Agatha Christie - Njene ljubavi lektira

Agatha Christie - Njene ljubavi

Agatha Christie - Njene ljubavi

 

Kako je Kraljica zločina pronašla večitu ljubav u srcu pustinje.

 

Agatha Christie (puno ime Dama Agatha Meri Klarisa Miler Kristi Melouen, 1890-1976) je svetski čuvena spisateljica. Poznata je pre svega po svojim kriminalističkim romanima, ali je pisala i kratke priče, pozorišne komade, putopise, priče za decu i pesme. Mnogo toga je napisano o njenom delu i uspehu, ali je interesantna priča o njenom intimnom životu ostala u drugom planu. Jedno veliko ljubavno razočarenje i jedna velika ljubav za sva vremena, obeležile su čitav njen život.  

 

Počela je da piše tek na pragu tridesete godine života, ali je u 56 godina dugoj karijeri objavila 67 kriminalističkih romana (1 kao koautor), 165 kratkih krimi priča, 9 originalnih pozorišnih komada, 5 romana romantičnog sadržaja (pod pseudonimom Meri Vestmakot), knjigu memoarske proze i putopisa Hajde reci kako živiš, knjigu hrišćanskih pesama i priča za decu Zvezda nad Vitlejemom, dve zbirke pesama i Autobiografiju. Kao književnica oborila je mnoge rekorde. Gotovo svaka njena knjiga je bestseler. Do sada je u svetu prodato oko 4 milijarde primeraka njenih knjiga, što ih smešta na treće mesto najprodavanijih, odmah posle Biblije i dela Viljema Šekspira. Roman Deset malih crnaca (u SAD zbog „političke korektnosti" preveden kao Deset malih Indijanaca, a poznat i pod naslovom Ne osta ni jedan) je najprodavaniji krimi roman u istoriji. Od 1939. do danas prodat je u više od 100 miliona primeraka. Prema nekim izvorima Agatina dela prevedena su do sada na preko 100 svetskih jezika. Drama Mišolovka, premijerno izvedena 1952. godine, i posle 60 godina nalazi se na repertoaru Ambasador teatra u Londonu. Posle više od 25.000 izvođenja to je najdugovečnija predstava u istoriji pozorišta. 

 

Mlada dama iz Torkija


Agatha Christie se rodila 15. septembra 1890. godine u Torkiju, u Devonširu, u Engleskoj. Njen otac Frederik Miler bio je poreklom Amerikanac. Došao je u Švajcarsku da se školuje, a potom nastavio da živi u Engleskoj. Agatina majka Klara bila je Engleskinja rođena u Belfastu, u Severnoj Irskoj, gde je njen otac bio na službi, kao kapetan Britanske armije.


Agatha je imala stariju sestru Margaret (1879-1950) i starijeg brata Luisa (1880- 1929). Bili su porodica koja je pripadala višoj srednjoj klasi. Otac ih je izdržavao uspešnim berzanskim špekulacijama. Prema sopstvenim rečima, Agatha je imala srećno detinjstvo. Za razliku od starije sestre, koja je imala formalno (institucionalno) obrazovanje, Agatu su podučavli majka i privatni profesori. Pored klasičnih predmeta učila je i pevanje i sviranje klavira. Poznavaoci kažu da kojim slučajem nije nasledila majčinu stidljivost, Agatha bi se možda i profesionalno posvetila muzici.

 

Na nesreću, posle nekoliko srčanih udara 1901. Agathini otac umire u svojoj 55 godini. Agatha je tada imala svega 11 godina. Interesantno je da je i Agathina majka Klara rano ostala bez oca koji je poginuo u nesreći na jahanju kada je imala samo 9 godina.

 

Škola šarma


Posle Frederikove smrti porodica Miler se našla u nezavidnoj finansijskoj situaciji. Agathina sestra se udala i napustila dom, a brat se priključio vojsci i otišao u Burski rat. Agatha se sve više emotivno vezivala za majku. Pokušaj da završi neku školu je propao jer ona nikako nije mogla da se prilagodi strogoj disciplini u lokalnoj privatnoj školi u rodnom Torkiju, u koju ju je majka upisala 1902. Ipak, 1905. ona odlazi na školovanje u Francusku gde je pohađala nekoliko privatnih tečajeva i škola, da bi 1910. godine dobila diplomu o završenoj Ženskoj školi ili Školi za mlade dame. U takvim školama, koje Englezi zovu Finishing school ili Charm school!, sticalo se znanje pre svega iz oblasti opšte kulture, umetnosti i tzv. „socijalnih veština", znanje neophodno za društveni život budućim suprugama.

 

Mistika Orijenta


Po povratku u Devonšir Agatha zatiče svoju majku bolesnu. Po preporuci lekara da promeni klimu i otputuje u toplije krajeve Klara u pratnji Agate odlazi na duži odmor u Kairo. To će biti prvo Agatino putovanje na Istok. Mistika Orijenta očaraće mladu Agatu i ona će mu se vraćati do kraja života.


Boravak u Kairu, posete piramidama u Gizi, mistika pustinje i društveni život Engleza u Egiptu, koji je tada zapravo bio deo Britanske imperije, ostavili su dubok trag na Agatu. Inspirisali su je da počne da piše. Po povratku u Englesku Agatha je bila aktivna u društvenom životu Devonšira. Učestvovala je u kreaciji jedne pozorišne predstave i napisala je nekoliko priča sa tematikom „ludila i snova" inspirisanih njenim interesovanjem za ezoteriju i paranormalne pojave. Porodica Miler pripadala je nominalno Anglikanskoj Crkvi, ali je oduvek bila naklonjena „mističnom". Neki autori su čak tvrdili da je Agatina majka bila medijum, da je vidovita i da poseduje paranormalne moći. Svoje priče Agatha je poslala brojnim izdavačima, ali su je svi odbili. Pod utuscima sa putovanja po Egiptu napisala je svoj prvi roman Sneg nad pustinjom. Porodični prijatelj pomogao joj je da pronađe dobrog agenta, ali su izdavači odbili i ovo njeno delo. Međutim, ohrabrili su je da napiše novi roman.

 

Kao svaka prosečna devojka iz engleske srednje klase tog doba i Agatha je vreme provodila na zabavama nadajući se da će uskoro upoznati svog budućeg muža. Na jednoj igranci 1912. upoznala je mladog i naočitog pilota Arčibalda Kristija. Nije prošlo mnogo, a uporni udvarač je zaprosio Agatu i ona je pristala. Verili su se, ali su svadbu stalno odlagale njegove obaveze u vojsci, a potom i zbijanje I svetskog rata. Arčibald je sa svojom jedinicom otišao u Francusku, ali je prvo odsustvo iskoristio da se on i Agatha venčaju. Venčanje je obavljeno na Badnji dan, na brzinu, bez medenog meseca. Arčibald se posle par dana vratio u Francusku, a Agatha se priključila dobrovoljnim bolničarkama u rodnom Torkiju.

 

Rat je prolazio u obostranoj čežnji i strahu, ali i nadi da će se brzo okončati, a mladi par ponovo naći zajedno. Paralelno sa radom u bolnici, Agatha je ispočetka pisala svoj prvi roman, ovoga puta kriminalističkog žanra. Kao medicinska sestra imala je priliku da se upozna sa delovanjem raznih otrova, pa je to znanje na dalje obilato koristila u svojim romanima. Za vreme rata u Torkiju je upoznala i brojne izbeglice iz Belgije čiji su joj karakteri i naravi poslužile da već u svom prvom romanu kreira lik Herkula Poaroa. Za taj roman, pod naslovom Misterija u Stajlzu, godinama nije mogla da pronađe izdavača.

 

Arčibald je u toku rata redovno obilazio suprugu, prilikom svakog odsustva. Krajem rata on je, u činu vazduhoplovnog pukovnika premešten na službu u London, u Ministarstvo vazduhoplovstva. Ubrzo se u London preselila i Agatha. Mladi par je konačno bio zajedno.

 

Idila i prevare


Kada se rat okončao, pukovnik Arčibald Kristi je na iznenađenje svih napustio RAF i počeo da radi u finansijskom sektoru u Londonskom Sitiju. Plata mu je u početku bila relativno mala, ali ipak dovoljna da svojoj supruzi priušti kućnu pomoćnicu. Bračnom paru Kristi se 1919. godine rodila ćerka Rozalinda. Naredne godine roman Misterija u Stajlzu je konačno ugledao svetlost dana. Agatin honorar iznosio je svega 25 funti, ali je bez sumnje pred njom bila blistava karijera. Muž ju je ohrabrivao da i dalje piše, a honorari od sledećih 6 romana nastalih u narednih 6 godina ipak su pomalo doprinosili povećanju njihovog kućnog budžeta. Sve je izgledalo idilično, a Kristijevi su ličili na sve druge srećne mlade londonske posleratne parove. Pukovnik je provodio vreme u svojoj kancelariji u Londonu, Agatha je svakodnevno pisala, a o njihovoj kćeri brinula je omiljena dadilja. Slobodno vreme provodili su družeći se sa prijateljima i na lokalnim zabavama. Odjednom, pukovnik Kristi je počeo da svoje slobodno vreme provodi odovjeno od Agate, u društvu drugih žena. Dok su Kristijeve vanbračne avanture bile diskretne, Agatha ih je nekako tolerisala i nadala se da će jednoga dana prestati. Međutim, Arčibald je iz avanture u avanturu bio sve manje diskretan.

 

Agatha je očekivala muža da se vrati sa putovanja tog 3. decembra 1926, dan pre ćerkinog rođendana. Nakon proslave trebalo je da otputuju na odmor. Umesto proslave i odmora pukovnik Kristi joj je saopštio da je zaljubljen u svoju sekretaricu Nensi Nili i da želi razvod. Posle žestoke svađe Arčibald je napustio kuću i vikend proveo sa svojom ljubavnicom negde u unutrašnjosti. Muževljevo ponašanje samo je pogoršalo Agatino teško psihičko stanje izazvano majčinom smrću nekoliko meseci ranije.

 

Dama koja nestaje


Istog dana i Agatha je napustila kuću ostavljajući svojoj sekretarici kratko pismo u kome je obaveštava da odlazi u Jorkšir. Narednih 11 dana niko nije znao gde se ona nalazi. U poteru za njom se dala čitava Britanska policija. Javnost je bila zabrinuta, pogotovo Agatini obožavaoci, koji su bili skloni da tvrde da ju je suprug ubio. Jedno od viđenja ovog događaja pruža nam i film Agatha, Majkla Apteda, iz 1979. godine, sa Vanesom Redgrejv, Dastinom Hofmanom i Timoti Daltonom u glavnim ulogama. Čitav događaj je, preko svedočenja savremenika opisao i Džared Kejd u svojoj knjizi Agatha Christie i Jedanaestodnevni nestanak.

 

Agatu su pronašli 14. decembra u hotelu Old Svon - hidroterapijskom lečilištu u Herogejtu. Bila je prijavljena pod imenom Tereza Nili (pod prezimenom muževljeve ljubavnice) iz Kejptauna. Nikada kasnije nije pričala o ovom događaju. Doktori su potvrdili da je patila od nervnog sloma i tzv. asocijativne fuge - mentalnog poremećaja praćenog amnezijom i željom za napuštanjem doma i lutanjem. Neki autori tvrde da je Agatha imala nameru da u Old Svonu izvrši dobro osmišljeno samoubistvo, nalik misterioznim ubistvima iz svojih romana. Kasnije se retko prisećala tih dana, ali je jednom prilikom zapisala da se u vreme svog tajanstvenog nestanka „osećala kao lisica koju su lovački psi sustigli u njenoj sopstvenoj rupi". Dve godine kasnije Kristijevi su se konačno razveli.

 

Putovanja na Istok


Posle razvoda Agatha je pokušavala da se „vrati u život". Uživala je u čarima „ponovo stečene slobode" i „ženske nezavisnosti", koja joj je povremeno donosila i neprilike. Na jednom od putovanja, jedva je uspela da se odbrani od nasrtljivog Italijana koji joj je u sred noći upao u brodsku kabinu. Povod je bio samo jedan ljubazan osmeh koji mu je uputila u toku večere.

 

Često je putovala, uglavnom na Istok. Na jednom od putovanja upoznala je bračni par Vuli - ser Čarlsa Leonarda Vulija (1880-1960), čuvenog engleskog arheologa i njegovu suprugu Ketrin Elizabet Kiling (1888-1945), veliku obožavateljku Agatinih romana. Sa njima je 1930. godine krenula na arheološka iskopavanja u Ur, drevni grad u južnoj Mesopotamiji. Ser Čarls je planirao da Agati tamo društvo pravi njegov talentovani asistent Ser Maks Edgar Lisjen Melouen. Ona se u početku pribojavala kakav će utisak o njoj steći Maks. Znala je da arheolozi ne vole prisustvo turista na iskopinama. Maks je bio 14 godina mlađi od Agate, pa se, iako joj je tada bilo 40 godina, plašila da će je Maks tretirati kao neku „stariju gospođu". Sam Maks je spadao u pomalo „namrgođene" ljude, stroge i krute naučnike - profesionalce, koji su mislili samo na posao i koje dame nisu nimalo zanimale.

 

Ljubav u srcu pustinje


Međutim, već pri prvom susretu, između Maksa i Agate rodila se ljubav. Ona je bila oduševljena radom na iskopinama. Po čitav dan je skupljala ostatke grnčarije pedantno ih ređajući na svoj rasprostrti mantil, usput i sklapajući pojedine delove ove arheološke „slagalice". Kasnije joj je i oduševljeni Maks rasprostro i svoj ogrtač, na kome je Agatha nastavila da ređa svoja „najnovija otkrića". U toku ovog posla, ruke bi im se, s vremena na vreme, slučajno „srele", ali su još uvek bojažljivo „bežale" jedne od drugih. Pred ovaj put oboje su imali predrasuda u vezi vremena koje će morati da provedu zajedno, a po sopstvenom priznanju, već prvo veče zaspali su misleći jedno na drugo.

 

Maks Melouen se pokazao i idućih nedelja kao izuzetno prijatan saputnik i u neku ruku „domaćin". Neprestano je zabavljao Agatu interesantnim pričama o istoriji i arheologiji Orijenta. Učio ju je i da umesto vode, za ručak i večeru pije crno vino. Ubedio ju je i da posle obroka zapali cigaretu. Pošto je Agatha bila izuzetno zainteresovana za arheologiju, Maks, koji je do tada čitao samo stručnu literaturu, ubrzo je obećao da će pročitati barem neku od njenih knjiga. Zauzvrat ona mu je obećala da će jednoga dana napisati neki roman koji se dešava u Mesopotamiji i koji je vezan za arheologiju.


Među nezaboravnim uspomenama na nedelje provedene u Uru, ostalo im je i zajedničko kupanje na obližnjem jezercetu: Maks u šortsu i potkošulji i Agatha u svilenim pantalonama i košulji, rashlađivali su se plivajuću po jezeru uz priče o drevnim državama na tlu Mesopotamije.

 

Prema priznanju samog Maksa Melouena, jedna scena iz pustinje naročito je uticala da zavoli Agatu i da od tada u njoj vidi svoju buduću suprugu. Jednom prilikom Maks i njihov vozač bezuspešno su pokušavali da otkopaju točkove automobila koje je zatrpala peščana oluja. Na kraju, spasla ih je patrola Pustinjskog Korpusa na kamilama. Dok su čekali svoje spasioce Agatha je bezbrižno spavala sklupčana u malenoj senci koju je pravio automobil. U tom trenutku Maksu je kroz glavu
proletela misao da bi „žena koja može tako bezbrižno da spava u usijanoj pustinji, bila idealna supruga jednog arheologa". Zaista, ona se nikada nije žalila na žegu, pesak, lošu hranu, loš smeštaj, nedostatak vode ili osnovnih higijenskih uslova koji su pratili ovakva putovanja po Istoku. Agatha je kasnije pravila šale vezane za brak sa arheologom. Govorila je da je „arheolog idealan suprug za jednu ženu, jer, što je ona starija, on je za nju više zainteresovan".


Putovanje Vulijevih, Agate i Maksa nastavilo se u Grčkoj. Trebalo je da posete Svetilište u Delfima, čemu se Maks naročito radovao. Međutim, za vreme njihovog boravka u Atini, stigao je telegram koji je javio da je Agatina ćerka teško bolesna od upale pluća. Ona je morala da prekine put i vrati se u Englesku. Već zaljubljeni Maks je odlučio da joj pravi društvo.

 

Romansa u Orijent ekspresu


Pre nego što su se u Atini ukrcali u Orijent ekspres, Agatha je uganula članak, pa se Maksova pratnja već na samom početku puta pokazala više nego neophodna. Na jednoj od stanica voz im je pobegao, pa su morali da ga sustignu kolima. Međutim, od svih ovih avantura, Agatha je više pamtila Maksov drhtavi glas koji je jedne večeri, misleći da ona spava, uspeo da savlada stid i izgovori rečenicu: „Imate divno lice". Sada, u železničkom vagonu, Maks je imao mnogo više vremena da posmatra njeno lice, preplanulo od mesopotamijskog i helenskog sunca. U toku putovanja Orijent ekspresom i Agatha je počela da shvata da će u buduće teško moći da živi bez Maksovog dečačkog osmeha i njegovih arheoloških priča. On je istovremeno bio sve više ubeđen da život treba da provede sa svojom „pustinjskom Princezom".

 

Prosidba u Torkiju


Skupivši hrabrost, stidljivi Maks je po njihovom dolasku u Torki, konačno zaprosio Agatu. Ona mu je predočavala sve činjenice koje ne idu u prilog njihovom braku, pre svega razliku u godinama i predlagala mu da nađe neku devojku njegovih godina ili mlađu... Na odlasku Maks je izrazio svoje uverenje da će Agatha dobro razmisliti i odlučiti da postane njegova supruga.


Agatha je sate i sate provodila šetajući baštom i tražeći pravi odgovor. Da se odluči na brak sa Maksom pomogla joj je ćerka Rozalinda, jedina osoba koju je pitala za savet. Ona je mislila da je Maks najidealnija ličnost za maminog novog muža i njenog očuha: zna da igra tenis i jedini je stranac koga je njen pas Pit prihvatio. Na brak su je potom nagovarali i njena sestra Margareta (Medž) i njen lični sekretar Karlo Fišer, dok se njenom braku sa Maksom u to vreme protivio njen zet, Margaretin muž, Džejms Vats. 

 

U septembru te 1930. godine Agatha i Maks su se venčali u crkvi Svetog Kolumba u Edinburgu. Venčanju su prisustvovali samo njena kćer Rozalinda, sekretar Karl, Karlova sestra Meri i foksterijer Pit. Bračni par je medeni mesec proveo na proputovanju Italijom, Dalmacijom i Grčkom. Agatha je slagala svoje godine kada je za potrebe putovanja na medeni mesec davala podatke za svoj novi pasoš. Bračni par Kristi-Melouen ostao je zajedno narednih 46 godina, sve do Agatine smrti 1976. godine.

 

Idila u Grinvej hausu


Skoro pola veka Agatha i Maks su proveli u idealnom braku, prepunom ljubavi i razumevanja. Nažalost, dece nisu imali. Karijere su im bile u usponu.


Srećni bračni par svoje vreme je provodio na imanju Grinvej, koje su kupili 1938. godine, na putovanjima po Bliskom istoku, Severnoj Africi, Italiji, Jugoslaviji, Grčkoj... Maks je najamnje šest meseci svake godine vredno radio na arheološkim iskopavanjima. Agatha mu je pomagala u poslu na iskopinama. Kada ga je jednom prilikom upitala da li bi i ona mogla da postane arheolog, odgovorio joj je da taj posao nije ništa teži od pisanja romana. "Šta će ti to", nastavio je Maks, „ti si sada i ovako Engleskinja koja zna najviše o preistorijskoj grnčariji". Uporedo sa praćenjem i pomaganjem Maksu, Agatha je vredno pisala i svoje romane. Mnogi od njih inspirisani su upravo atmosferom sa ovih putovanja: Ubistvo u Orijent ekspresu (1934), Ubistvo u Mesopotamiji (1936), Smrt na Nilu (1937), Sastanak sa smrću (1938), Zlo pod suncem (1941), Operacija Bagdad (1951)... Kao što je i obećao, Maks je u međuvremenu pročitao sve Agatine romane, a romanom Ubistvou Mesopotamiji Agatha je ispunila svoje obećanje.

 

Jedini rastanak


Za 46 godina, bračni par Kristi-Melouen bio je rastavljen na duže vreme samo jednom. Bilo je to za vreme Drugog svetskog rata, kada je Maks, kao pilot i pripadnik Dobrovoljačke rezerve Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, služio u Severnoj Africi. Agatha je za to vreme živela u Londonu i radila u apoteci Univerzitetske bolnice. Pisala je i ponovo prikupljala farmaceutska znanja neophodna za svoje krimi priče. U vremenu ispunjeno stradanjima i smrću, često se pitala da li bi uopšte mogla da živi bez Maksa, ako bi mu se nešto dogodilo?

 

Maks joj je redovno pisao i tako pokušavao da je smiri. Dve nedelje pre povratka kući javio joj je da će uskoro doći. Jedne večeri, vraćajući se sa posla kući, nadala se da će kroz zavese ugledati tračak svetlosti, gasnu lampu ili plamen kamina, što bi bio znak da se Maks u međuvremenu vratio sa fronta. Međutim i ovoga puta dočekala ju je mračna i hladna kuća. Počela je da prži bakalar za večeru, kada se na kućnom tremu pojavila senka nekog punačkog muškarca u uniformi, koji ni malo nije ličio na uvek vitkog Maksa. Ipak, prepoznala je njegov sigurni hod. Strčala je niz stepenice i bacila se u zagrljaj Maksu, potpuno mokrom od londonske kiše. Radost i poljupce, koji su mogli da traju čitavu večnost, prekinuo je miris bakalara koji je već uveliko goreo na tiganju. Kasnije su se oboje rado sećali tog susreta i u šali pričali kako „nikada u životu nisu pojeli ukusniju ribu".

 

Posle rata


Kada god su boravili na imanju Grinvej, Agatha se veoma aktivno uključivala u društveni i kulturni život lokalne zajednice. Danas je ovo imanje iz 15. veka pretvoreno u muzej kojim rukovodi Britanski Nacionalni fond za mesta od istorijskog značaja i mesta prirodnih lepota. Ovo zdanje bilo je inspiracija za tri Agatina romana: Pet malih prasića (1942), Nulta tačka (1944) i Vašar zločina (1956). Posle smrti Agatine ćerke Rozalinde, 2004. godine, na imanju u Grinveju pronađeno je 73 sveske sa rukopisima i beleškama Agate Kristi. One su kasnije objavljene u knjizi Tajne beležnice Agate Kristi, i danas predstavljaju neprocenljiv izvor za pručavanje i razumevanje njenog književnog opusa.


Agatha i njen suprug doživeli su vrhunac svojih profesionalnih karijera krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Ona je postala najpoznatija spisateljica krimi romana u svetu i 1971. godine odlikovana je Ordenom Britanskog Kraljevstva i titulom Dame. Maks Melouen je postao arheolog svetskog renomea. Odlikovan je Ordenom Komandanta Britanske Imperije 1960, a 1968. godine proizveden je u viteški red. Njih dvoje su spadali u retke britanske bračne parove koji su titulu Ser, odnosno Dama dobili odvojeno, svako za svoje zasluge.

 

Međutim, Agatha je od 1971. godine počela da poboljeva. Davno je prestala da prati Maksa na arheološkim iskopavanjima jer više nije mogla da podnese reumatske tegobe, naročito u vreme kišnih sezona. Kada joj se 1975. godine zdravstveno stanje znatno pogoršalo, testamentom je sva svoja autorska prava prepisala unuku Metjuu Pričardu, kome ona i danas, pogotovo ona od pozorišnog komada Mišolovka, donose ogromne prihode. Prema tvrdnjama nekih kanadskih naučnika, koji su analizirali Agatine rukopise i radove iz poslednjih godina života, moguće je da je ona godinu - dve pred smrt obolela i od staračke demencije ili možda Alchajmerove bolesti.


Žena koja je u svojim romanima „nasilnom smrću usmrtila" tolike likove, umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u osamdesetpetoj godini života, na svom imanju Vinterbruk haus, u Volingfordu u Oksfordširu. Ovu kuću, koju je ona zvala „Maksova kuća", ona i Maks su kupili kao svoj „dom za pod stare dane". Sahranjena je na obližnjem groblju crkve Svete Marije u parohiji Čolzi.

 

Epilog


Godinu dana nakon Agatine smrti Maks se oženio Barbarom Hejstings Parker, svojom četiri godine mlađom koleginicom. Barbara je radila kao epigrafista, stručnjak za pisane spomenike na tvrdom materijalu, prilikom arheoloških iskopavanja u asirskom gradu Nimrudu, na severu današnjeg Iraka. Tamo su arheolozi Britanske arheološke škole u Iraku, predvođeni Maksom Melouenom vršili iskopavanja 1949. godine. Maks je u to vreme bio direktor, a Barbara sekretar Britanske arheološke škole (osnovane 1932. godine). U to vreme, naročito među arheolozima, kolale su priče o tajnoj ljubavnoj vezi Maksa i Barbare. Priče su dopirle i do Agate i posle više od dvadeset godina ponovo su joj unosile zebnju u dušu. Međutim, čitava ova „afera" završila se samo na nedokazanim glasinama, koje nisu uspele da poremete idilu bračnog para Kristi - Melouen.


Maks je preminuo godinu dana posle ženidbe, u svojoj 74. godini života, u Vinterbruk hausu i sahranjen je pored Agate. Barbara je nastavila da živi u „Maksovoj kući" i umrla je 1993, u osamdesetpetoj godini života.


Nikola Giljen

loading...
2 glasova
Koristilo vam je ovo prepričavanje? Kliknite like
ili podelite sa prijateljima

Postavite ovu prepričanu lektiru na Vaš sajt ili forum

Link
Za web stranicu
Za forum
Nazad Agatha Christie - Njene ljubavi

Najbolji citati

Najpopularnije lektire RSS

Ivo Andrić - Prokleta avlija

Ivo Andrić - Prokleta avlija   Vrsta djela - romanVrijeme radnje - neodređeno, turska okupacijaMjesto radnje - turski zatvorTema djela - život zatvorenika… >

William Shakespeare - Hamlet

William Shakespeare - Hamlet Viljem Šekspir - Hamlet   Jedne večeri na straži dogodilo se nešto neobično, Horaciju, Marcelu i Bernandu se ukazao… >

Dobrica Ćosić - Koreni

Dobrica Ćosić - Koreni   Koreni su drugi roman Dobrice Ćosića. Objavljen je 1954. godine. Roman Koreni je tematski slojevit, moderan i po tematici… >

Meša Selimović - Derviš i smrt

Meša Selimović - Derviš i smrt   Ovo je priča o pokušajima derviša Ahmeda Nurudina, šejha mevlevijskog reda, za vrijeme Otomanske vladavine u… >

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera

Johann Wolfgang Goethe - Patnje mladog Werthera Johan Volfgang Gete - Patnje mladog Werthera   Mladi pravnik Werther dolazi u gradić u koji ga je poslala… >

Lektire na društvenim mrežama

Lajkuj Lektire.me na Facebook-u