni: "izleće sa scene", "uleće na scenu". Često igra kolo ("lanac") - igra je snažna, kao i muzika; u završnoj sceni "zaigraju besomučno da sruše pozornicu, kao u paklu". Govor je brz i napet, rečenice su kratke, isprekidane, nedovršene (tri tačke i uzvičnici preovlađujući su kao sintaksički znaci). Govor se često pretvara u viku:

 

cikne iz falseta - cikne - drekne

sve više pada u vatru - krikne

 

Akustičke senzacije su raznovrsne: sve odzvanja od glasova, žagora, komešanja, smeha, muzike, pevanja, buke kretanja, buke igre, deklamovanja, pljeska:

 

svi prasnu u smeh

harmonika trešti

peva koliko ga grlo nosi.

 

Ljudski svet - Ljudski svet komedije Razvojni putr Bore šnajdera čini jedanaest aktera i svi se pojavljuju u prvoj sceni, u masi koja nadolazi na scenu, osim Špire klonfera. To je masa koja peva, izražava podršku govorniku, aplaudira, nosi transparente, jednodušno izražava svoju "privrženost stvari", spremnost, da zgusnemo naše redove", podršku Bori jer, je on jak politički?... vlada situacijom!... priznajte: ustalasao je ove naše vaskrsle mase!..." Uvodna didaskalija predstavlja ljudski svet koji nadolazi na scenu kao masu "bednog, golog i bosog naroda". Međutim, ubrzo se iz te mase izdvajaju, ulazeći u dramska zbivanja, svi akteri iz dramske afiše, osim Špire klonfera. Tako, na jednoj strani je bedni, goli i bosi narod, a na drugoj strani su poimence spomenuti akteri ("u masi su, pored statista: Piklja, Vitomir, Selimir, Miloje, Lina, Rozika, Goca, Milisav i Milisavljević u civilu") i naravno Bora koji je ispred mase. Svi oni su zanatlije (limari, šnajderi, voskari), vlasnici radnji, bivši šegrti ili radnici kod gazda, tri žene - dve bez zanimanja i jedna daktilografkinja, politički aktivisti (Selimir, Miloje), milicionari. Prisutna je još jedna podela. Među dramskim akterima na jednoj strani su oni koji se bore "za našu stvar" (za oporavak zadruge) a na drugoj strani je Špira klonfer, vlasnik limarske radnje.

 

Dramski sukob se zasniva na sukobu društvenog i privatnog interesa, odnosno na uverenju da je Špirina radnja opasnost za državno preduzeće (limarsku zadrugu). Međutim, o društvenom interesu malo ko misli ali su se svi okomili na privatnog zanatliju rešeni da ga unište. Na ovoj liniji sukoba otkriva se nerad, pohlepa, pljačka, zavist, pakost, neznanje, nemoral.

 

Navedene osobine nisu raspodeljene kao osobena crta jednoga aktera: mogu u izvesnoj meri biti izraženije u jednoj ličnosti, ali su uglavnom prisutne kod većine aktera (po dve, tri ili četiri od navedenih osobina). Nerad je odlika većine aktera, posebno onih koji su zaposleni u društvenom preduzeću. Bori će se prebaciti "ideš kod žena dok su im ljudi na poslu" i što se "sav angažovao oko stavljanja pod krov svoje vile, a zadrugu si pustio na božju veresiju"; Rozika "od sveg rada najviše voli nerad"; Špira će rad u društvenim firmama oceniti ovako: "Kod vas jedan radi, šestorica ga nadgledaju, a dvanaest njih štimuje i namiče"; nezaposleni "pucaju na radno mesto gde ne treba raditi"; mnogi očekuju da žive na tuđ račun: Špira klonfer kaže: "Svi čekaju od mene sreću!... onome podmaži, onome zamasti, onoga podmiti, tamo začepi, svuda doteci!... Mnogo vas, brate, ima koji ste skrstili ruke, pa samo gledate u Špiru kao u kravu muzaru!..." Zavist i pakost vrlo često provale: to je zavist prema onome ko ima vlast, prema onome ko je uspešan u poslu, zavist na žensku lepotu; iz zavisti provaljuje pakost (Piklja: Od toga čovek najpre dobija na vagi, kad drugome napakosti!!...), pakosne pretnje na račun Špire klonfera, pakost i osećanje sreće kada je Bora Šnajder smenjen i osuđen na robiju; prisustvo zavisti i pakosti skoro kod svih aktera drame ostavlja mučan utisak i zgroženost nad prikazanim ljudskim svetom. Pljačka je sasvim obična pojava u ovom svetu. Bora će reći: "Ja sam čovek i nije mi strano ništa što je tuđe... al' zato svoje ne dam!..."; "Izdaćemo jednu kancelariju zastupstvu rashladnih uređaja... da se opskrbim još i tim čudom, pa posle šta bude"; onim što opljačka Bora kupuje kola sebi, ženi, sinu i ćerki; pravi veliku kuću i izdaje strancima jer "treba ljudima pomoći". Neznanje i neobrazovanost karakteristični su za svet ove drame: eksplicitno se kaže da je neko bez škole; to se najbolje pokazuje kroz govor aktera drame. Škola i znanje nisu na ceni, čak ni zanat nije bitan: posao ili funkcija se dobija po "zasluzi", pripadnosti grupi, vezama; krojač postaje upravnik limarske zadruge; kad čovek nema nikakvih kvalifikacija jedino mu preostaje "ili administracija ili umetnost".

 

Nemoral je zahvatio aktere drame: nemoral činjenja, mišljenja, ponašanja i govora. Jedina tri ženska lika oličenje su nemoralnog načina življenja i opstajanja; one su predmet iskorišćavanja od strane onih koji imaju novac i moć; njihovom (ne)moralu posvećene su čitave scene: kada Piklja nabraja Roziki sve njene avanture (četvrti čin); mnogo je replika u kojima ima lascivnih iskaza, još više lascivnih aluzija; Bora šnajder kao upravnik limarske zadruge nudi Selimiru podvodačke usluge kao neko ko te stvari završava bez ikakvih teškoća.

 

U prvom planu dramske intencije jeste načelo igre: scenski prostor i akteri koji deluju u njemu podređeni su igri koja je dovoljna sama sebi. Zato i akteri deluju po volji pisca a ne po logici nekih životnih pravila ili logici socioloških, istorijskih ili psiholoških uzročnosti. Ima u likovima nečega specifičnog i osobenog što bi prema teoriji komedije naravi bilo lična, individualna crta, koja u zbiru sa crtama drugih likova čini narav jedne ljudske zajednice. Međutim, pošto je igra osa okupljanja svega ispoljavanja, individualnosti su utopljene u masu, više je sličnosti nego razlika. Svi ti pojedinci većinom pripadaju zanatlijskom sloju i svi imaju slične navike, način života, životne preokupacije. Zato oni nisu ličnosti sa karakterom, psihologijom i filozofijom nego su akteri sa svojim navikama, stilom života, mentalitetom, u mnogim detaljima jednaki ili bar slični. Ako se iz te mase neki akter malo izdvoji, nije to zbog njegovog posebnog duhovnog sklopa nego zato što je njegovo pojavljivanje i delovanje frekventnije. Tako, na primer, Selimira nema u prvom činu, ali je zato vrlo prisutan u ostala tri čina. On se izdvaja iz mase kao tip "druga sekretara komiteta", "druga odozgo", "partijskog aktiviste", koji je nadležan da nadgleda, kontroliše, "sprovodi liniju"; u njegovom delovanju i govoru ima lukave dvostruke igre, povlađivanja masi, površnog sagledavanja pojava i problema. Miloje je tip "mladog perspektivnog druga" koji postepeno savladava veštinu vlasti i vladanja: dok je u početku samo posluško i potrčko, na kraju je on taj koji hapsi i saslušava.

 

Bora šnajder je jedan od aktera ove drame; isti je po mentalitetu, mišljenju i činjenju; ništa ga osobeno ne izdvaja iz mase osim aktiviteta: u dramskim je zbivanjima od prve scene (na čelu je mase koja stupa na pozornicu) do poslednje (osuđen je, igra se besno, pakleno kolo). Njega je dramska igra isturila u prvi plan, on je u središtu dešavanja, on je i u naslovu drame. To ga ipak ne čini glavnim junakom, dramskim karakterom kako to kaže teorija komedije. Isti je kao i ostali akteri i po mentalitetu, po "obrazovanju", znanju i ponašanju, po gramzivosti, beskrupuloznosti, nemoralu i prostakluku - kao i većina aktera drame. Ispred svih je samo po tome što je češće na sceni, više govori, u većoj meri pokazuje ograničenost, glupost i nekompetentnost, siromaštvo duha, oskudnost znanja, promišljanja i izražavanja. Bora će sam dovoljno posvedočiti o sebi. Monologom u trećem činu zameriće Špiri što mu nikad ne ponudi mito ("nema da se seti, da kaže: Ej, bre, Boro i ti si živa duša... evo i za tvoju dušu, pa gledaj svoja posla..."). To isto će neosetno izreći u razgovoru sa Selimirom: "Pravi se nevešt... pa ako ne razume šta mene muči, al' razumeće... Zato sam ja ovde!..." Ovo njegovo jadanje Selimiru ima dvostruki umetnički efekat: kazuje o tome da je Bora navikao na podmićivanje, ali kazuje još nešto: priznati to pred Selimirom, "drugom odozgo", i još naglasiti "Zato sam ja ovde!" (na vlasti, kao upravnik limarske zadruge) znači da. je to sasvim uobičajeno i sasvim prirodno pa i "drug Selimir" ima razumevanja! Koliko je Bora šnajder vlastoljubiv pokazuje ovaj njegov nemir pred odluku o izboru novog upravnika limarske zadruge: uzvrteo se, prisluškuje, plaća druge da prisluškuju kako teče rasprava i spominje li se njegovo ime. A kada je postao upravnik, uvek u razgovoru naglašava "Ja sam Bora upravnik". Kao upravnik će češće držati govore, davati savete, govoriti o radu. Ali je njegovo govorenje zbirka bisera praznorečivosti, neznanja, nekompetentnosti, gluposti. Sa sastančenja je pokupio fraze koje će postati sadržina njegovih govora - praznih, besmislenih, grotesknih:

 

Hteo sam samo da potcrtam!... da istaknem u prvi plan!... da koncipiram!... da dotaknem najaktuelnije probleme!... i da zaintrigiram javnost!... jer, kažem!...

 

*

Istina je, ali baš u vezi s tim, a bez ikakve druge veze ma sa čim, mislim: mutnim i nejasnim, druže Selimire... postojala je bojazan, ne tako velika i neizbežna, već samo korenita i presudna... te se tako nije ni moglo desiti da se začaurimo i ostanemo izolovani našom voskarskom ljušturom... umalo!...da nismo blagovremeno i energično, pravovremeno!...

 

*

Drugovi!... mi moramo, drugovi!... i hoćemo i ako nećemo!... drugovi, to je naša obaveza!... obavezno da obećamo!... pa makar i ne ispunili, drugovi!... drugovi, na savremenijim osnovama moramo ubuduće!... drugovi moramo i ako ne možemo!... temeljićemo naš rad, drugovi!... kule u oblacima!...temelji na pesku!... tvrde kao pamuk!... neizostavno, drugovi!... obltatno!... svim... raspoloživim snagama!... drugovi, hoćemo li?!...

 

*

Idem, idem...e, pa šta je?... ako je zatvor, bar je fraj!...i to je za ljude!...

 

Razvojni put Bore šnajdera ne govori toliko o razvijanju Bore šnajdera kao ličnosti: on je u dramska zbivanja ušao kao formiran čovek; "razvojni put" je samo sintagma podrugljivog značenja jer je taj "razvojni put" odveo Boru šnajdera na robiju. To nije ni razvojni put njegovog okruženja: i oni su već formirani, uvežbani da slažu, polaskaju, ogovaraju, zabušavaju, podvaljuju. Složno aplaudiraju Bori kandidatu za upravnika limarske zadruge; kada padne, okreću glavu od njega, izbegavaju ga kao da je kužan, podsmevaju mu se, uživaju u njegovom padu. Nije ovde bitan Bora šnajder, bitan je mentalitet tog ljudskog sveta, mentalitet koji izaziva smeh. Smeh je ovde u prvom planu, onaj farsični, urnebesni - sve je podređeno smehu.

 

Sugestija za samostalno istraživanje 2 - Predmet istraživanja: Lik Špire klonfera

 

1. Kada pisac uvodi ovaj lik u dramsku priču?

2. Kakva se slika Špire klonfera stvara u svesti čitaoca ili gledaoca na osnovu onoga što je rečeno u dijalogu između Bore šnajdera i Selimira?

3. U najavi dolaska Špire klonfera na scenu kaže se: "Dolazi Špira, ogroman, odlučan, jak". Koja sve značenja ima reč ,jak" u kontekstu ove rečenice?

4. Menja li se ta slika dolaskom Špire klonfera na scenu? Obratite pažnju na razgovor Selimira, Bore i Špire u trećem činu.

5. Ako biste odlučili da uradite portret ovoga dramskog junaka, šta biste ocenili kao pozitivno a šta kao negativno u njegovoj ličnosti, postupcima i govornom ispoljavanju?

 

Sve za smeh - U piščevoj stvaralačkoj koncepciji osnovno načelo jeste: "Sve za smeh, smeh na prvom mestu!". Toj koncepciji podrediće naslov dela, naslove činova, imena aktera, didaskalije, žanrovske odrednice. Ponašanje, postupci i mišljenje aktera drame još jedan su obilan izvor smeha: u neskladu su želje i mogućnosti (Bora bi da bude upravnik a nije u stanju da sklopi jednu rečenicu, a kada je sklopi onda je uzor praznoglavosti i gluposti: "Postojala je bojazan, ne tako velika i neizbežna, već samo korenita i presudna"); u neskladu su shvatanja i činjenja (Piklja je za "našu stvar", potajno strepi od konfiskacije pa sakriva sve što vredi od stvari; Bora govori o obrazu i poštenju a pljačkom gradi kuće i kupuje automobile svim članovima porodice); slušanje i odobravanje mase je automatizovano - pljeska se praznim rečima i glupostima:

 

Bora: Naše odlučne i nepokolebljive!!...

Svi: Živele!!...

Bora: I naši nesalomljivi!...

Svi: Živeli!!...

Bora: I naše nedvosmislene!...

Svi: Živele!!...

Bora: I nepromočivi!...

Svi: Živeli!!...

 

Prazan verbalizam koji se pretvara u običnu budalaštinu karakterističan je za govorenje Bore šnajdera, a publika će uvek pokazati "razumevanje" i "oduševljenje" pa aplaudirati. Evo šta sve Bora ubraja u prateće službe koje limarska zadruga mora da ima: "Poentere, laborante, kalkulante, trabante, laktaše, ekonome, giliptere, režisere, inkasante, cinkaroše, egzekutore". Vrhunac gluposti je kada Bora obećava da će u limarskoj zadruzi predvideti "oformljenje instituta za proučavanje i unapređenje čunkova i rozetni".

 

Ozbiljni (službeni) razgovori postaju neozbiljni jer se kroz njih vrlo često provlače lascivne aluzije:

 

Bora: Ova je puška, ona je prangija, a Lina je teška haubica...

 

- a predmet razgovora je zalaganje radnika na poslu, odgovoran odnos prema poslu.

 

Bora: Raduje me druže Kambasoviću da smo nas dvojica bili na istoj platformi...

 

- aluzija na zajedničku ljubavnicu. Bora će Selimiru ("drugu odozgo") ponuditi:

 

Samo vi namignite, ako Šteba dati malo oduška, može!... primam ja to na sebe!... da aranžiram jedan poker sa šlepovanim damama!... držim ja dve u stalnoj pripravnosti, ko lađe su!...

 

Ovakvih primera ima mnogo, ponekad su iskazi potpuno otvoreni, čak vrlo slabo kamuflirani: oni, naravno, zadovoljavaju (i oduševljavaju) publiku, ali je to, ipak, povlađivanje nižem ukusu takve publike. Službena dokumenta šminkaju se ulepšavajući i falsifikujući stvarnost "mirne izgradnje": dok Miloje diktira u zapisnik o saslušanju Bore šnajdera: "Pritešnjen činjenicama da je novi upravnik nasuprot njemu pokazao željene rezultate, Bora šnajder se duboko pokajao i pognute glave sačekao kraj... (A Bora uopšte nije pognute glave. Naprotiv, zvera naokolo i ceri se.)".

 

Načelo "Sve za smeh, smeh na prvom mestu" uslovilo je da osnovu dramske intencije ne čine složeni dramski tokovi i sukobi. Dramska igra je utemeljena na jednostavnoj sadržini, jednostavnim akterima drame i još jednostavnijem sižeu. Po tome je ona bliža farsi nego višoj komediji. Farsa je po nekim izvorima smeha, po urnebesnim situacijama, po insistiranju na smehu po svaku cenu, po dominantnim primerima verbalne komike, po izrazitoj prisutnosti lascivnih iskaza i aluzija. Ali gde ima smešnog, ima i onog čemu se podsmehuje, što se pomalo ošine satiričnom žaokom. To je podsmeh društvenim pojavama, društvenoj atmosferi, mentalitetu sredine i vremena. Ima mnogo smeha, ali iz njega zrači i kritička nota usmerena na opšti nerad, progon onih koji zaista rade i stvaraju, pljačkanje i uništavanje društvene svojine, neozbiljnost i šega u državnim poslovima, neznanje i nekompetentnost, nemoral. Na mnogim mestima dramske priče čini se da je smeh u prvom planu, ali je suština u apsurdnosti ondašnje stvarnosti. Završna scena drame u kojoj se vije kolo kao ispraćaj Bore šnajdera u zatvor, deluje groteskno i jezivo: ne zato što Bora šnajder odlazi u zatvor, nego zato što je to epilog svega dramskog dešavanja i što je porazan - sve je propalo, nemoral u različitim vidovima ispoljavanja caruje a na pozornici kolo igra "besomučno da sruši pozornicu kao u paklu".

 

Sugestije za samostalno istraživanje 3 - Predmet istraživanja: Jezik i govor

 

Jezik i govor u drami Razvojni put Bore šnajdera odlikuje leksičko bogatstvo i majstorstvo korišćenja jezika i govora u funkciji dramske igre. Istražite neke od aspekata jezika i govora.

 

1. Leksika je sa izvora kolokvijalnog govora bogatog svakojakim nanosima: arhaizmi, varvarizmi, šatrovački govor. Navedite po nekoliko primera.

2. U govoru aktera drame stalno se čuju spregovi reči i sintagme birokratskog i konferencijaškog govora. Navedite desetak primera.

3. Skoro da nema replike iz koje se ne čuje neki idiom. Potrudite se da proberete primere idiomatskog izražavanja, koji su česti u svakodnevnom govoru.

________________________________

 

Aleksandar Popović je rođen 20. novembra 1929. godine u Ubu kao drugo dete u uglednoj porodici. Na formiranje njegove ličnosti od najranijeg detinjstva su uticale majka i tetke, pa je to, možda, razlog što je Aleksandar Popović žene smatrao značajnijim od muškaraca i što su žene bile glavni junaci njegovih dela.

 

Porodica Popović se preselila u Beograd gde je Aleksandar završio Treću mušku gimnaziju. Prvi put se oženio sa samo 17 godina. Poslednji razred gimnazije završio je vanredno. Sa suprugom Danicom dobio je četiri kćerke - Milicu, Sofiju, Tatjanu i Persidu. U tom periodu posvetio se pisanju poezije i postao kandidat za člana Udruženja književnika Srbije. Krajem četrdesetih godina bio je uhapšen pod optužbom da je informbirovac, a godine koje je proveo na Golom otoku ostavile su dubok trag u njegovom životu. U Beograd se vratio sa 24 godine, kao potpuno oronuo i sed. Najteže mu je palo što je otac prekinuo kontakt sa njim. Prinuđen da radi bilo šta da bi preživeo, bavio se raznim poslovima. Bio je tokom 50-ih godina i zidar, moler, staklorezac, asfalter... Iako je, prema sopstvenim rečima, živeo "kao pas", to je period njegovih susreta sa srpskim narodom, naročito na pijacama gde je u razgovoru sa seljacima proučavao njihove navike i govor. Na tim mestima nastali su junaci njegovih dela.

 

Početkom 50-ih godina upoznao je Duška Radovića i prihvatio njegov poziv da za Radio Beograd piše radio-drame za decu. Narednih šest godina intenzivno je sarađivao sa dečjim dramskim redakcijama većine naših radio-stanica.

 

Prve literarne tekstove objavio je 1959. godine, a 1961. postao je član Udruženja književnika Srbije. U književni život ušao je 30. Decembra 1964. godine premijerom predstave "Ljubinko i Desanka" u Ateljeu 212. Naredne godine premijerno je izvedena i njegova predstava "Čarapa od sto petlji". Obe predstave naišle su na loše kritike, ali Aleksandar Popović nije posustao. Nastavio je da piše, a njegova karijera krenula je uzlaznim putem.

 

Televizija Beograd je snimila dramu Nameštena soba, prema njegovom tekstu. Drama je dobila veoma dobre kritike domaće stručne javnosti, a i međunarodno priznanje na festivalu Prix Italia. Na Sterijinom pozorju 1966. godine izvedene su dve njegove drame - Narodno pozorište iz Beograda izvelo je Sablju dimiskiju, a Atelje 212 Krmeći kas. Tada je dobio i specijalnu nagradu za dramski tekst.

 

Njegovu narednu dramu Jelena Ćetković izvodila su pozorišta u Subotici, Nišu, Kragujevcu, a bila je tražena i u Moskvi, Varšavi, Berlinu. Konačno postao je prepoznatljiv pisac i dobio mesto koje zaslužuje. U Ateljeu 212 je 12. februara 1967. premijerno prikazana njegova drama Razvojni put Bore Šnajdera. U Beogradskom dramskom pozorištu prikazivala se u to vreme drama "Smrtonosna motoristika" koja je i u Frankfurtu na smotri avangardnih pozorišta Evrope doživela ogroman uspeh. Na televiziji se tada emitovala i serija TV Bukvar koja je bila deo akcije opismenjavanja. Serija i glavna junakinja Kika Babić, koju je igrala Mira Stupica, bile su toliko popularne da su ih gledali i pismeni i nepismeni.

 

Početkom 70-ih Aleksandar Popović je sa porodicom otišao u SAD pošto je dobio jednogošnju Fordovu stipendiju. Živeli su u Njujorku, u Grinič Vilidžu, tadašnjem centru hipi kulture.

Po povratku iz Amerike, Aleksandar Popović je neumorno pisao i nizale su se premijere. Iako je imao velikog uspeha, ipak su postojale nesuglasice sa okolinom. Sredinom 70-ih u Barutani, ispod Kalemegdana, osnovao je neformalnu teatarsku grupu.

 

Početkom 80-ih godina razišao se sa suprugom i ona je to teško podnela. Njena smrt 1984. godine jako je uticala na Aleksandra Popovića. Utehu je našao u pisanju. I njegovo zdravstveno stanje se pogoršalo, ali se on okrenuo pozorištu kao smislu svog života.

 

Početkom 90-ih premijerno je u Pirotu izvedena njegova predstava Bela kafa, a potom i na Sterijinom pozorju u Novom Sadu gde je dobio nagradu za komediju. Predstava Kult teatra Tamna je noć izvođena je u Švajcarskoj, ali i na Brodveju. Slede premijere predstava "Mrtva tačka", ali i novo izvođenje Razvojnog puta Bore Šnajdera.

 

Početkom 1996. godine njegovo zdravstveno stanje je jako pogoršano. Bolovao je, ali je i dalje pisao. U to vreme završava svoj novi komad "Baš bunar" koji je želeo sam da režira. U sredu 9. oktobra 1996. Aleksandar Popović je preminuo. Zanimljivo je da je prethodne večeri bio na premijeri novog izvođenja svoje drame "Ljubinko i Desanka" u Ateljeu 212. Istom dramom, 32 godine ranije, počela je njegova karijera pozorišnog pisca na sceni istog pozorišta.

 

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

 

Nemoguće je tačno utvrditi koliko je dela Aleksandar Popović napisao. Sačuvano je četrdesetak pozorišnih komada, pedesetak radio-drama, dvanaest televizijskih drama, oko pet stotina TV emisija i desetak dečjih romana.

 

Dobitnik je velikog broja književnih i pozorišnih nagrada, a 1996. godine proglašen je i za ličnost godine. Za sobom je ostavio mnoštvo intervjua, što u nedeljnim i dnevnim novinama, što u radijskim i televizijskim emisijama. Prema njegovom tekstu snimljen je i igrani film "Tamna je noć".

 

Aleksandar Popović - Sudbina jednog Čarlija

loading...
1 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Aleksandar Popović - Razvojni put Bore Šnajdera

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Alber Kami - Stranac

Alber Kami - Stranac Albert Camus - Stranac   Književna vrsta - Moderni roman lika Mjesto radnje - Alžir   Kompozicija djela - Roman se sastoji od… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u