Alberto Moravia - Judita u Madridu lektira

Alberto Moravia - Judita u Madridu

Alberto Moravia - Judita u Madridu

 

Nema ničeg bednijeg od probušenih i poderanih hulahopki baš na najintimnijem delu tela. Dok objašnjavam svojem momku da je došlo vreme da se rastanemo, promatram svoje telo ispruženo na otrcanom divanu i vidim da su jedine hulahopke koje imam već za smeće. Čudan izgled poput sirene, koji hulahopke daju ženskom telu, oduzimajući mu oblike i prikrivajući mu boje, ugrožen je jednom nepravilnom poderotinom koja počinje na boku i završava se u međunožju, otkrivajući na taj način deo bele kože, kao da je sirena izgubila deo svojih ljuski. Međutim, na drugom kraju žice čujem njegov glas koji me tužno pita zašto želim da se rastanemo.


Odgovaram odmah: "Jer postoji novi čovek u mom životu"; i gotovo sam došla u napast da nadodam: "zahvaljujući kojem ću imati sve hulahopke koje želim i pritom tolike druge stvari". Moj momak je tada podigao glas i pitao me volim li tog novog čoveka.

 

S brižljivim poštovanjem prema istini, odgovaram: "Ne volim ga, ali mi je drag, a osim toga je bogat, i to mi je dovoljno." Barem da to nisam nikada rekla. Na tu moju iskrenu rečenicu, provalila se brana poštovanja, i bujica do sada obuzdanih uvreda bučno me preplavila. Pomalo odsutna slušam besan glas, pri tomu s gotovo dečjim zadovoljstvom za razaranjem širim vrškom prsta poderotinu na hulahopki. Ali, kada mi kaže da je smucka iz predgrađa, koja stoji na ulici i greje se pored svoje vatre, sto puta bolja od mene jer barem ne krije prodaju vlastitog tela pod krinkom ljubavi; odlučujem u sebi, hladno i čvrsto, da mi ga je dosta; i posegnem za jednom telefonskom varkom već mnogo puta upotrebljenom za preuporne udvarače: hinim kao da je veza prekinuta i stanem vikati: "Halo, halo", kao da ne čujem više glas svog momka, kojeg inače vrlo dobro čujem.


On još malo nastavlja sa uvredama; potom i on počinje vikati: "Halo, halo", uveren da između nas ne postoji više nikakva komunikacija. I tako se nastavljamo derati jedno na drugoga, on sve više očajan, a ja sve više ravnodušna: "Halo, halo"; potom sasvim polako, s promišljenom bezosećajnošću, spuštam slušalicu i prekidam telefoniranje.

 

Uf! I ovo je gotovo. Dižem se s divana i počinjem spremati prtljagu. Novi me čovek mog života čeka na aerodromu . To je poslovni čovek, putuje u Španiju radi nekih izvoznih poslova i želi da ga pratim na tomu putovanju.


Ali, kada sam počela vaditi odeću iz ormara u kovčeg opazila sam da je moja garderoba više-manje u istom stanju kao i hulahopke: grudnjaci izbledeli, gaćice pune rupa, čarape iskrpljene, košulje iznošene, suknje izobličene, hlače zgužvane: sva moja odeća i donje rublje svedoči o beskorisnosti posedovanja ponosnog i nesebičnog duha. A istina je, imala sam do sada mnoge ljubavi; ali sve su to bile ljubavi prave odrpanke, poštene i strastvene, koje se nisu brinule o interesu i kada sam mislila samo na osećaje. To je bilo tako; sada će se prvi put osećaj povući pred interesom; nov život, dakle, i više nego nov, bezbrižan i ciničan. Kad smo kod bezbrižnosti, nakon brzog ispita žalosnog stanja moje garderobe odlučila sam se, potpuno u skladu sa stanjem u kojem se nalazim, na ovo; ostavit ću u svom stančiću siromašne studentice sve moje prnje; obući ću samo ogrtač i pojaviću se novom čoveku svoga života na aerodromu gola, onakva kakva sam došla na svet. Ako nije glup, shvatit će znakovito značenje moje golotinje. A kada se nađemo u Madridu, pobrinut će se da me obuče od glave do pete.


I tako, nekoliko sati posle dok se avion polako kretao prema uzletnoj stazi, kažem svom prijatelju, koji je sedeo pored mene: "Došla sam ne samo bez prtljage, nego i bez odeće: pogledaj" i, ravnodušna za posledice skandala, otvaram ogrtač kako bi mogao videti da nemam ništa na sebi, upravo ništa. Dodajem: "U Madridu ćeš mi kupiti sve ono što mi treba, zar ne?" A on: "Kupit ćemo sve". U isto vreme me primio za ruku, jer je nježan, i to vrlo, a što je zahtevao i od mene. Stisnuli smo si ruke; zatim se zrakoplov snažnim potiskom počinje ubrzavati, jureći stazom kratko vreme i koso se vinuo u zrak, prema oblacima.

 

U Madridu odsedamo u jednom raskošnom hotelu; nakon toga čitavo popodne prvog dana idemo od trgovine do trgovine, da obnovim svoju garderobu. Poput igre s jednim od onih plastičnih lutaka, koje se posebno prodaju gole uz odeću, a devojčice se igraju oblačeći ih počinjući od gaćica do košulje i suknje. Lutka sam ja, gola pod ogrtačem; a da bi me obukao, za mog partnera je to bila erotska igra jer je zaljubljen u mene i zabavlja ga da troši na mene, a meni se dopada da se on zabavlja na taj način. Grudnjak, hulahopke, gaćice, hlače, suknja, košulja, čarape, halter, cipele, maramice, torbica, rukavice, haljine i napokon, jedan velik i lagan putni kovčeg u kog može stati sva ta odeća: popodne promiče lagano, veselo, nežno i šaljivo, baš kao da se oboje igramo s onom lutkom koju treba obući od glave do pete, a to je moje telo.


Na ulici se zaustavlja, otvara mi ogrtač i kaže: "Da vidimo, da vidimo malo, nedostaje li još štogod?"; a ja, sva sretna, ne mogu se suzdržati da ne prasnem u smeh. Na kraju smo se s mojim velikim kovčegom punim nove odeće vratili u hotel umorni i sretni. Moj čovek izlazi poslom iz hotela; a ja, našavši se sama, prepuštam se bezazlenom zadovoljstvu u raskoši u kojoj sam se našla uronjena prvi puta u svom životu. Kako je samo udoban i mekan sag pod bosim nogama u sobi! Kako su samo raskošna tolika zrcala koja odražavaju moju sliku u polutami! Kako su lagane, sveže, glatke plahte među koje se na kraju zadovoljno uvlačim na kratak odmor! Da, jamačno da čovek kog ne volim, a koji mi je drag, malo pomalo osvaja sve više moga terena. Jasno, ako među nama stvari nastave tako, na kraju ću ga doista zavoleti.


Sledećeg dana on opet ima posla; i tada, našavši se sama, pođem posetiti muzej Prado. Ne da me mnogo zanima slikarstvo, ne; ali napokon, jednom odevena, dapače vrlo dobro odevena žena; sama, lepa i otmena, što bi mogla drugo učiniti u jednom stranomgradu do li posetiti muzej? Doista, evo me kako obilazim Prado, iz prostorije u prostoriju, napasajući pogled po remek-delima svetskog slikarstva. Mislim da bih se morala zaustaviti pred nekom slikom i pobliže ju promotriti; ali se na stanovit način osećam kao da sam rasijana i udaljena. Zatim, nenadano, evo me, zaustavljam se zadivljeno. To je velika slika koja predstavlja poznatu temu: Juditino ubistvo Holoferna. Ali, to nije tema koja me očarava; nego strašna sličnost između mene i Judite. Ista snažna osoba i gotovo atletski građena; ista bujna prsa; ista jaka leđa; fini potiljak; ista mala glava; isto lice s velikim, crnim i jasnim očima, istaknuta nosa, crvenih i mesnatih usana poput višnje.


To sam ja, nema sumnje, upravo ja; i pristaje mi ono što tajanstveno činim. Što činim? Dižem uvis Holo-fernovu okrvavljenu glavu, spuštene kose i sklopljenih očnih kapaka, sada već odvojena od tela koje doista obezglavljeno leži ispred mene. Zašto mi ta strašna stvar priliči, doista ne znam. Još malo bezuspešno razmišljam o tomu, izlazim iz muzeja i vraćam se u hotel.

 

Tu me čeka moj čovek; i potom, odlazimo u posetu Escorialu, nedaleko od Madrida. Za vreme obilaska, te posle u restoranu gde smo jeli, on se pokazao vrlo nežan i vrlo zaljubljen. U Escorialu, za vreme posete privatnom apartmanu Filipa II, bez obzira što je prostorija bila okrenuta prema sivoj i ledenoj crkvi, hteo me zagrliti pod svaku cenu; u restoranu je jeo jednom rukom, drugom je stiskao moju gurajući prste među moje, kao da mi je hteo predočiti zagrljaj i isprepletenost naših tela. Takva strast, osećam, počinje delovati. A da ga odlučim zavoleti? Nisam sam duh; osoba sam od mesa i kostiju; želja za muškarcem i sve stvari koje potvrđuju tu samu želju, to jest darovi, raskoš, nova odeća i, napokon, novac, upravo jednostavno okrutan novac u banknotama, u kovanicama, sve me to ne ostavlja ravnodušnom. Ko je ono rekao da je ljubav čist i nesebičan osećaj? Ko je to rekao ne poznaje ljubav koja je, u stvari, biljka lepih i mirisnih cvetova čiji su koreni skriveni u gnoju.


Navečer idemo u jedan tipično španjolski lokal i sedimo za stolom, pijemo vino i gledamo plesače španjolskog folklora. Moj čovek ne čini drugo do li mi šapuće strasne rečenice, a ja ne mogu reći da mu nisam svaku toliko uzvratila s više ili manje uzbuđujućim pogledom. On, naravno, vidi plamen u mom pogledu i udvostručuje pažnju i strast. Na jednom malom podiju nedaleko od nas jedna žena pleše flamenco; a ja, tada raspaljena, oduševljenim klepetanjem kastanjeta i besomučnim lupkanjem potpetica, odjednom, popuštajući ko zna kakvom porivu, približim mu usta uhu i kažem mu vrućim i trepćućim glasom: "Obožavam te." A on odvrati: "I ja tebe."

 

Bilo je kasno kada smo se zagrljeni, poput dvoje mladih, vratili u hotel, prošli smo predvorje ispred ravnodušnog noćnog portira. U sobi smo vodili ljubav i posle oboje goli zaspali. Spavala sam možda nekoliko sati, kad sam se nenadano probudila. Mrak me okruživao, potpuno sam gola i postala sam svesna da klečim na krevetu i čvrsto držim u šaki dug i oštar lovački nož, koji smo kupili prethodni dan za vreme našeg obilaska po trgovinama. Osećala sam se sva napeta i zgrčena; upravo u duševnom stanju da počinim zločin. Uplašena, pomamna, potražila sam i našla svetiljku na noćnom ormariću; kada sam ju upalila, sa stravom sam postala svesna da sam uperila vršak noža u gola leđa moga partnera koji je, zbog položaja tela, davao dojam da je bez glave. Evo, nenadano sam se setila slike iz Prada gde se vidi Judita kako osvetnički diže Holofernovu glavu pored njegova obezglavljenog tela. Mahinalno sam odbacila nož, obukla ogrtač i na vršcima prstiju izišla iz sobe.


Spustila sam se u predvorje hotela, potrčala prema telefonskoj kabini i nazvala bivšeg momka u Rim. Gotovo sam odmah u slušalici čula njegov glas kako kaže: "Halo"; požurila sam se odgovoriti: "Ja sam, telefoniram ti iz Madrida, halo, halo"; ali on, zbog osvete ili zbog prekida veze, eto kao i ja u Rimu, stao je samo vikati: "halo, halo", kao da se nešto preprečilo između nas što nam onemogućava vezu. Nastavili smo uzajamno govoriti: "Halo, halo", on mirnim glasom, a ja sve očajnijim; napokon s jednim klik veza se doista prekinula. Izlazim iz kabine i vraćam se u sobu.
U mraku svlačim ogrtač i zavlačim se pod pokrivač. Ja sam Judita, doduše ne još ubica, koja je legla pored još živog Holoferna. Mislim da mi se za sada ne isplati preći tu početnu fazu biblijske epizode; posle ćemo videti. Uskoro sam zaspala.

__________________________________

 

Alberto Moravia se rodio u Rimu 1907. S devet godina obolio je od tuberkuloze kostiju koju je, uz poboljšanja i pogoršanja zdravstvenog stanja, konačno prebolio 1925. Zbog bolesti školovao se neredovito i jedva završio gimnaziju. Bolest je, kaže Moravia, bila prva najvažnija činjenica u njegovom životu. Druga najvažnija činjenica bio je fašizam . Bolesti i fašizmu Moravia pripisuje toliku važnost, jer je zbog njih i pretrpio i sam učinio ono što inače nikada ne bi. "Ono što oblikuje naš karakter jesu stvari koje smo primorani činiti, a ne one koje činimo svojom voljom". Nakon izlaska iz sanatorija Moravia se posvetio pisanju svog prvog romana, Ravnodušni ljudi, istodobno surađujući u časopisima književne avangarde – "900" i "Pegaso". Godine 1929. Moravia dijelom sam financira objavljivanje Ravnodušnih ljudi. Roman je izazvao kontroverze: fašistički orijentirana javnost osudila ga je.

 

Tridesetih je godina Moravia nastavio objavljivati, putovati Europom (London, Pariz, Grčka), posjetio je SAD (New York), Meksiko, Kinu. Istodobno se pogoršao njegov odnos s fašističkim režimom. Optužen je da je "nemoralan pisac"; ministarstvo kulture zabranjuje novinama da govore o njegovom romanu Le ambizioni sbagliate (objavljenom 1935), a po objavljivanju romana Maskarada (satira na temu diktature u imaginarnoj srednjeameričkoj zemlji) zabranjuje mu se da se u novinama potpisuje svojim imenom. Godine od dolaska Hitlera na vlast pa do pada fašizma u Italiji (1933-1943) bile su, po Moravijinim riječima, najgore u njegovom životu, a putovanja su, piše on dalje, možda bila način da umakne "ozračju zatrovanom lažima, strahom i konformizmom".

 

Četrdesetih i pedesetih godina intenzivno je objavljivao romane, pripovijetke, drame, pisao u novinama i časopisima: pripovijetke i putopisnu prozu objavljuje mu Corriere della Sera, a filmsku kritiku L'Espresso. Djela su mu prevedena na sve glavne jezike. Nastavio je putovati, posjetio je još Srednji Istok, Tursku, Egipat, Španjolsku, Rusiju, Indiju.

 

Godine 1952. sve su mu knjige stavljene na Indeks. Godinu dana kasnije, s Albertom Caroccijem utemeljio je književni časopis "Nuovi argomenti". Nastavio je intenzivno objavljivati.

 

Prisutnošću ne više samo u tiskanim medijima, nego i na radiju i televiziji, potpisivanjem desetaka manifesta, davanjem i vođenjem intervjua, gradi se kult oko Moravije, koji se ne libi javno istupati. Tako se on angažira i 1968., u godini studentskih prosvjeda; u vrijeme rasprave o seksualnom oslobođenju čovjeka, Moravia objavljuje roman u cijelosti posvećen toj temi (Ja i on, Io e lui, 1971; svojim zbirkama pripovijedaka iz istog razdoblja (Raj) stječe, kao "muški šovinist", nesklonost predstavnika feminističkog pokreta.

 

Novije Moravijino stvaralaštvo obilježeno je upravo njegovim javnim djelovanjem. Moravia se javno izjašnjava o pitanjima od književne avangarde, preko studentskih zahtjeva, kineske kulturne revolucije, ženskih pitanja, pa do seksualne revolucije, smatrajući da je jedna od društvenih funkcija suvremenog pisca izreći svoj stav o svim ideološkim temama koje karakteriziraju epohu. Takav stav, tvrdi kritičar Roberto Tessari, ima svoju cijenu: kapitalističko društvo daje piscu privilegij riječi, no pod uvjetom da ta riječ bude lišena svakog autentičnog značenja i težine.

 

Godine 1952. Moravia je dobio talijansku književnu nagradu Strega (za zbirku pripovijedaka I racconti). Književnu nagradu Viareggio dobio je 1961. (za roman Dosada).

 

Od 1941. do 1962. bio je u braku sa spisateljicom Elsom Morante. Od 1962. do 1983. bio je u braku sa spisateljicom Daciom Maraini. Godine 1986. oženio je 45 godina mlađu Carmen Llera, s kojom je ostao do smrti. Umro je u Rimu, 29. septembra 1990. godine.

 

Djela - Ravnodušni ljudi, Rimljanka, Prezir, Dosada, Rimske priče, Lepi život, Promašene težnje, Snovi lenštine, Maskarada, Nesrećna ljubavnica, Epidemija, Agostino, Neposlušnost, Bračna ljubav, Konformista, Čočarka, Intimni život...

 

Alberto Moravia - Devica i droga 

Alberto Moravia - Ko je bila Daisy Miller

Alberto Moravia - Um i telo

Alberto Moravia - Žena razrookih očiju

loading...
1 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Alberto Moravia - Judita u Madridu

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u