Aleksandar Blok - Dvanaestorica

Jedna od Blokovih poema, aktuelnih i danas, sigurno je Dvanaestorica, čiji je prvobitni naslov bio Dvanaest ljudi i pesama. Poema je nastala 1918. godine i odnosi se na Oktobarsku revoluciju, na veliko istorijsko dešavanje koje će poništiti staru Rusiju, stari poredak i moral, mnogovekovnu istoriju, i doneti neke nove odnose, novu logiku vladanja i ponašanja. Suočen sa tom činjenicom, Aleksandar Blok će - nakon ispevane poeme, u jednoj anketi - reći: "Svet je stupio u novu eru. Ona civilizacija, ona državnost, ona religija - sve je to umrlo..." U poemi Dvanaestorica Blok upravo daje slike iz tog prelomnog trenutka - slike koje nestaju i one druge, koje se rađaju i množe na ulicama i u dušama; slike novih apostola s početka 20. veka.
Poema ima dvanaest pesama o dvanaestorici vojnika, junaka ili apostola revolucije koji donose novo ustrojstvo i Rusije i sveta; poema o dvanaestom času Rusije kada je staro na izdisaju, uhvaćeno u poslednjem trenutku. Da bi svoju predstavu uobličio na sugestivan način, pesnik uvodi u poemu najkarakterističnije realističke detalje (buržuj, pop, intelektualac, prostitutka, dvanaestorica vojnika, od kojih je jedan Peđa). Naravno, tu su i drugi simboli čiji se smisao može slutiti.

Poema započinje kontrastirajućom slikom: "Crno veče, / Bijel snijeg..." Tu je i slika vetra koji "širom svijeta teče"; vetar je simbolika za nova istorijska strujanja. Pesnik skreće pažnju na jedan detalj - plakat sa natpisom koji treba da obeleži bit novog poretka: "Sva vlast Ustavotvornoj skupštini!" Ispod plakata je starica, nemoćna da shvati poruku i njenu suštinu.

Starica - moglo bi se reći - simboliše staru Rusiju čiji su dani na izmaku, čija su "deca": buržuj, sveštenik, pisac, dama u bundi, skitnica i prostitutka - svi društveni eksponenti koji se ideološki ne uklapaju kako valja u revoluciju, niti mogu da je shvate. Vidimo sliku kako buržuj skriva lice u okovratnik; pisac lamentira nad propašću stare Rusije; neraspoložen pop, potonuo u sopstveno salo, takođe nije prirastao uz revoluciju; buržujka, gospođa u astraganskoj bundi, smešno deluje u svojoj teatralnosti, u pokušaju da dramatično ispovedi sebe, a posebno u trenutku kada će se okliznuti i pasti. Mesto ima i skitnica koji se nosi sa vetrom, čija je opsesija hleb. Na kraju prve pesme crna boja pokriva sve: crno nebo, crna zloba, uz napomenu jednog glasa (možda je to glas pisca): Druže! Otvori uši i oka dva! Druga pesma počinje najavom pesnikovih "apostola" - dvanaest vojnnka u noćnoj patroli. Njih osvetljava vatra, mnoge vatre, u čijoj simbolici vidimo požar revolucije koji mnogo toga guta. Amblemi Blokovih "apostola" su: puška sa crnim kaišem, zgužvan kačket, cigara među zubima, robijaški žig na leđima... To su nosioci slobode, ali bez Hrista. Oni nastupaju hladno, preteći i osvetnički. Njihov hod prate pljačke, pucnji, mržnja i razgovori o svemu i svačemu: o hladnoći, o prostitutki Kaći, o bivšem drugu Vanjki. Vatre i "crni remenovi puške" znaci su revolucionarne opomene: "mora se biti odlučan" jer "dušman ne spava", i mora se zauvek svesti račun sa "Svetom Rusijom". Dvanaestorica iz noćne patrole, portretisanih kao dvanaestorica silnih, a u prethodnom režimu žigosani kao otpadnici od društva i države, postali su "apostoli" nadolazećeg poretka. Njihov nastup u četvrtoj i petoj pesmi zamenjen je motivom ljubavi između Vanjke i prostitutke Kaće, što naliči na udaljavanje od kolektivnog revolucionarnog raspoloženja i opšteg ideala i vraćanje ljudskoj prirodi, njenom nagonskom aspektu. U šestoj i sedmoj pesmi data je slika ulične tuče, juršava, ljubomora revolucionara (apostola) Pećke, njegov zločin i krvave ruke (ubistvo Kaće), a sve zbog "vatrenih žena", "zbog madeža crvenog / Iza desnog ramena". U devetoj pesmi je nova slika: "Stari buržuj na raskršću / U okovratnik nos sakrio", a pored njega "pas šugavi rep podvio" - novi simbol starog i propalog, odbačenog sveta. Deseta pesma donosi novi intenzitet mećave, ali i Pećkino kajanje zbog svega što je uradio. Kajanje je hrišćansko, a iskazuje ga "zlato sa ikonostasa", tamo iza pojasa sakriveno. Zato i ukor ostalih: čemu sve to kad je on "neznanac", bezbožnik, praznoverac od koga se traži da se uspravi i odlučno stane u red odabranih i krene putem kojim su pošli. On mora da zaboravi na intimnu dramu jer više nema pravo na sitne ljudske slabosti (klonuće, bol, sentimentalnost); njega zove revolucija, čiji je imperativ: "Drži korak revolucionarni! / Da nas dušman ne prevari!" Jer "radni narod ide", odlučno nastupa. U jedanaestoj i dvanaestoj pesmi dvanaestorica su ponovo zajedno, sjedinjeni u svojoj odlučnosti i osvetoljubivosti (nikog ne žale). Njihova obuzetost dušmanima postaje opsesija koja ih napred vodi. Vetar, pretnja starom svetu, "tama mutna" i "zastave od krvi" - jesu bitne oznake završne pesme. Međutim, poenta dvanaeste pesme i samim tim i cele poeme je u nečem drugom: napred, ispred dvanaestorice, nevidljiv, "sa vijencem od ruža" ide Isus Hristos. Obesveštani svet vodi sveti lik! Čitalac se - na kraju poeme - pita da li je moguće da novi borci i apostoli sa starim prorokom i učiteljem idu u stvaranje novog pogleda na svet, u oblikovanje novoga sveta. Kada su Bloka posle objavljivanja poeme upitali kako je moguće da se na čelu njegove dvanaestorice, grubih i bahatih, nalazi niko drugi do Isus, on je odgovorio: "Nažalost, Hrist!" Sama činjenica da je Hrist na čelu revolucionara još ne znači da je Aleksandar Blok staru religiju pomirio sa novom ideologijom, bezbožništvo sa božanskim, grešno sa svetim, odnosno da je potpuno prihvatio revoluciju stavljajući na njeno čelo Hrista.

Pitanje je vrlo složeno i mnoge su se polemike vodile oko toga. Dileme i danas postoje, a da pravog odgovora još nema. Sve je samo izraz vlastitog doživljaja poeme i te naknadno dodate slike o Hristu, koja ne prestaje da zbunjuje svojim prisustvom. Ali, mnogo šta govori da poema nije neki hvalospev revoluciji, proistekao iz prevelikog zanosa njome. Prvo, poema Dvanaestorica je pesnikovo razumevanje istorijskog trenutka - činjenica da on kao takav postoji i da se to mora priznati, da treba dobro otvoriti i oči i uši pa videti kuda vodi ta mećava i pohod novih apostola. Na osnovu ironičnog, koje se dodiruje sa uzvišenim, obesveštanog koje je ovladalo umesto svetog, mržnje i osvete koja se uzdigla iznad praštanja i kajanja, može se izvesti i zaključak da je Blok, u svemu tome, video preteće i destruktivno, suviše neprijateljsko i bezobzirno u odnosu na ono prethodno. Zato bi se moglo i pretpostaviti da je Blokova vizija tog istorijskog trenutka dosta zabrinjavajuća i da je ispunjena pritajenom jezom i strahom: apostoli su skoro bezimeni, sa puškama i robijaškim žigom na leđima; njihovi slogani su: "pretresli smo", "naredili smo ". Iza njih ostaju požari, ispred njih ide mećava koja sve postojeće zatrpava i poništava; sa njima idu pucnji, ubistva, a iza njih ostaju požari i "šugavi pas". Oni donose neku svoju slobodu, ali ne na starim svetim pravilima i u ime svetog ideala Isusa Hrista - praštati.

Hrist je u tom istorijskom trenutku - simbol stare vere i crkve koja se doživljava kao neprijatelj i ovih "apostola", pa zato i onaj prekor upućen Pećki: "Otkud tebi iza pojasa / Zlato sa ikonostasa? / Nedozvanac ti si čisti..."

Mnogo je toga iz čega se može izvesti zaključak da Hristos nije Blokovo pokriće za buntovni pokret masa. Tri godine nakon objavljivanja poeme, Blok izjavljuje: Pa ipak, ja Hrista neću nikome dati! A pet godina nakon pojave ovog dela: "Bolje nego ikada vidim da ništa iz savremenog života do smrti neću primiti, i ničemu se neću pokoriti. Njegov sramni poredak uliva mi samo odvratnost". Drugi dokaz za njegov problematičan odnos prema revoluciji sadržan je i u rečima: "Marksisti su najpametniji kritičari i boljševici su u pravu kada se boje Dvanaestorice".

Prema tome, samo izgleda, ali nije tačno da je pesnik želeo da Hrist među crvenoarmejcima nađe nove apostole za novi svet. Poruka je, možda, u sledećem: samo u saglasju sa hrišćanskim moralom koji je oličen u Isusu Hristu, samo sa idejom izvesnog milosrđa i svestranog humanizma moguće je osveštavanje i te borbe i novog poretka. I na Hristovo pojavljivanje kao na predvodnika na kraju poeme treba upravo gledati kao na takvu pesnikovu sugestiju, na takvo pesnikovo uverenje, ali i kao na nostalgiju što nije tako. Ili Hristos čitaocu poručuje: "Oprosti im, Bože, ne znaju šta rade".

______________________

Aleksandar Blok - Dvanaestorica

... I državnim idu krokom...
- Tko je tamo? Hajde van!
Crven barjak je visoko
Sprijeda vjetrom razigran...

Pred njima je – nanos hladni,
- U nanosu tko je – van!
To skitnički tek pas gladni
Za njima šepesa sam...

- Bocnut ću te bajonetom,
Bjež odavde, šugavi!
Stari svijete, kužno pseto,
Bježi – da ne udarim!

... Vuk se gladni dalje vuče,
Ceri zube – rep podaviv -
Pas ozebli – pas bez kuće...
- Hej, tko ide, daj se javi!

- Tko barjakom tamo maše?
- Gledaj samo, kakva tmina!
- Tko to žurnim trkom kaše,
Krijuć se za uglovima?

- Svejedno je, bit ćeš moj,
Bolje predaj nam se sam!
- Hej, ti druže, bit će zlo,
Izlazi da ne pucam!

Trah-tah-tah! – I samo eho
Po kućama zvoni plah ...
A mećava dugim smijehom
Zavija kroz snježni prah . ..
Trah-tah-tah!
Trah-tah-tah......
I državnim krokom tako
Idu – pas ih slijedi tragom,
Sprijeda, s krvavim barjakom,
S vijavica nedoglediv,
Od taneta nepovrediv,
Nad mećavom hodom nježnim,
I bisernim prahom snježnim,
Na njem vijenac ruža čist -
Pred njima je – Isus Krist.

___________________________________

Aleksandar Aleksandrovič Blok (16. novembar 1880. – 7. avgust 1921.) je bio ruski pesnik, najznačajniji predstavnik ruskog simbolizma. Odgojen u izrazito intelektualnoj sredini svoje porodice, upoznao se rano s najboljim dostignućima ruskog i evropskog pesništva kao i modernog lirskog izraza. U književnost ulazi simbolističkim Pesmama o divnoj dami (Stihi o prekrasnoj dami 1898-1904.) u kojima obrađuje mistično-religioznu tematiku i u melodioznim stihovima punim nedorečenosti uspeva da izrazi nedefinisane težnje svoje generacije za nedostižnim idealom. Postepeno u njegovu poeziju počinje da se uvlači oštar smisao za životnu realnost i tematika se proširuje motivima iz gradskog života. Pod uticajem revolucionarnih previranja u Rusiji, pesnik napušta konačno i svoju društvenu izolaciju, priključuje se naprednim strujama i u svojoj najpoznatijoj poemi Dvanaestorica (1918.) daje grandioznu simboličnu viziju revolucije. Stilski, Blok u toj poemi obogaćuje rafiniranu tehniku svog simbolističnog izraza (muzikalnost i ritmička raznolikost stiha, metaforika i simbolika) smelim mešanjem različitih stilova i tehnika (ubacivanjem žargona, parola, satire i parodija, folklornih elemenata itd.), te postaje jedan od preteča moderne evropske poezije.